U svet medija je ušetala rano i do danas hrabro korača u njemu. Bila je deo najpoznatijih magazina u našoj zemlji, a sada je ponosna urednica “Bazara” koji 7. juna izlazi u redizajniranom izdanju. Upoznajte uspešnu Ivanu Filipović i zakoračite u njen svet obojen lepom pisanom rečju.
WANNABE MAGAZINE: Kada ste i kako zakoračili u svet medija?
U svetu medija živim čitav život. Moj otac je novinar, tako da sam porasla među šlajfnama, tekstovima, rokovima… Tada nije bilo digitalne pripreme, već su se slagala slova i ono što je najvažnije, tada je novinarstvo bila profesija sa velikim N. Profesionalno sam zakoračila u svet novinarstva kada sam prvi put ušla u redakciju Dnevnog lista Danas. Najbolja škola koju mlad novinar treba da prođe jesu dnevne novine, i to od pijacnog barometra, pa do kulture i sporta. Ostali poslovi su nalazili mene, nikada ja njih. Sudbina, verovatno. Otac me je naučio osnovnim principima, kao i da svaki tekst potpisujem uvek svojim imenom i prezimenom, bez obzira na cenu. Ostali urednici su me naučili formama novinarstva.
"Ako neko pomisli da pravljenje novina u Srbiji liči na scene iz filma “Đavo nosi pradu” grdno se vara"
Šta vas je na putu do uspeha inspirisalo?
Možda će nekome zazvučati otrcano, ali me je u karijeri uvek inspirisala Srbija i njen razvitak. Svoju ranu mladost sam ostavila u devedesetima i strašno mi je bilo bitno da Srbiju vratim u red zemalja koje imaju poštovanje i čije se ime rado izgovara. Nisam ostala u Engleskoj te 2000.godine, vratila sam se u Srbiju da radim na njenom imidžu i otišla u Bujanovac da radim kao šef Press centra u vreme dok je jug Srbije bio vrlo opasno mesto za život. Kasnije, kada sam se vratila klasičnom novinarstvu, pa i sada smatram da je naša uloga da edukujemo naše čitaoce i da uvek idemo korak isped njih. Ponekad je taj korak preveliki za sredinu u kojoj živimo, ali kao što kaže Džordž Bernard Šo “progres sveta zavisi od nerazumnih“. Kada sam počinjala da radim, odlučila sam neke poslove radim samo zbog biografije i iskustva. To je kasnije donelo uspeh i bolju platu. Neki mladi ljudi danas to ne doživljavaju tako, hoće odmah velike novce i dobru poziciju. Ne ide to tako. Uspeh ne dolazi preko noći, niti ga velika plata može kupiti. Nemam uzore u novinarstvu, imam samo u životu, a to su moji roditelji. Moj najveći kritičar je moja majka, najveći učitelj moj otac, a najveća podrška moj brat. Najveća inspiracija i snaga, pak, dolaze iz ljubavi. Prema određenim ljudima i prema novinarstvu. I prema sebi, naravno.
Kako izgleda jedan radni dan urednice magazina “Bazar”?
Vrlo haotično u poslednjih mesec dana jer smo paralelno radili nekoliko brojeva uz redizajn novog broja, koji je podrazumevao povecanje broja strana i gotovo drugačiji vizuleni izgled. Radni dan uvek počinje čajem od nane, slučajnim izborom stanice u kolima i osmehom najbližih kolega. I ako neko pomisli da pravljenje novina u Srbiji liči na scene iz filma “Đavo nosi pradu” grdno se vara. Entuzijazam je isti, uslovi su dijametralno supotni. Ono je najvažnije jeste proizvod koji može da stane rame uz rame sa svetskim časopisima. Posao glavnog urednika je posao menažera zapravo. I neprestano je balansiranje između redakcije, advertajzinga, marketinga, šefova. Ali sam časopis uvek ima prednost nad svim ostalim aktivnostima, jer je to jedina stvar koju čitaoci vode. Ma koliko da traje radni dan uvek ostaje vremena za porodicu i najdraže prijatelje, kao i za dnevnu dozu filmskog programa i bar dve stranice knjige pred spavanje.
Sa kojim se poteškoćama nosi jedna mlada i uspešna poslovna dama u Srbiji danas?
Ne smatram da je svet u kome živimo muški svet. Teško je biti mlad u Srbiji generalno, lišen mnogih stvari koje svet nudi. Ponekad mi smeta što moje koleginice u regionu imaju drastično veća primanja od nas, da ne govorim o Evropi ili Americi. Sa druge strane, svesna sam svoje odluke da živim u Srbiji i da time pristajem na “pravila igre”. Ono što sebi mogu da priuštim sa pozicijom koju imam jeste ponekad luksuz za okruženje, ali su to sasvim normalne stvari u nekim stabilnim zemljama. Ipak, na mojoj lestvici osobina poštovanje je na prvom mestu. Ne moraju mnogi da me vole, ali moraju da me poštuju. Kao ženu, koleginicu ili partnera. Kada to žena ima, onda je sasvim svejedno ko nosi pantalone.
Radili ste kao urednica najpoznatijih magazina u Srbiji? Rad u kojem vas je najviše motivisao da napredujete?
Svaki časopis koji sam uređivala imao je svoju magiju i svoju lekciju. ELLE je bio prvi strani modni magazin koji je posle dugo godina došao u Srbiju i to je možda najlepše vreme u mojoj dosadašnjoj karijeri. Divna kuća na Vračaru, mali, složni tim, puno smeha i dobrih vibracija i puna redakcija jakih žena, strašno jakih energija, ponekad nespojivih. Nenad, tada grafički urednik magazina ELLE, danas art direktor magazina Bazar vrlo često svedoči o sudaru tih kreativnih i tvrdoglavih dama, koje su pravile prvo srpsko izdanje najprodavanijeg modnog časopisa na planeti. Kad jednom zakoračite u taj svet međunarodnog izdavaštva, više ništa ne ostaje isto. Tu sam naučila da moda nije samo glamur i pista, već mnogo mukotrpniji i ponekad fizički posao. Od tada moje najveće poštovanje imaju modni urednici, posebno Iva Stefanović, žena kojoj bezrezervno verujem kada su modni saveti u pitanju i čijoj se svakoj novoj kolekciji radujem kao da je moja. Jedan deo karijere sam radila kao kreator korporativnih izdanja, što je jedan potpuno novi univerzum, kada je izdavaštvo u pitanju. Tu sam imala priliku da osmišljavam i pravim novine bukvalno od belog lista papira. Zato sam posebno ponosna na Maxi magazin, prvi ženski besplatni časopis koji se delio u 60.000 primeraka, Green Magazin, prvi ekološki magazin koji se takođe besplatno distribuirano, kao i Svetski putnik, online časopis o putovanjima. Ovi časopisi, na žalost, nisu opstali zbog ekonomske situacije, ali sam sigurna da će se u nekoj boljoj budućnosti opet pojaviti.
"Moda je umetnost, modiranje je trend"
Imali ste priliku da budete deo medija koji se bave modom, putovanjima… Možete li nam reći šta je toliko specifično u modnom novinarstu?
Specifično je kao i bilo koje drugo tematsko novinarstvo. Treba se okružiti saradnicima koji poznaju istoriju mode, istoriju umetnosti, koji modu razumeju u njenoj suštini. I koji su dobri novinari, istraživači i analitičari. Neophodno je napraviti razliku između mode i modiranja. Moda je umetnost, modiranje je trend. Mi se svi, manje-više bavimo modiranjem, pratimo modne trendove i prenosimo ih čitateljkama. U Srbiji se gotovo niko ne bavi modom kao umetničkim izrazom. Ili se svi pomamo bavimo, ali u tragovima. Kada počnemo time da se bavimo ozbiljno i kada shvatimo da bez kulture nećemo opstati kao drušvo doći će i Vogue kod nas. Bojim se da to neće biti skoro.
Pravljenje modnih magazina je zapravo rudarski posao. Znate li koliko kesa i koliko stvari treba da se odnese na snimanje ili u studio da bi čitaoci videli kako se to nosi?
Kakva je danas medijska slika Srbije kada govorimo o mesečnim izdanjima?
U istom stanju kao i Srbija. Hleba i igara, uglavnom. Žuta štampa najbolje prolazi. Tužno mi je kada čujem da se neko izdanje ugasilo, pogovo licencno. To znači da narod nema novca. Ali se stvari polako menjaju, i verujem da će ubrzo doći vreme kada ćemo imati mnogo više časopisa na kioscima i kada će naše dame moći da petkom kupe naramak časopisa koje će čitati za vikend. Postoje neki ljudi koji veruju da put naše zemlje ka modernoj, stabilnoj i evropskoj zemlji ide kroz ženske časopise, jer hteli muškarci to nekad da priznaju ili ne, ali žene donose većinu odluka, pa čak i one koji automobil kupiti ili kakav televizor odabrati. Izuzetno poštujem kolege iz drugih redakcija i smatram da čak i na maloj medijskoj sceni, kada su mesečni časopisi u pitanju zaista ima mesta za sve nas. I želim da nas u budućnosti bude što više. Tako ćemo se nadmetati i biti bolji.
Kako biste opisali svoj modni stil? U kakvoj odevnoj kombinaciji se najbolje osećate?
Vodim se uvek onom rečenicom Koko Šanel (Coco Chanel) da moda bledi, ali stil nikada. Stil jedino dolazi do izražaja u simbiozi sa karakterom. I strašno sam ponosna što nosim epitiet osobe koja ima stila. Sklona sam nenormalnim kupovinama jeftinijih stvari i moja ličnost nikako ne podržava onu izreku da treba imati samo par skupih stvari. Ja cu radije da iznesem tri kese sa rasprodaje i da kupim dodatni kofer za cipele koje sam takođe kupila na raznim sniženjima, nego da kupim samo jedne, firmirane, basnoslovno plaćene. Sa mojim ormarom prepunim ponekad i neobučenih stvari nikada ne izgledam isto. Jedino imam pravilo da nikada ne kombinujem više od tri boje. I nakit, nakit, nakit… Ne postoji kombinacija koja se ne moze osveziti dobrim komadom nakita. Retko kada nosim štikle, ali zato imam baletanke u svim bojama. Zapravo ne smem ni da kazem da imam blizu 300 pari obuće. Na poslu sam vrlo elegantna i veoma držim do poslovnog načina oblačenja koji može biti dinamičan uprskos ograničenjima, ali privatno se najbolje osećam u jednim retro farmericama, najobičnijoj beloj majci i teksas jakni. Uz nezaobilaznu maramu.
Gde vidite sebe za pet godina?
Nikada ne planiram, vrlo sam žena trenutka i sadašnjosti. Kada god sam pokušala da planiram, nešto je krenulo naopako. Pa sam odlučila da radi uroka ne mislim gde ću biti za koju godinu. Kao što sam vam rekla, poslovi su uvek birali mene, a ne ja njih, tako da čekam šta će mi sudbina servirati. Moje lične želje su da živim na relaciji Beograd – London i da imam dete. A u međuvremenu ću vredno raditi na sebi, na svim poljima.
Bazar uskoro izlazi u redizajniranom izdanju. Šta možemo očekivati od novog Bazara?
Bazar će od 7. juna imati više strana, biće štampan na boljem papiru, ući će u kategoriju “glossy” magazina. Njegov izgled će biti drugačiji, ali će sadržaj ostati isti, jer Bazar već 49 godina “bije” glas da je časopis u “kome ima šta da se pročita”. Kultura je dobila više strana, modne strane se mnogo ozbiljnije rade. Želimo da Bazar vratimo staroj slavi, toj domaćoj modnoj bibliji, čije stranice od pre četrdeset godina mogu da stanu rame uz rame sa najboljim modnim časopisima. Prvi redizajnirani broj imaće poklon za sve čitaoce – reprint prvog broja Bazara iz 1964. godine. Neverovatno je koliko je to dobra novina bila. Tu pronalazimo motiv, da neko za pedeset godina lista neku virtuelnu kopiju Bazara iz 2013. i da kaže: “Wow, kakva je to novina bila”.
Uz koji još magazine volite da pijete jutarnju kafu a da to nije “Bazaar”?
Loša navika je da prvu jutanju kafu pijem uz dnevne novine, profesionalno sam deformisana pa čitam sve što mi dođe pod ruku. Od kako sam u Politici ponovo redovno čitam Politikin i Mali zabavnik, ali ipak najviše volim da uživam u vikend kafi uz britanska izdanja Harper’s Bazaara i Vanity Faira.
Vaša poruka za sve čitaoce Wannabe Magazine-a?
Da, ako već nisu, počnu da čitaju Bazar! Šalim se, zapravo. Verujte u sebe, budite svoji, negujte porodicu, kao osnovnu ćeliju društva, imajte sigurnu luku, ostavite posao na poslu, ne odričite se malih rituala i svojih snova. Smejte se. Osmeh i otvoreno srce su najmoćnije oružje.
Fotografija: Marija Savić za Lumina studio
Jovana Katić Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima. Veruje da se snovi ostvaruju onda kada ih postanemo dostojni.
