Rođena i odrasla u Srbiji. Prvi angažman u Srpskom narodnom pozorištu, potom sledi Narodno pozorište u Beogradu, i Kamerna opera “Madlenianum” – pevajući ulogu Fidalme u “Tajnom Braku” Domenika Cimaroze (Domenico Cimarosa) i ulogu Lukrecije u “Nasilju nad Lukrecijom” Bendžamina Britna (Benjamin Britten).
Zatim nastavlja internacionalnu karijeru od 2000. godine u Nemačkoj (Visbaden, Šverin, Majnc, Regenzburg, Augzburg, Desau), Austriji (Linc, Volksoper Beč, Erl), Švajcarskoj (Vintertur, Bern), Italiji (Rim, Bolcano, Modena, Pjaćenca, Ferara), Francusko j(Nica) i to sa dramskim mecosopranskim fahom, sa ulogama da napomenemo samo neke od: Grofica Gesviz, Acučena, Ulrika, Valtrauta, Sigrune, Amadiđi di Gaula, Fenena, Preciosilja, Irodijada.
Dobitnik je više nagrada i stipendija samo da izdvojimo stipendiju Melanije Bugarinović i Mire Kalin. Sarađivala je sa dirigentima kao što su Gustav Kun (Gustav Kuhn), Nikša Bareza, Majkl Hofsajer (Michael Hoffstaetter), Ralf Reuter (Ralf Reuter), Mark Pjolet (Marc Piolet) i drugi. Sledeće sezone beogradska publika će imati priliku da je čuje na koncertu sa Beogradskom filharmonijom.
WANNABE MAGAZINE: Muzika i ti. Kako je počela vaša priča?
JELENA: Valjda kroz igru i susret sa pozorištem u ranim godinama. Sa pevanjem i igranjem u kući sa mojom mamom i tatom. Potom u školama. Muzika je bila stalno prisutna, nikada nisam o tome ni razmišljala, ni shvatala da je ona deo mog života, i onda je sve krenulo kako je krenulo gde su me otkrili, glas i posle jedno po jedno.
Prvi angažman ste imali u Srpskom narodnom pozorištu. Šta najviše pamtite sa početka svoje karijere?
Ono što je bilo lepo je bila muzika, rad sa kolegama, uživanje i davanje muzici, osvajanje bine, učiti kako na njoj biti i opstajati, to je ono što je bilo lepo, bili smo mnogi od nas zajedno na akademiji ili u istoj klasi tako da su ti momenti imali neku neodoljivu čar. Jer sam tek bila počela studije u Novom Sadu tako da je rad pozorištu bio zaista za mene nejlepša priča koja je mogla da mi se desi. Naravno tu je bila i ona druga strana, gde nije kvalitet značio automatski i davanje poverenja za određene uloge. I sećam se toga, ali ne sa gorčinom, već je mene tada to sve tako motivisalo, da sam zato ovde gde jesam!!! Mene takve stvari motivišu, kada mi kažu ne može, ne znaš, ne dam ti. Zaista, mene to vine u takve visine i da mi takvu energiju, bilo je tako, ja sam se sama svaki dan zatvarala u sobu na akademiji, svaki dan, i vežbala i tako je bilo do mog odlaska za Nemačku, pa do danas.
"Rad u pozorištu bio je za mene nejlepša priča koja je mogla da mi se desi"
Nastupala si širom sveta i imala priliku da sarađuješ sa vrsnim dirigentima. Saradnju sa kojim posebno ceniš i zbog čega?
Moj omiljeni dirigent je Majkl Hofsajer, nemački dirigent. Zbog njegove energije i tog nečeg što ne mogu da opišem kada se desi u toku rada volim da radim sa njim, sve mi izgleda jako lako tada, sve je moguće. Inspiriše me uvek i nadam se da ćemo ponovo raditi zajedno. Cenim i Gustava Kuna.
Jedna si od retkih umetnika koja će izvesti uživo Debisijeva dela početkom oktobra. Reci nam nešto više o ovom nastupu?
To je jedan fantastičan program gde će dvoje protagonista biti na kraju pored ostalih koji su uključeni u celi proces, pijanistkinja Kristin Lindermajer (Christine Lindermeier) i ja. Odabrala sam od svih njegovih pesama 18 kompozicija, sve ću pevati u originalnom fasungu, za sopran tri su ovom prilikom transponovane za mene kompozicije za mecosopran. Uvek sam želela da izvedem kompoziciju “Mesečevu svetlost”, evo ova godina mi je dala povoda za to. Upravo danas sam imala predgeneralnu probu i pravo je zadovoljstvo na probama. Pijanistkinja i ja se razumemo sa malo reči, pratim je i ona mene. Inače gospođa Lindermajer je francuski đak, nemačka pijanistkinja. Solo pesma je najteži oblik izražavanja za jednog pevača, sklad teksta i muzičke linije je jako važan, ali je tekst još važniji.
Nadam se da će sledeće godine ovaj isti program biti izveden u Parizu. Uživam jednostavno u muzici Debisija (Achille-Claude Debussy), u toj introvertnosti, lepoti zvuka.
Solo pesma je najteži oblik izražavanja za jednog pevača
Šta slušaš od muzike “samo za svoju dušu”?
Enija Morikonea (Ennio Morricone) muziku, obožavam ga, evergreen, tradicionalne stare srpske pesme, trubače, operske pevače od početka prošlog veka pa do nekih šezdesetih.
Kakvi su ti planovi za budućnost?
Imam ih mnogo: vezano za opersku scenu da izvedem određene uloge iz Verdijevih opera koje do sada nisam pevala i neke koje jesam a izrazito ih volim, kao “Amneris”, češće da pevam takođe iz Vagnerovih (Wagner) opera koje mi sada polako već leže i nameštaju se u grlu. Na polju solo pesme: Ciklus Vagnerovih pesama “Wesendonk Lieder” u originalnom fasungu, zatim solo pesme Verdija, solo pesme Rejnaldoa Ana (Reynaldo Hahn).
Vezano za slikarstvo kojim se bavim iz hobija da ostvarim dve izložbe koje mi predstoje. Da progovorim španski napokon. (smeh) Da se realizuje izdanje cd-a koje spremam. Da ostanem svoja, zdrava, sa osmehom na licu i da mogu i ubuduće da kažem NE na mestima gde to moram da kažem da bih svoj glas i sebe zaštitila!
Jovana Katić – Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima i venčanjima. Veruje da se snovi ostvaruju onda kada ih postanemo dostojni.
