WANNABE MAGAZINE: Reci nam nešto o sebi?
JULIJA FELAJN: Dvadeset šest godina, Beograd, tri ispita od diplome na Filološkom fakultetu, smer Engleski jezik i književnost.
Kada si prvi put zgrabila fotoaparat?
Moj otac se jako dugo bavio fotografijom kao amater, pretežno je slikao pejzaže. Od njega sam čak sa tri godine dobila fotoaparat, koji je služio samo da bi me on slikao kako ja ”kao slikam”. Oduvek me je interesovala fotografija, ali sam je shvatila kao ozbiljan hobi tek pre dve godine. Nije na odmet ni to što sam od oca nasledila dosta različitih analognih fotoaparata i objektiva. Prvi fotoaparat sam sama sebi kupila od držanja privatnih časova engleskog jezika pre godinu dana (da ne zaboravim, i mama mi je dodala nešto novca).
Julija Felajn nije tvoje pravo ime?
Julija Felajn je pseudonim koji je izmišljen zato što me je bilo sramota da kačim fotografije na internet pod pravim imenom. Jednostavno sam mislila da će me taj ”novi” hobi držati veoma kratko, kao i svi do sada, te nisam htela da se te fotografije povezuju sa mojim pravim imenom. Nikakva zanimljiva priča, moram priznati. Sada mi je i malo žao što nisam smislila nešto zanimljivije.
Veći deo tvojih fotografija je u kućnoj atmosferi, zašto?
Jednostavno sam povučena osoba, ne izlazim osim kad idem na posao, fakultet ili ponekad na kafu kod drugarice. Da znam da vozim priča bi možda bila malo drugačija. Verujem da bih se odvezla na neko zanimljivo mesto ili sama ili sa modelom i fotografisala, ali ne znam da vozim.
Koliko ti photoshop pomaže?
Pa fotošop mi je u principu važan koliko i sama fotografija. Naravno, kada je moja fotografija u pitanju, smatram da slike koje nisu šopovane mogu biti predivne. Bilo mi je vrlo zanimljivo fotografisanje starim analognim fotoaparatom i to su jedine slike na mom Flickr-u koje uopšte nisu šopovane.
Šta je za tebe fotografija?
Igra. Bežim od toga da bude nauka, što nije dobro jer jednim velikim delom to i jeste. Volim da sama shvatim nešto novo svakog pedesetog dana i da budem ponosna umesto da sedim i pročitam nešto informativno. Tako da sebe nikako ne mogu nazvati fotografom već samo pukim amaterom koji se igra fotoaparatom i fotošopom u svoje slobodno vreme.
Čime se još baviš?
Radim kao profesor, zamenik profesora i asistent profesora engleskog jezika u privatnoj školi u Beogradu. Pored toga sam pre pola godine naučila da šijem, tako da krojim i šijem sebi odeću. Upisala sam i vožnju ali nisam odvozala čas već neka tri meseca.
Kako praviš ravnotežu između bajkovitog, nežnog i provokativnog?
Pa mislim da mi kako zbog posla, pa i karaktera, ne leži provokativna fotografija te je ni ne pravim. Svaka moja fotografija nastala je ili radi eksperimentisanja sa nečim tek naučenim u fotošopu ili na samom fotoaparatu ili je pak prikaz trenutnog emotivnog stanja. Ukoliko je taj prikaz nežan i bajkovit, veoma mi je drago jer se u svakodnevnom životu ne vidim na taj način.
Koja ti je omiljena boja?
Iskreno nemam omiljenu boju, sve su lepe. Možda su mi zato sve fotografije previše šarene.
Šta koristiš od opreme?
Canon 450 d kit. Sve lampe i prozore u kući. Stari, kriv stativ.
Još njenih radova možete pogledati ovde.
Nemanja Radenković je večita skitnica koji živi za asfalt i pokret. U potrazi za vetrenjačama, posebnim kadrom i retkim kamenom.
