Svi ljubitelji dokumentarnih filmova Vice-a sigurno su do sada čuli za ime Katarine Petrović, devojke koja je deo ovog neverovatno kreativnog tima. Priče koje ona zajedno sa svojim kolegama priča do sada su uzburkale i potresle javnost, ali i zaintrigirale gledaoce su Srbiji, dok je sam njen život dovoljno interesantan da se o njemu ispriča jedna zanimljiva priča. Zato smo mi odlučili da sa njom uradimo ovaj intervju u kom ćete, sigurni smo, uživati.
WANNABE MAGAZINE: Koliko je činjenica da ste odrastali pored dva vrsna umetnika, mame profesorke klavira i tate čuvenog prevodioca, uticala na vaše opredeljenje čime ćete se baviti u životu?
KATARINA PETROVIĆ: U kući se stalno diskutovalo o delima koje tata prevodi – u jednom periodu je čak bilo i napeto, kada je dobijao pretnje tokom prevođenja Rušdijevih “Satanskih stihova”. Mama je završila istoriju umetnosti pa me je kao malu vukla po galerijama i učila kako da razumem slikarstvo. Tokom ručka je često puštala klasičnu muziku. Tako da su roditelji, pretpostavljam, od ranog detinjstva uticali na razvijanje sva tri aspekta režije – priče i jezika, zvuka i slike. I dok se tata nadao da ću da upišem medicinu ili bilo šta “neumetničko”, mama je jednog dana izgovorila “ti bi ćerko bila dobar reditelj”. Bila sam klinka, završavala gimnaziju u Kejp Taunu i vozila skejt. Do tada sam već sanjala i razmišljala na engleskom, pa sam reč “reditelj” automatski prevela u “director” – i nije mi bilo jasno zašto majka misli da bi uživala u kancelariji neke firme i direktorisala. Posle se ipak sve odvilo tokom kakvim samo majke znaju da će se odviti.
Photo by: Lazara Marinković
Rođeni ste u Beogradu, ali ste tokom odrastanja živeli u Južnoafričkoj Republici, Novom Zelandu i Americi. Koliko Vas je život u inostranstvu “očeličio” i uticao na Vaš pogled na svet?
KATARINA PETROVIĆ: Prvo me je malo namučio. Bila sam lišena sigurnosti poznate sredine i jako sam rano razvila svest o relativnosti stvari. Morala sam više puta da pronađem svoje novo mesto i to mi nije teško padalo, jer sam komunikativna. Ali, imam i introvertnu stranu ličnosti i sklonosti ka preispitivanju svoje “mračne strane”, iz čega su se stvorila interesovanja malo drugačija od onih koja su imali moji vršnjaci. Živela sam na kontinentima sa mnogo različitih kultura, do kojih je tada, bez interneta, dopirao samo eho Evrope, pa se iz toga stvarala neka potpuno drugačija kreativnost – to je bilo za mene dragoceno. Pored toga, naučila sam kako svet funkcionise i kako da se snalazim gde god da me “baciš”. U nedostatku sigurnosti oko sebe, radila sam na tome da je razvijam unutar sebe. Mislim da je to pravo čeličenje, ili je bar meni tako izgledalo.
