Završili ste pozorišnu režiju, a potom i master iz oblasti multimedijalnog novinarstva. Šta Vas je navelo da se iz pozorišnog “preselite” u svet dokumentarnog filma?
KATARINA PETROVIĆ: Autentičnost priče. Studirala sam na klasi Nikite Milivojevića koja se sastojala od dvanaest glumaca i tri reditelja, pa sam zbog takvog koncepta često imala priliku da radim sa glumcima i da režiram. Nakon što sam diplomirala, već u razgovorima o svojoj prvoj profesionalnoj predstavi u pozorištu Duško Radović sam počela da osećam potrebu da predstava kojom se bavim prevaziđe fikciju i bude angažovana. Anja Suša, tadašnja upravnica pozorišta, je to primetila pre mene pa se, nakon milion mojih i njenih predloga različitih tekstova, jednog jutra pojavila sa slikovnicom! Ali, o inkluziji devojčice sa Daunovim sindromom, od koje je trebalo napraviti dramski tekst. Napisala ga je Milena Depolo, dramaturg i moja prijateljica, i nakon te režije bilo mi je jasno u kom pravcu treba da nastavim. Uspela sam na Bournemouth univerzitetu u Engleskoj da pronađem smer kojim bih nadgradila iskustvo u režiji, kako bih stekla predznanje za dokumentarne sadržaje, upisala studije i našla put do dokumentarnog filma.
Trenutno radite kao Head of Production u Vice-u, ali i kao reditelj i prezenter dokumentarnih filmova. Zašto je baš Vice bio Vaš poslovni izbor?
KATARINA PETROVIĆ: Hm, prošle godine dobila sam ponudu za posao u ruskoj TV agenciji “Ruptly”, u Berlinu – koji je kao grad sam po sebi primamljiv. Ipak sam dosta vagala i razmišljala. Međutim, samo nedelju dana kasnije, pozvana sam da radim za Vice u Beogradu, o kom iz ideološkog i kreativnog ugla nisam imala nikakvu dilemu. Bavimo se aktuelnim i medijski ne toliko pokrivenim pričama, a trudimo se da ih predstavimo filmskim jezikom. Upravo ono što sam želela kada sam se otišla iz pozorišta.
Priče koje gledaocima predstavljate u okviru dokumentarnih filmova često su izuzetno teške i obojene emocijama. Koliko traje sam istraživački proces, ali i snimanje jednog dokumentarnog filma?
KATARINA PETROVIĆ: Zavisi da li istražujemo fenomen koji je već neko vreme prisutan ili aktuelnu, sveže goreću temu. Tokom istraživanja za prvi film, “Dug u krvi”, kolege nisu mogle da ni misle od mene i mojih četvoronedeljnih telefoniranja u našoj tada maloj kancelariji u kojoj smo započeli Vice u Srbiji. Razgovarala sam satima sa živopisnim starcima iz Crne Gore i Albanije čija imena nisam umela odmah da izgovorim, čitala knjige, članke iz novina, gledala filmove, slala mejlove. Snimanje nije trajalo dugo – šest dobro isplaniranih dana, sa ljudima čija je data reč obezbeđivala neophodnu tačnost i omogućila da u jednom naletu sve snimimo. Ostali filmovi su se razvijali u hodu tokom više meseci, jer sam imala mnogo dnevnih obaveza u Vice-u, ali samim tim sam dobila dragoceni vremenski prostor između snimanja. Tako je na primer “Kanabis između bola i zakona”, priča o ljudima obolelim od teških bolesti koji koriste ulje kanabisa, mogla da diše i razvija se.
