O cipelama su ispričane mnoge priče. Jednu sasvim novu u intervjuu za naš magazin ispričala je Lidija Jovanović, kostimograf i kreator cipela kao iz bajke.
WANNABE MAGAZINE: U svetu mode dizajn obuće zauzima posebno mesto. Kada se kod vas javilo interesovanje za dizajniranje obuće?
LIDIJA JOVANOVIĆ: Obuća mi je najpre bila zanimljiva prvenstveno kao aksesoar u vezi sa pozorišnim kostimom. U tom sam svojstvu nakon redovnih studija i otišla na Saint Martin’s School of Art & Design u Londonu, na usavršavanje u oblasti modnih dodataka. Međutim, prava ljubav i suštinsko razumevanje tog dizajnerskog objekta rasplamsali su se tek pri upoznavanju proizvodnje i kreativnog procesa. To je, tehnički i kreativno, bilo mnogo uzbudljivije od kreiranja garderobe.
Kod obuće postoji mnogo varijabli, postupaka koji se rade na različitim prizvodnim punktovima, i mogu, a ne moraju idealno da se uklope do kraja realizacije. Tako da to na kraju deluje i kao pomalo vizionarski posao.
Cipele kao iz bajke
Kakve su bile prve cipele koje ste napravili?
Prve cipele koje sam napravila od početka do kraja svojom rukom (nažalost, i jedine) ostale su kao školski projekat na Saint Martinsu. Bile su to japanke sa veoma neobičnom arhitektonskom konstrukcijom đona, inspirisane tradicionalnim kostimom japanskih gejši. Prvi pravi industrijski model, koji je ušao u serijsku proizvodnju, bio mi je najveći izazov. Kada sam počela da radim u firmi Joshua, prvo što sam dobila bilo je da uradim model na jednom nekomercijalnom kalupu sa gumenim đonom, koji je dugo stajao u nekom magacinu, izbegavan od svih. Uhvativši se s njim u koštac, napravila sam najjednostavniju cipelicu, inspirisanu klasičnom baletankom belog baleta, ali u atraktivnim bojama. Prva serija je rasprodata istog dana, a sve ostalo je istorija.
Od kojih materijala najčešće stvarate i koji su vam omiljeni?
Uvek koristim kožu, a posebno me zabavlja igra sa više tekstura u jednoj boji, ili valerska rešenja neke boje. Često koristim lak, velur i krzna. Za razliku od Italijana, koji insistiraju na kozjoj koži zbog njene čvrste strukture i utroška koji dozvoljava formiranje prilično visokih cena, ja više volim teleću kožu, zato što je mekša i življa i dozvoljava vam da stvarate bogatije i mekše forme. S druge strane, nesumnjivo je udobnija.
Umetnici su obično inspirisani najjednostavnijim stvarima koje čine njihov život. Gde pronalazite inspiraciju za svoje kreacije?
To se zaista menja od faze do faze u životu. Krenula sam od onoga što mi je bilo najbliže, a to su pozorište, književnost i film. Jedno vreme okupirao me ples. Arhitektura je uvek na neki način polazna tačka, a osim toga, i dizajneri obuće se, baš kao i arhitekte, bave statikom. U poslednje vreme izuzetno mi prijaju razgovori sa mojim studentima. Otvarajući njima neke perspektive i meni se otvaraju neki skriveni uglovi svesti. To je jedan divan i obogaćujući proces za obe strane.
Udobne i moderne
Koliko odstupate od svog stila kada stvarate za druge?
Klijenti koji dođu do nas već imaju predstavu šta mogu da očekuju, tako da smo od početka na sličnim talasnim dužinama. Naravno, što brend postaje komercijalniji i što je više različitih klijenata, to se asortiman više širi, pa i na poneke artikle koji su mi možda manje bliski. Ipak, sve je to u okviru istog rukopisa i istog kreativnog talasa.
U kakvim cipelama koračate ovih dana?
Konkretno ovih dana – u ravnim i dubokim čizmama, koje mi pomažu da savladam ove visoke beogradske nanose snega. Inače, to je veoma neobično za mene. Ja Beograd prelazim na visokim potpeticama, prkoseći njegovim rovovima i neravninama.
Ukoliko bismo vas zamolili da napravite specijalne cipele za Wannabe Magazine, kako bi one izgledale?
Morale bi biti Wannabe something… Možda Wannabe Succesful Belgraders – odvažne, stabilne, izazovne, malčice svetlucave, seksi, i za dan i za noć, kao prava Beograđanka.
Jovana Katić – Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima i venčanjima. Svoju kreativnost ispisuje na stranicama svog bloga Juliet’s Pen.
