U njenoj poeziji – mrak sija. Ona pije sa Bukovskim (Charless Bukowski), voli sa Kešom (Johnny Cash), ima pogled iz kog izvire snaga, istovetna onoj koja bogato živi u njenim pesmama. Magda Janjić, pesnikinja, rekla mi je i da spokoja ne može biti bez nemira. I da radi na drugoj po redu zbirci pesama. I da “žena sa mudima” može biti samo snažna žena, koja leči svoje rane, sama donosi odluke, a pri tome je i majka, umetnica, ljubavnica.
"Kako sam vesela što tražim, a nikad neću naći zauvek"
WANNABE MAGAZINE: U jednoj pesmi kažeš: “Rekao istinu ‘Svi traže neku Magdu’.” Šta je ono što Magdu čini drugačijom?
MAGDA: Ne mislim da ima nešto posebno što me razlikuje od drugih ljudi. Ono što bi možda moglo da me, naizgled, čini drugačijom jesu neke teške odluke koje sam donela u životu, to jest odbila sam idem “lakšim” putem. Posle toga snaga jednostavno počne da ti se vidi i na licu, a čuje u rečima, baš kao i slabost. Možda me ipak čini drugačijom što sam odrasla u Besnom Foku. (smeh)
Da li i kako, poezija pomaže u borbi sa životom? Šta mu dodaje, a šta oduzima?
Ne znam da li poezija pomaže u borbi sa životom, ali u životu svakako. Neko namerno, neko pak, slučajno kao ja pronađe tu poeziju u sebi. Ja sam počela da pišem u pubertetu. Zanimljivo je da kad sam nedavno prelistavala pesme koje sam pisala sa četrnaest ili petnaest godina, imaju sličan ton i atmosferu ovima koje pišem sada. Oduzima poezija onaj deo koji joj vi date i daje ga drugima, bliskim ljudima i potpunim strancima, ali na to ste već pristali sami.
Fotomontaža iz pesme “Čarls i ja”
U moru tvoje poezije, postoje i pesme o Kejvu (Nick Cave), Kešu (Johnny Cash) i Bukovskom (Charles Bukowski). Ko je od muzičara i pisaca posebno uticao na tebe?
Nisi pomenula Toma Vejtsa (Tom Waits), koji je vrlo uticao na mene pored gore navedenih. Njegovi tekstovi i njegov način interpretacije meni leže kao da su deo mene. Dok on “mrmlja” suštinu u mikrofon, ja mrmljam u pisanju. Naravno, bez ikakvog poređenja. Ne mogu takođe da zamislim svoj život bez Leonarda Koena (Leonard Cohen) u njemu i to je bio jedan od mojih omiljenih koncerata dosad u životu. Leonarda, Vejtsa, Keša, Kejva, ali i Bukovskog i njegovog prethodnika Džona Fantea (John Fante) povezuje mrak, ali ih povezuje i suština ljudskog bića, a to su snaga i slabosti. Neću da nabrajam ostala imena, nema smisla.
Čarls i ja
Sreo me Bukovski.
u kafani.
ja za šankom govorim barmenu:
“ako mi neko bude rekao da me voli, razbiću mu njušku”
barmen ne razume,
nastavlja da sipa.
Bukovski otišao na drugi kraj šanka.
pije i puši.
ja nastavljam barmenu:
“ako mi neko bude rekao da me voli, razbiću mu njušku”
Bukovski me pogleda besno,
podigao čašu
i gađao me.
promašio.
ustao.
i pojubio me.
Više puta, učestvovala si na Pesničenju. Po tvom mišljenju, kakva je književna scena u Srbiji?
Ne mogu ja baš da sudim o tome kakva je književna scena u Srbiji. U svakoj oblasti vlada neki čemer i letargija, pa tako i na književnoj sceni. Ono što, recimo, željno iščekujem je novi roman Srđana Valjarevića, a hoću da pročitam i novog Basaru.
U jednoj pesmi kažeš: “A tako sam vesela kad znam da neću biti mirna i spokojna nikad.” Mislis li da život živi od nemira ili, pak, od spokoja?
Pa, teško da može da bude spokoja bez nemira. Nažalost ja kod sebe to ne mogu da nazovem “nemirom”, a volela bih. To su kod mene večito neke kataklizme (smeh) ili ja volim tako da ih doživljavam. Nemiri su mi kao godišnji odmor, a želim spokoj. Ili možda lažem sad, ne znam. (smeh)
Pesma “Pičkasta” zapravo je i dalje vrlo snažna, koliko i Magda u njoj. Šta su “pičkizmi” i koliko je za “biti čovek” važno disati odvojeno od njih?
Kao što sam izmislila jednom “pičkizmi” su sve ono što izgovoriš da hoćeš, a ne smeš da uradiš ili tako nekako, ne sećam se više. Mislim da ljudi vole da “laju” odnosno budu hrabri na rečima i to nam je svima neophodno, ali daj da bar svaki treći izgovoreni “pičkizam” izbrišemo i uradimo nešto povodom toga. U suprotnom, niko od nas kad ostane sam sa sobom neće moći da se izbori sa svojom prazninom i nedelima. Jer, kad popričaš sa sobom na kraju dana ili jedne decenije, uvidiš da posmatrača nema i da je trebalo nešto i da uradiš.
“Pičkizmi su sve ono što izgovoriš da hoćeš, a ne smeš da uradiš.”
Da li nas i u kojoj meri, rane čine lepima?
Mnogo nas voli da kaže kako nas ožiljci čine lepima. Kad kažeš “rane” one su još tu, žive. Rane svakako moraš da zaceliš, fizički ili fiktivno, one unutra. Posle njih nam ostaju ti ožiljci i ne znam da li nas čine lepim, ali svakako ih ne možemo sakriti. Važno je uvek imati mesto za novu ranu, odnosno ožiljak.
Slučajno sam naišla i na tvoj tvit “Magda, zakopčaj šlic, ispala su ti muda.” Kako žena sa mudima balansira između života, ljubavi, poezije, roditeljstva i posla?
Toliko se sada priča o tim ženama sa mudima i ja sama sam potencirala na tome više puta. Ta ženska “muda” čini sve ono o čemu smo pričale – brisanje “pičkizama”, donošenje odluka, lečenje sopstvenih rana, negovanje ožiljaka, a uz sve to i da budeš koleginica, umetnica, žena, majka, čistačica, ljubavnica… To je onaj teži put, otud valjda i ta muda. (smeh)
Fotografije: Bojana Janjić i Aca Todorović
Dijana Knežević je studentkinja medija i urednica bloga “ViolentlyHappy”. Sklona ignorisanju realnosti, a kad nije u mogućnosti – pisanju o njoj. Neko je rekao i da je sklona suvišnoj racionalizaciji emocija. Ona misli da je to besmislica. Prezire kolotečinu, cenzuru i besporočnost.
