U razgovoru neposredan i ljubazan, Marko Šelić, poznatiji kao Marčelo, još jednom me je podsetio na to koliko je vođenje intervjua u online formi nezahvalan posao. Iako, zbog toga, nije bilo moguće uhvatiti divnu fluidnost atmosfere, “leteti” s pitanja na pitanje, uz osmeh, način na koji je odgovarao na pitanja svakako je bio toliko vedar i prirodan da je bilo jasno kako je, ipak, moguće disati “opkoljen” medijima, a sačuvati se. U vezi sa tim, rekao je i da je u pesmi “Kostim” Marko, poprilično, ogoljen. I kako radi na novom romanu. I kako je inspiracija u svemu.
"Ideje su svugde, postoje samo dani kada jesi i dani kada nisi sposoban da sa njima nešto uradiš."
WANNABE MAGAZINE: Osim sjajnih albuma i saradnji sa najvećim zvezdama hip-hop scene na ovim prostorima i prostorima bivše Jugoslavije, imaš iza sebe i dve knjige, ali i kolumnu u “Politici”. Jasno je da imaš snažnu potrebu da govoriš, da nešto poručiš. Smatraš li, ipak, sebe piscem ili muzičarem?
MARKO ŠELIĆ: Bogme, ovo sa snažnom potrebom da se govori zvuči kao nekakva dijagnoza (smeh). Nije da sam ćutljiv u društvu, ali zapravo imam daleko veću potrebu da pišem nego da govorim, misli pri pisanju umeju da budu disciplinovanije. Tako da sam neko ko se, jednostavno, bavi pisanjem. Budući da svira bend, a ne ja, nisam muzičar, a nazvati se piscem nakon jednog romana i jedne zbirke takođe mi zvuči pretenciozno, posebno u vremenu kad si skoro pa glup u društvu ako nisi napisao nijedan roman – to danas rade i osobe za koje se osnovano sumnja da uopšte znaju sva slova. Biće vremena za titule, još ih treba zasluživati.
Da li je ikada postojao trenutak u kom ti se činilo da tvoja muzička karijera trpi zbog književnosti, ili obrnuto?
Hah, uvek, a ja kao osoba trpim zbog oba (smeh). Ali pod tim mislim jedino na raspored časova i kratak dan, nema nikakvog drugačijeg sukoba.
U jednoj od pesama kažeš da pišeš “za svemirce sebi slične”. Ko su, konkretno, ljudi kojima se obraćaš? I koliko, kao muzičar i pisac, uopšte misliš da je dobro, pri stvaranju, misliti na publiku?
To je veoma uopšteno rečeno, a preciznije se ni ne sme. Najpre zbog toga što bilo šta što slobodno leti po etru može da sleti bilo gde i autori nemaju načina da utiču na to, a onda i zato što je bavljenje bilo kojim stvaralaštvom, između ostalog, jedan opšti pokušaj komuniciranja s drugima, sa svetom oko sebe, način da se osoba izrazi i, u krajnjoj instanci, zbliži sa nekim koga ni ne poznaje. U tom smislu, ti se nadaš da će ono što radiš imati publiku, ali ne zamišljaš joj lica. Ima i onih koji to rade, naravno, ali to je druga stvar i ima veze sa tržišnom računicom zvanom “šta će dobro proći”, a vrlo male ili nikakve veze sa onim što bi stvaranje trebalo da bude. Konkretno: kada nešto objaviš, obratio si se svima, a s nadom da, što reče – čini mi se – Tolstoj, tamo negde ima jedna osoba koja to/te zbilja razume.
Sa koncerta u DOB-u, 2009.
Kako izgleda proces pisanja jedne pesme? Da li imaš neke posebne kreativne rituale? Da li dok pišeš reči pesme čuješ muziku koja bi mogla da je prati?
Ako ne računamo proklete cigarete, rituala nemam (smeh). A sam proces može da krene s bilo koje strane – tako što Rade ili Lane (drugari iz benda, moji čarobnjaci) nešto iskomponuju pa poželimo da od toga nastane pesma, ili pak tako što imam tekst i okvirnu muzičku zamisao u kom pravcu bismo mogli da krenemo. Dešava se da “čujem” muziku, ali ne tako često, budući da ne sviram i nisam muzički obrazovan, tako da od mene više kreću ideje o pesmama ili konkretne reči. Kasnije se uključimo svi zajedno, to je kao da imaš lonac u koji, nakon što glavni sastojak zamiriše, svi bacamo svoje začine. Kad odemo na snimanje, to bi bilo uključivanje rerne, jer je sve već postavljeno – iako se često desi da se neke stvari dodaju jelu i tik pred serviranje (smeh).
Šta je ono što stvarnost pruža, a što je izvor neiscpnog nadahnuća za tebe?
Sve. Nikad mi se nije dopadalo mistifikovanje inspiracije, zabluda da postoji precizni lični ćiribu-ćiriba. Pokrene te bilo šta – misao, neko zapažanje, neko lice, tvoja ili tuđa zanimljiva rečenica ili čak samo intonacija kojom neko izgovori neku reč. Upravo se vratih sa jedne konferencije stripaša i književnika, na kojoj smo se dotakli i one čuvene “blokade”, o kojoj često slušamo – i čini mi se zanimljivim i tačnim stav Dejana Stojiljkovića, autora bestselera “Konstantinovo raskršće”, da takva stvar ne dolazi od blokirane inspiracije, nego od drugih problema sa kojima se autor u datom periodu suočava, a koji ga onesposobljavaju da naprosto sedne i radi, sasvim sabran sa sobom i koncentrisan. Ideje su svugde, postoje samo dani kada jesi i dani kada nisi sposoban da sa njima nešto uradiš.
U novom romanu bavi se, kako kaže, ambalažiranjem besa
Kada se pojavio album “De facto” bila sam klinka i znam da su devojčice ludele za Marčelom. Pa sam kasnije saznala i za ogromno oduševljenje starijih generacija. Po tvom mišljenju, šta je ono što tvoja muzika i tvoji tekstovi imaju, a što snažno “udara na emocije” kod svih generacija?
Nemam pojma šta tačno, ali mi je svakako drago što ne izazivam ravnodušnost. Nekako me sve vreme ili mrze ili vole, i uopšte nije lako podneti bilo šta od ta dva – jer ti se uvek vraćaš u svoju svakodnevicu, u kojoj nema ni reflektora, ni aplauza, ni pokuda, ni pohvala, i zapravo si veoma izmešten iz svog sveta kada si izložen svemu pobrojanom, tako da se sa time još kako treba nositi kada se dešava. Sa ove strane kulisa, sve je mnogo običnije i manje magično: ujutru se ustaje za posao, uveče se piše ukoliko ostane energije, onda ideš sledećeg dana na posao neispavan i besan što nisi sve stigao, a kada imaš čitav dan za stvaranje, grize te što nisi više vremena posvetio bliskim ljudima, ili obrnuto. Sve u svemu, nije baš da ulaziš u trolu a narod navaljuje da ti kaže kako si car ili govno. Ali u tim prilikama – koncerti, književne večeri i slično – tada kada vidiš reakcije na ono što radiš, milo mi je što ne vidim ravnodušnost, nego ili-ili scenario.
U pesmi “Mimohod” kažeš “Al’ ova kora je tu zbog kamuflaže i fore…” Koliko se Marko u tvojim pesmama razlikuje od Marka ispod te kore?
Ni taj u pesmama nije baš naročito neprobojno oklopljen, kamoli ovaj (smeh). Mislim da pesma “Kostim”, za koju smo nedavno snimali i spot (videćemo kada će biti montiran do kraja), najbolje daje odgovor na ovo pitanje.
U pesmi “Rekvijem”, duetu sa Remi, govorite o starenju, o unutrašnjim i spoljašnjim manifestacijama ljudske trošnosti. Mnogi bi i rekli da umetnost pruža mogućnost zaustavljanja vremena. Koliko te starost, koliko te prolaznost, u stvari, plaši?
Veoma. Najviše. Mislim da nema većeš užasa. A otkad sam preživeo jedan saobraćajni udes, premda sam se pošteno polomio tom prilikom, to me bukvalno opseda, to spoznanje koliko najbukvalnije visimo o koncu. Nije da to ne znaš sve vreme, ali drugačije je kad ti se dogodi: to je razlika između znanja o tome da je to istina i direktnog osećaja da jeste. No eto, u “Rekvijemu” smo pokušali da damo tome srećan kraj – to dvoje staraca umiru iste noći, prirodno, nenasilno, i niko ne ostaje sam.
U budućnosti možemo da očekujemo pre novu knjigu ili novi album?
Ovih dana izlazi spot za pesmu “Sunce”, jednu nama jako, jako dragu stvar sa poslednjeg albuma, a za to vreme, radim na novom romanu i nadam se da će biti objavljen do kraja godine. Zove se “Malterego” i bavi se… pa, ambalažiranjem besa.
Izvor fotografija: Đorđe Kojadinović, Mypsace stranica Marka Šelića, Facebook page
Dijana Knežević je studentkinja medija i urednica bloga “ViolentlyHappy”. Sklona ignorisanju realnosti, a kad nije u mogućnosti – pisanju o njoj. Neko je rekao i da je sklona suvišnoj racionalizaciji emocija. Ona misli da je to besmislica. Prezire kolotečinu, cenzuru i besporočnost.
