Za Milana Petrovića snimanje prvog albuma činilo se kao “borba sa vetrenjačama”, ali nakon objavljivanja, nastupa, pohvala, ispostavilo se da je ova borba bila vredna truda, emocija, znoja, suza i smeha, kako i sam kaže.
WANNABE MAGAZINE: Koliko vremena i inspiracije je potrebno da se stvori jedan album kao što je “Excursion”?
MILAN: “Excursion” je posebna i duga priča, put u nepoznato, album koji je polako stvaran i oblikovan, prepun je emocija, znoja, suza, smeha, novih iskustava, predstavlja novi početak i dokazivanje. Dok sam ga snimao i u privatnom životu sam prolazio kroz težak period. Ipak, znao sam da radim nešto veliko, ali mi niko tada nije verovao, što je negde sasvim logično, jer se ljudi svakog dana bore sa vetrenjačama i mnogo toga nam u ovom ludom vremenu izgleda osuđeno na propast. Ako se vratim na pravi put tvog pitanja, dopuna već postojećem odgovoru bi bila: dovoljno dugo se snimao da bi svako normalan odustao na mom mestu, a inspiraciju sam crpeo iz onoga što sam doživeo, odnosno onoga što bih želeo, u trenucima kad je zafalilo ovog prvog (smeh).
Milan Petrović, muzičar sa vizijom
Trudiš se da približiš svoju muziku publici kroz nastupe. Kakav odgovor od publike dobijaš? Koliko je bitna komunikacija muzičar-publika kada je džez u pitanju?
Nastupi su najbolji i najkorektniji pristup publici, sve ostale forme su ok, ali nisu toliko bliske. Zadovoljan sam reakcijom publike, i onih koji su na svirkama i onih koji su pored ekrana televizora, kompjutera, mobilnih ili drugih aplikacija. Ljudi prate, hvale to što radim, drago im je da postoji nešto drugačije i da to mogu čuti malo češće nego obično. Generalno, kad je naša muzika u pitanju, na samoj bini i u odnosu sa publikom nema neke ozbiljnije verbalne komunikacije, jer ovo nije šou, pa da posle svake treće pesme vičem: “Ej ajmo ruke gore!” (smeh) Komunikacija je na nivou instrumenata, dakle zvuka i publike. Kada to prođe uspešno, mi smo svoje ispunili, jer je ovo mnogo teži način nego kad bend ima vokale i tekst. Komunikacija kroz medije je takođe jako bitna, pokazati ljudima da tamo negde postoji i paralelna stvarnost u odnosu na ono što se svaki dan gura na TV-u ili internetu.
Nastupaš na mnogim festivalima, možeš li nam reći gde si do sada sve svirao i sa kim?
Sledeće godine će biti tačno 20 godina kako sam na bini, pa je spisak dovoljno dugačak. Sa Quartet-om smo ove godine svirali Nišville, rođendan Jazz-a Akademije 28, SM Jazz & Blues fest u Sremskoj Mitrovici, Jazztronic u Vršcu, Internacionalni festival u Kikindi i 15.12.2012. godine ćemo nastupiti na Rakia Fest-u u Bel Expo centru. Od festivala koji su bili u prošlosti najbitniji su bili EXIT, Beer Fest i Soča Reggae Fest sa Del Arno Band-om, sa bluzerima Voxstock 2007, Bluestock 2010. gde sam svirao među tri postave najznačajnijih bluz muzičara u Srbiji, pa festivali u Osijeku i Podgorici, a sa Anom Stanić Beovizija.
Quartet u Nišvilu
Koliko se solo karijera razlikuje od tvog ranijeg rada?
Različita je samo pozicija sa koje gledam stvari. Nikad nisam gledao muziku kao odrađivanje, kao tezgu, uvek sam se trudio da imam ozbiljan pristup i da dam sve od sebe. Kod mene zezanje nije bilo u prvom planu, odeš na svirku da bi se napio i da bi jurio ribe. Posle dobre svirke srećan sam dva do tri dana, posle loše sam u bedaku, ali se trudim da je što pre zaboravim i idem dalje.
Šta misliš o domaćoj džez sceni? Deluje skromno, zar ne? U čemu je problem?
Ne delim tvoje mišljenje da ovdašnja džez scena deluje skromno. Mnogo je dobrih muzičara od kojih se mnogo lepih stvari može čuti. Pored već afirmisanih imena i autoriteta koji i dalje sviraju, tu su, da nabrojim samo neke: Naked, Mayamisty Trio, Uroš Stamenković, Max Kočetov, Dirty Mind Jazz Artist (upravo nagrađeni na festivalu u Subotici), Fish in Oil, u inostranstvu Sofija Knežević i Vladimir Kostadinović. Problem je što nema dovoljno prostora da se za njih čuje. Doduše džez nikad nije bio mainstream, ali ipak tu i tamo, ispliva poneka tema koja postane svetski poznata. Džez publika zna gde ima dobrih svirki, samo bi trebalo da radimo na tome da publike bude više.
Kakvi su ti planovi u budućnosti? Kada izlazi novi album?
Što se novog studijskog albuma tiče, ideja ima i u pripremu ću ovaj put krenuti sa bendom pa bi trebalo da bude lakše i brže. To će biti verovatno početkom sledeće godine. Danas puno bendova radi u kućnim uslovima, što apsolutno podržavam, jer da nema toga, mnogo ideja bi propalo usred manjka sredstava. Ipak, ja želim da iz albuma u album napredujem, poboljšam svoje sviranje i svoj zvuk i zbog toga bih voleo da radim kao i prošli put u kvalitetnom studiju i sa dobrim producentom, a to košta. Nažalost u Srbiji od pripreme do snimanja i izdanja predugačak je put (a nama Koridor 10 još nije završen) da bi mu se sada znao kraj. (smeh)
Da li si ti isključivo džez muzičar ili možemo očekivati i neke komercijalnije stvari u budućnosti ili neke druge muzičke pravce?
Ne, ja nisam isključivo džez muzičar niti sam pravi džez muzičar u današnjem smislu reči. Nisam školovan ni na jednoj od naših Akademija niti u inostranstvu. Album prvenac sam počeo iz ideje da prikažem bluz na svoj način, da bi se kroz bend približio džezu i sve više počeo da interesujem za džez. Ne opterećujem se time, mnogi svetski poznati džez muzičari na početku karijere nisu bili školovani. Važno je raditi na sebi i konstantno napredovati.
Nikad nisam želeo da se vezujem za određen pravac, prošao sam put od hard rocka, reggaea, do popa, bluesa i jazza, ali sam i dalje otvoren za uticaje kvalitetne muzike. Ono što bend trenutno radi mediji zovu džezom, a mnoge kolege se s tim ne slažu, što meni ne smeta, jer se mi koristimo različitim muzičkim pravcima u izrazu.
Svakako da možete očekivati svašta od mene u budućnosti. Moja neostvarena želja je filmska i pozorišna muzika, pa možda jednog lepog dana.
Reci nam nešto čime bi mogao one koji te dosad nisu slušali da privučeš da dođu na neki od sledećih nastupa.
Pa ako dosad nisam rekao nešto… Evo pravog PR-a. Dođite na svirku, ulaz je besplatan, a dolaze i lepe devojke. Žalio mi se jedan od vlasnika lokala da dolaze samo devojke, a one ne piju mnogo, pa im je pazar slabiji! Dakle, devojke, samo napred, kao i obično, a, momci izvolite platite im neko pićence, pa u zavisnosti kakve sreće budete, ili više nikad nećete doći na neki naš događaj ili ćete stalno dolaziti, a možda ćemo vam svirati i na svadbi!
Danijela Milovanović bavi se pisanjem i od pisanja beži.“Pisac je neko kome je pisanje mnogo teže nego drugim ljudima” (Tomas Man).
