Posebno volimo da pričamo na temu umetnosti i to sa onim ljudima koji kroz svaki umetnički potez ispisuju istoriju. Jedna od takvih je svakako Milica Salaški. Upoznajte je!
WANNABE MAGAZINE: Diplomirali ste na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Po čemu pamtite godine studija?
MILICA SALAŠKI: Studiranje pamtim po fantastičnom druženju i nezaboravnoj radnoj atmosferi u klasi. Sa pojedinim kolegama sam i danas u kontaktu, zajedno izlažemo i sarađujemo na projektima. Tokom studentskih dana počela sam da pratim Festival autorskog filma, smatram da je jedan od najznačajnijih događaja na kulturnoj mapi Beograda. Često sam provodila vreme u bioskopskoj sali Kinoteke, gledajući kultne filmove, klasike. U to vreme sam upijala atmosferu, kolorit, mistiku filmskih priča mojih omiljenih autora: Majka Lija, Kena Louča, Bergmana, Kurosave, Bertolučija itd. Ovo su neke početne tačke koje su uticale na formiranje mog likovnog izraza koji je čvrsto vezan za stvarnost, za realizam.
Kako izgleda biti samostalni umetnik u Srbiji?
Samostalni umetnik je kao malo izopšteno ostrvo u tranzicionom okeanu. Ako ikada pošalju spasilački brod, pitanje je da li će pronaći preživele. Jedino sam sigurna da će ostati stvaralački plamen, vatra koja se prenosi, a umetniku preostaje da istraje u ostvarivanju kreativnih ideja.
Kako biste opisali našu kulturnu scenu?
Kratko vreme sam na sceni, ali potrudiću se da je opišem. Postoji dosta kvalitetnih dešavanja koja su pristupačna, ali nisu lako vidljiva, ali ja sam pasionirani ljubitelj svakodnevice, tako da me inspirišu i najmanji događaji, kao što su odlazak u pozorište, bioskop, čitanje romana, priča. Tokom ove godine bilo je dosta interesantnog sadržaja na vizuelnoj i pozorišnoj sceni, pozdravljam gostujuće izložbe u MIJ, kao i izlaganje privatnih kolekcija i nove pozorišne tendencije u ovkiru Bitefa koji čine da ovaj grad u jednom trenutku postane deo svetske pozornice. Ali postoji izvesna ravnodušnost društva prema kreativnom i pokretačkom duhu pojedinca koji ima stvaralački potencijal, pa takvo stanje traži promenu.
Kako nastaje jedno umetničko delo?
Stvaralački proces najčešće počinjem sublimirajući nagomilane ideje. Ispijajući čaj, kafu u ateljeu, biram fotografije koje mogu da upotpune zamišljenu dramatičnost scene, kompoziciju slike koju ću naslikati. Od tih fotografija nastaje deo moje likovne ekspresije, od skica i predložaka crteža nastaje slika koja se menja tokom eksperimentisanja sa koloritom, igre svetlosti i senke. Dešava se da tokom slikanja dođe do neplaniranih rešenja koja ponekad zadržim kao neko iznenađenje ili malu tajnu, koja izgledaju zanimljivo. Slika govori o ličnom doživljaju vremena, sadrži više slojeva i oni se postepeno otkrivaju.
Atelje
Uobičajane životne scene kao tema radova, a toliko snažne poruke nose. Kako objašnjavate to?
Moja likovna poetika je čvrsto vezana za stvarnost koja predstavlja široko polje svakodnevice, ona je polazište snova, sveta fantazije, slike. Uobičajene životne scene mogu da iznenade, da budu nepredvidive, maštovitije čak i od snoviđenja. Središte stvarnosti, suština, neiscrpan je izvor ideja. S obzirom na mogućnost da se slike mogu doživeti i kao društveno angažovane, ostavljam prostora da se pojavi lični predeo, da kroz slike izrazim svoja osećanja i razmišljanja i odreagujem na različite teme koje su aktuelne. Svaka slika nosi poruku čija je snaga jednaka jačini i intenzitetu doživljaja svakoga ko stoji pred njom. Mi volimo da vidimo nešto interesantno sa unutrašnjim životom kako bi svoj duh i biće pokrenuli, uključili u budući dan.
Lepota je u oku posmatrača. Šta je za Vas lepota, a šta umetnost?
Slažem se i zato je veća odgovornost dodeljena pojedincu u ovom savremenom svetu. Lepota je oblikovanje ličnog duhovnog puta u skladu sa vrednostima čije su granice visoko postavljene. Danas je teško izboriti se u moru diktiranih informacija i sadržaja za autentičnost i posebnost sopstvenog bića. Lepota stvarnosti i ideja o čoveku predstavljaju večnu inspiraciju. Umetnost shvatam kao zarobljeni mehur istine koji prilikom pucanja može da oslobodi nemerljivu energiju u svakom vremenu, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Umetnost uvek ima istu jačinu od koje podrhtavaju kolena pa ispred umetničkih remek-dela stoji klupa gde čovek može da sedne i razmisli o velikim životnim istinama.
Tri figure u prostoru
Čiji umetnički rad posebno cenite i zbog čega?
Prošlog meseca mi se ostvarila želja još iz studentskih dana da vidim izložbu slika Lusijena Frojda, umetnika koji je svojim delima pomerio granice u savremenom slikarstvu. Razmišljajući o slici, shvatila sam da ona ne gubi svoju mističnu privlačnost ako prikazuje ono što je realistično svakodnevno, bez suviše dekorativnih elemenata. Kroz predstavu ljudske figure istražujem i psihološki karakter određenog lika. Kao i na Frojdovim slikama, ti likovi su obični ljudi koje poznajem ili su to prolaznici koje srećem u svakodnevnim situacijama, te kroz njih predstavljam razmišljanja o otuđenju, praznini ili iščekivanju. Istakla bih i dela Rembranta, Karavađa, El Greka, Brojgela, Hopera, Bejkona, kojima se uvek vraćam i analiziram.
Planovi za budućnost.
Tokom ove godine učestvovala sam na nekoliko kolektivnih izložbi, od kojih bih izdvojila saradnju sa japanskim umetnicima na projektu “Post Project Japan Serbia Exchange Exhibition”. U narednom periodu izložiću sliku velikog formata zajedno sa kolegama na izložbi “Akt” u savremenom srpskom slikarstvu Moderne galerije u Valjevu, a sledeće godine ću prirediti samostalnu izložbu u kreativnom prostoru beogradske galerije “New Moment”.
Jovana Katić Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima. Veruje da se snovi ostvaruju onda kada ih postanemo dostojni.
