Svi, apsolutno svi imaju Facebook account. A kad imaš Facebook account, svakako ćeš vidjeti svoj News Feed prepun uradaka Nikole Puzigaće. Tako je to, osvojio nas je Nikola Puzigaća.
Od prvog do zadnjeg slova na posteru.
Grafički dizajner, koji uspješno spaja grafički dizajn i fotografiju, odgovorio je na nekoliko pitanja, na sebi svojstven način – duhovito, inteligentno, ironično, pronicljivo i romantično!
Intervju koji će dati tek majušan uvid u sve doline, nizine i visine koji dopadljvi, šarmantni i talentirani Nikola nosi u sebi. Ostatak provjerite na njegovoj službenoj Facebook stranici.
WANNABE MAGAZINE: Reci nam nešto o sebi.
NIKOLA: Zovem se Nikola, stvarno se prezivam Puzigaća, imam 32 godine, i po zanimanju i po obrazovanju sam grafički dizajner. Ostalo je online.
Zbog čega baš grafički dizajn?
Nisam siguran kako na karmičkom nivou funkcioniše odabir zanimanja, jer s 18-19 godina, kada biramo čime ćemo se baviti, prilično smo nesvesni života. Do pre tri godine nismo znali da postojimo, a sad bi trebalo doneti tako veliku odluku. Zbog toga u kasnijem periodu života imamo veliki broj ljudi koji nije zadovoljan poslom kojim se bavi, nisu zadovoljni fakultetima koje su završili. Ili sam imao super sreću ili super karmu, pa nakon 15 godina mogu da kažem da se bavim najlepšim poslom na svetu.
U posljednjih nekoliko godina društvene mreže pomažu širenju posla. Koliko vidimo, i tebi su pomogle, jer su ljudi tvoje uratke upoznali upravo preko jedne društvene mreže. Naravno, riječ je o Facebooku. Kakav je tvoj stav o društvenim mrežama?
Osim stranice na Facebooku, nema me na društvenim mrežama, ali to ne znači da imam nešto protiv. Naprotiv. Život bi bez njih bio dosadniji, teži i sporiji. Doduše, trebalo bi malo usporiti. Twitter je sjajna stvar gde su svi koji imaju pristup internetu dobili priliku da kažu šta god žele. A dobar glas daleko se čuje, pa ako pričate dobro, čuće ljudi. Instagram, pošto se bavim i fotografijom, trebalo bi kao da ga ne volim, ali Instagram je super stvar. Znate ono, otputujete u Berlin i frka je napisati na Facebooku: “E, ja u Berlinu”, bezveze je, a ovako samo sevne fotka na Instagram i vi srećni, masa ljubomorna, misija uspešna. A i na Instagramu i đuveč izgleda kao da ga je Džekson Polok skuvao… Sad ozbiljno, meni je fascinantna sama činjenica da toliko ljudi fotografiše i obrađuje fotke, čime god, to je sjajno, stvara se ogromna kreativna energija. Bolje da ljudi fotkaju nego da sede i žvaću kašičicu od espresa. Doduše, i tu smo preterali, pa ljudi fotkaju baš svašta.
Koji je tvoj najjači adut u ovom poslu?
To što nemam umetničku sujetu. Ako sam 100% zadovoljan radom, neće me pogoditi negativna kritika ni od konzilijuma najboljih dizajnera na svetu. A kad od klijenta stigne negativna kritika, tada mi bude žao što je imao priliku da dobije super dizajn i propušta je. Ali naravno pre toga ću se boriti da mu argumentovano objasnim zašto je taj dizajn dobar. Ali ego će mi biti miran.
Kada negativne emocije krenu to znači da sami sa sobom nismo baš raščistili je l’ to okej dizajn ili nije.
Tvoji uradci su duhoviti, ironični, romantični… Jesu li tvoji uradci uistinu i tvoj odraz?
Svi smo mi ponekad Bob Sinkler, a ponekad Leonard Koen. Nekad smo ovakvi, nekad onakvi, ali radovi jesu iskreni, mora iskreno, umetnost ne trpi laganje. Vidi se ako nije iskreno. Ali, naravno, ne mora da bude autentično u smislu da ako napravim ljubavni poster da zaista u tom trenutku imam konkretno taj “problem”. To može biti situacija da čujem nečiji “problem”, pa onda to predstavim na posteru, i to bi onda predstavljalo mene kada bih se našao u tom “problemu”. Ne stavljam na poster ništa što nisam ja, samo je pitanje da li sam u tom trenutku to, ili sam bio nekad, ili ću tek biti.
Jesi li zadovoljan dosadašnjim radom i uspjesima?
Nedavno sam čuo da jedna devojka želi da piše master rad iz srpskog jezika o mojim igrama reči. Ne znam da li su joj odobrili temu. Ali takve stvari kad čujem zadovoljan sam. Zadovoljan sam i što većina dizajnera koji su mi bili uzori kad sam bio klinac, sada su moji “fanovi”. Te stvari su neprocenjive. Ali naravno, uvek može bolje, i dalje kad vidim 97% svojih radova pomislim da je to moglo mnogo bolje.
Je li teško pronaći inspiraciju?
Kad se radi za klijente onda nema tu mnogo filozofije, tad se mozak prebacuje u korporativni sistem misli i tu imamo kul i ne-kul poslove. Ovi prvi su svakako inspirativniji, ali i zahtevaju velike ideje, ali Bože moj, hoćemo da igramo Premier ligu, a ne beogradsku zonu. U oba slučaja rezultat mora biti isti, a to je dobar dizajn. Postoje i tehnike kojima se može pogurati proces inspiracije. Koristim dve: jednu materijalističku i jednu duhovnu. Prvo primenjujem ovu prvu, sednem i radim, i radim, i radim dok se iz tog rada nešto ne izrodi. Ako materijalizam zakaže, onda idem na duhovno, onda se molim Kosmosu da mi da ideju. Zadovoljan sam dosadašnjom distribucijom.
Imaš li neke svoje svjetove u koje bježiš u potrazi za nadahnućem?
Imam kada tražim životna nadahnuća. Kad god mislim da nešto ne mogu, u Google Images ili u YouTube ukucam “Felix Baumgartner” i gledam.
Može li se od dizajna živjeti?
Malopre pomenuti Kosmos kaže da su ljudi izmislili koncept “može/ne može”, a on nam je dao samo koncept “hoću/neću”. Od svakog posla se može živeti ako se radi dobro. Ako jedan čovek na svetu može, onda mogu svi. Svi imamo dve ruke, dve noge i jedan mozak. I ako nešto ne ide, isključivi krivci su te ruke, noge i mozak. Uvek uspehe pripisujemo sebi, a neuspehe opravdavamo okolnostima. Nisam čuo da se neko nekad zahvalio državi, sistemu, društvu na ličnom uspehu.
Voliš fotografiju. Je li teško pomiriti fotografiju i grafički dizajn?
Ne znam da li postoje dve umetnosti koje se tako dobro kapiraju kao grafički dizajn i fotografija. I kao što arhitekte vole da se petljaju u grafički dizajn, tako i dizajneri vole da se petljaju u fotografiju. Prve fotke sam napravio sa nekih 15-16 godina sa analognim idiotom, i danas sam ponosan na njih. Posle je došao analogni SLR aparat, pa kompaktni digitalni i na kraju DSLR. Mada bih se vrlo rado vratio na analogni SLR. S njim sam pravio najbolje fotke. Postaviću uskoro fotografije na Facebook stranicu, pa će moći da se vide. A i kad konačno sajt, koji reanimiram već godinu i po dana, ponovo postavim na noge, videće se i tamo. Uvek je na mom sajtu ispod imena stajalo “graphic design and photography” i to dovoljno govori koliko mi je fotografija važna.
Što trenutno čitaš, gledaš, slušaš?
Čitam Frojda. Nešto sam hteo da proverim sa njim. Gledam nemačke filmove od početka sveta do danas, od Frica Langa do Toma Tikvera. Slušam Neneh Cherry & Rocketnumbernine. I mnogo sam se obradovao kad sam video da u tom sastavu dolaze u Beograd. Zakasnio sam 40 minuta i video samo 20 minuta nastupa. Pre toga nikad nigde nisam zakasnio. I s 50 godina je najharizmatičnija plesačica na svetu.
Već si održao jednu izložbu u Beogradu. Hoće li uskoro biti još koje izložbe? Kakvi su planovi za budućnost?
U septembru sam u Zagrebu u galeriji Inkubator, da li sa prošlogodišnjom izložbom PUN K ili sa nekim drugim konceptom, ne znam, ali svakako bih voleo nešto posebno da uradim za Zagreb, čak i ako bude PUN K, biće noviteta koji će biti premijerno prikazani tamo. Moraju Zagrepčani da dobiju nešto premijerno, definitivno. A u međuvremenu radim na produkciji postera i majica koje bi uskoro trebalo da se pojave, pa su u planu još neke promotivne žurke/izložbe. Ne znam tačno kad. Dodajemo gas, pa kad stignemo.
Izvor fotografija: Nikola Puzigaća
