Devojka sa stavom, koja ima šta da kaže, a to radi na nenametljiv način – koristeći samo reči. U moru “fejk” likova sa domaće estrade, Ivanu izdvaja otvorenost i iskrenost, a mi smo se trudili da neupućene informišemo, a fanovima damo bolji uvid u to ko se krije iza krajnje zanimljivog umetničkog imena – Sajsi MC.
Ivana je i bloger, tačnije jednom nedeljno izlaze njeni tekstovi, čija tematika zavisi od raspoloženja i ličnih iskustava, a sve možete čitati na sajtu magazina “Domino”.
Nemamo povod, nemamo ni svirku da najavimo, ali nekim ljudima povod nije potreban. Dame, gospodo, psi i svi ostali, pred vama je Ivana Rašić.
WANNABE MAGAZINE: Objasni nam kako je od benda Sajsi došlo do toga da ljudi znaju samo za tebe?
IVANA RAŠIĆ (SAJSI MC): Vrlo prosto – bend je dobio naziv po meni, znači ime Sajsi MC je već postojalo. Pošto se skupio bend, izbacili smo to MC, tako da je rad bio uporedni. Kada snimim nešto solo, samo dodam MC, kada bend nešto snimi, izbacimo MC. Možda se to desilo zato što sam tekstopisac i izvođač, frontmen, pa se ljudi lako poistovećuju sa mnom – bukvalno sam frontalno na bini, to je već fizika. Bend više ne postoji i vidim da ljudi nisu ni primetili.
Šta si slušala tokom odrastanja?
The Stone Roses, Ex-cess, Kontejner a.d, Azru, NOFX, Sonic Youth. Najviše je na mene uticao MTV tokom devedesetih, i to emisije poput “120 minutes”.
Videla si muzičku scenu devedesetih, koliko se promenila? Jesmo li bolji nego ranije?
Ponuda je uvek bila dobra, uvek ima dobrih bendova, ali ono sto se drastično promenilo je potražnja i način konzumiranja muzike.
Ženski MC-jevi nisu uobičajna pojava za Srbiju, odakle ti inspiracija?
Hip-hop forma savršeno odgovara mojim tekstovima, nije u pitanju inspiracija koliko to meni radi posao. Moglo je lako da bude i nešto drugo – repovanje je za mene samo forma pomoću koje prezentujem svoju umetnost, kao neko pomagalo. E, sad, to što nema ženskih MC-jeva nije tako strašno koliko je strašno što nema žena državnika, na primer. Za reperke ćemo se snaći.
Ko je Milica iz pesme “Mama”?
Kao i Tifani (Tiffany), Milica je izmišljen lik, ona je potpuna suprotnost Tifani. Milica je dete radnika. Kad sam osmišljavala Tif, morala sam da joj nađem objekat mržnje koji proizilazi iz njenog nerazumevanja; tu je bitan i strah, strah od onog što ne poznajemo, tako da naša Tif reži na Miličicu kao uplašen psić. U isto vreme njena razmaženost i bahatost dovode do toga da ona maltretira Milicu na psihofizičkom nivou, ismevajući ono čega se plaši i ne razume. Ona sebi ubrizgava bensendin. Eto vam mini portret Milice, njom bih mogla da se pozabavim u nekoj od sledećih pesama.
U kakvim si odnosima sa kolegama i koga najviše voliš iz branše?
Kad ne diraju oni mene, ne diram ni ja njih. Vrlo se dobro slažem sa Lamom iz The Branke ili Bolesne štenadi, gotivim celu Bigz ekipu, sjajna scena tamo postoji. Vremenom sam upoznala starije kolege i za neke za koje sam mislila da su carevi – ispostavilo se da su nikad veći idioti.
U blogu si ih poredila pa, šta si zaključila, ko je bolji, muškarac ili pas?
Za različito životno doba različita pasmina, nema koji je bolji nego u kojoj si fazi.
Šta kažeš onima koji te pitaju kad ćeš da se udaš?
To mi je stvarno glupo pitanje, ne postavljam ga drugim ljudima. Uostalom, šta to pitanje znači? Primetila sam da ljudi koji me nisu dugo videli kad me sretnu pitaju: ”Pa gde si ti, jesi li se udala?” Mislim, stvarno, zar žene kad se udaju odu u dobrovoljni pritvor? Jer ja u tom pitanju čujem baš to.
Kakve frajere voliš?
Harizmatične, posebne, neponovljive, to je kao idealni model koji nema veze sa realnošću. Bila sam u vezama sa neharizmatičnim, neposebnim i ponovljivim muškarcima.
Kako si došla do svog provokativnog umetničkog imena?
Izvučen je iz neke moje stare rime, “sajsi ga MC”, kao prozivka. Sada “sajsi” više ne doživljavam kao provokaciju, prečesta upotreba je iscrpela sadržinu i ostala je samo forma, nešto što će da se stavi na plakat.
Kog muzičara bi volela da čujes live?
Volela bih da slušam bend Marsa Volta (The Mars Volta) uživo.
Sa kim bi volela da snimiš duet?
Ili Sinan (Sakić) ili ništa.
Kakav ti je beogradski klabing ovih dana?
Vrlo letnji, znači splavovski. Više volim zimski klabing, nisam splavovala ovo leto, čekam se otvori Francuska sobarica.
Zašto svi novinari moraju da ti postave pitanje o psovkama u pesmama?
Zato što niko, ama baš nijedan, nije čuo ili stvarno poslušao neku moju pesmu, ne daj bože ceo album! Nešto su oni načuli, kao provokativno, ovo-ono, ali niko nema pojma, tj. ne radi svoj posao. Na to pitanje im odgovorim da ja nemam psovki u svojim pesmama, pa nek se snađu.
Furaš svoj modni fazon. Gde najradije kupuješ krpice?
Ne mogu da furam modni fazon jer nemam prihode. Moj dečko više voli taj aspekt života, tako da mi on kupuje.
Koliko je ironija, koja je prisutna u tvojim tekstovima, postala odbrambeni mehanizam od stvarnosti koja nije nimalo prijatna?
Ironija i sarkazam jesu odbrambeni mehanizmi, štit iza kog se neko polukrije, jer čista emocija je najranjivija pozicija, otkriva te previše, na nišanu si. Kad si ironičan, odaješ utisak da te ni za šta nije briga, što je veliki trend među omladinom. Možemo da uporedimo pesmu “Mama” kao moju najironičniju pesmu i “Daleko je Dizni” kao moju najemotivniju pesmu – jedna je navlačenje maske, druga je skidanje kože.
Tekst pesme kaže: “Pogledaj u čemu je došla u školu. Njene bezimene patike još od prve godine izazivaju meni gađenje ravno kombinaciji teget i crno, to je fashion, no no.” Kako ti vidiš modnu scenu kod nas, da li ima nešto što ti se sviđa?
To pogledaj u čemu je došla u školu je komentar koji treba da pokaze socijalne razlike, to je kastinski komentar – Tifanina nesvesnost da postoje ljudi koji nemaju ‘leba da jedu, a kamoli da razmišljaju o stvarima o kojima se razmišlja kad je individua u mentalnom i fizičkom blagostanju.
Što se tiče mode, malo sam operisana od iste, volim krpice, ali mozak mi radi u drugom pravcu. Oko garderobe i šminke uvek moram da se sa nekim konsultujem, narodski rečeno: nisam vična.
Koliko se razlikuje Sajsi na sceni i privatno?
Sve mi je to pomešano, preliva se iz jedne sfere u drugu. To bolje da kaže neko drugi, meni blizak, ko me baš zna. Nekad dozvolim da ne postupim kao profi nego unesem lični stav, nema kod mene jasnih granica.
Kada bi mogla da biraš jednu supermoć, koja bi to bila?
Ne mogu da se odlučim da li bih više volela da ubijam pogledom ili da sam nevidljiva. Meni je od tih superheroja najgotivniji bio Plasticman, nije ni to loše, mada, letenje je nešto čemu su ljudi uvek težili. Hoću sve!
Ko pobeđuje, Bond ili Holms?
Pobeđuje Konan Dojl (Conan Doyle).
I za kraj, kakvi su ti planovi za dalje?
Nema planova, snimam pesme, pišem kada imam inspiraciju, to se ne planira – to se dešava. Mogu da isplaniram da odem kod babe na ručak ili da se vidim sa drugarima, ali praviti muzičke planove u Srbiji je nepotrebno, bar za mene u ovoj fazi.
Fotograf: Aleksandar Crnogorac
Milica Jarić je na papiru diplomirani ekonomista, a u stvarnosti zaljubljenik u modu, filmove Vudi Alena i poeziju Majakovskog. Ponaša se u skladu sa svojim godinama samo kada je neophodno, obožava svog psa, crnu kafu, najviše para troši na haljine, a kada bi mogla, obojila bi ceo svet u nijanse plave. “A girl should be two things: classy and fabulous.” (Coco Chanel)
Đina Lukić je učenica srednje turističke škole i na modu gleda kao na način života. Obožava visoke štikle, šoping, New York, luksuz i Karla Lagerfelda. Ne voli romantiku. “When I first moved to New York I bought Vogue instead of dinner. I just felt it fed me more.”
