Rođen 9. septembra 1986. godine u Ključu (BIH). Fotografijom se bavi od detinjstva. Nakon završenog fakulteta otišao je u New York na usavršavanje iz oblasti fotografije, gde je ostvario saradnju sa par poznatih fotografa iz modne industrije. Tokom polugodišnjeg boravka u Njujorku sarađuje sa tri modne agencije, gde polako shvata da ga najviše interesuje modna fotografija. Najveća inspiracija su mu konji i obožava da ih fotografiše. Pored konja svakodnevica su mu roleri, psi, muzika, putovanja, filmovi. Najveća želja mu je da jednog dana otvori svoj studio, u kom bi mogao da prenosi svoje znanje nekim novim mladim generacijama. Kao najdražu saradnju izdvaja fotografisanje naslovne strane za “ELLE” (septembar 2010.) sa našom manekenkom Simonom Andrejić. Često ponavlja: “Never be afraid to try something new. Remember: amateurs built the ark. Professionals built the Titanic.”
WANNABE MAGAZINE: Kako si i kako se zabavljaš ovih dana?
SEVER ZOLAK: Divno! Čim je sunčano i toplo moje navike se menjaju. Kada nemam snimanja i obaveze oko posla, onda vozim rolere, trčim i trudim se da provodim više vremena sa prijateljima. Trudim se da skinem neke masne naslage, koje su se pojavile u predelu stomaka, to mi je sada glavna prokupacija u životu. Upravo sam završio snimanje nove kampanje za cipele našeg dizajnera Vladimira Lazarevića i to je nešto što me je zaista mnogo ispunilo jer je dosta drugačije, a opet vrlo jednostavno i originalno. Završili smo i rođendanski broj magazina “ELLE” na kojem sam pomagao poznatom fotografu Andrei Klarinu, koji je samo zbog tog broja doputovao u Beograd i mogu slobodno da najavim da ce majski broj “ELLE”-a biti nešto fenomenalno.
Severe da krenemo od tvog detinjstva, šta je ono čega se rado sećaš?
Rado se sećam svog detinjstva pre rata, to je bio divan period. U okolini moje kuće je bilo mnogo dece i bezbrižno smo se igrali na ulici. Smišljali smo nove igre, zaista sam imao cool detinjstvo i tako sve do tog nesrećnog rata koji nas je sve ispomerao iz tih normalnih životnih tokova. Sećam se kupanja na reci Sanici, krađe kukuruza i pečenja istih sa društvom, sećam se moje pokojne bake Radane, kojoj sam bio omiljeno unuče, sankanja niz nizbrdicu pored kuće u kojoj sam živeo. Sećam se koliko je mene i sestru, sa mnogo ljubavi i pažnje, mama oblačila i spremala u školu, koliko mi samo nedostaju trenuci uspavljivanja kada te majka poljubi u čelo i ugasi svetlo. To je bilo čarobno. I dan danas kada ne mogu da zaspim setim se tog njenog čina i mnogo brže zaspim.
Rođen si u Ključu (Bosna i Hercegovina) i usred rata odlaziš u Prijedor, kako se tvoj život tada odvijao?
Moj život se promenio u potpunosti. Sredinom septembra ’95 godine smo izbegli u Prijedor. To nam je jako teško palo, jer smo zaista bezbrizno živeli. Moji roditelji su se celog života bavili trgovinom i ugostiteljstvom i zaista smo divno živeli. Izbeglištvom, ne samo da nismo imali više svoj dom, nego smo se sreli sa zaista teškim životnim uslovima. Ali živ se čovek navikne na sve, pa i na takve stvari. Nismo bili jedini u svemu tome, pa ti valjda nekako bude i lakše. Ni sam ne znam koliko smo se puta selili. Jedan period smo zaista bili i gladni i žedni. Pošto sam dete iz mešanog braka, jedno vreme nismo znali šta se dešava sa porodicom sa majčine strane. To ću pamtiti kao najstresnije trenutke, jer nismo znali ni gde su, ni da li su živi… No dosta o tom ratu, ima mnogo lepših tema o kojima možemo da pričamo.
Kada si shvatio da je fotografija ono čime češ se baviti u životu?
Pa definitivno onog trenutka kada sam otišao u Njujork. Taj grad me jako inspirisao i debelim slovima mi je urezao, da ne smem da prestanem da verujem u sebe. Bio sam strašno nesiguran, većim delom jer sam bio u nezavidnoj finansijskoj situaciji i sve mi je izgledalo jako nedostižno. Malo po malo sam počeo da shvatam da, i sa minimalnim resursima mogu da se naprave dobre fotografije koje će godinama trajati. Celog života sam fotografisao i uživao u tome, mada nikada nisam mogao da pretpostavim da će to biti moj životni poziv i posao koji će mi pružiti toliko slobode.
Završavaš fakultet u Novom Sadu i kasnije odlaziš u Njujork na usavršavanje, sa kim si tamo sarađivao i kakve utiske nosiš iz Njujorka?
Utisci su neverovatni. Uspeo sam da ostvarim saradnje sa modnim agencijama, za koje sam radio book-ove tj. testove i da lepo živim, iako Njujork nije uopšte jeftin grad za život. Sarađivao sam u smislu asistiranja kod par fotografa, od kojih sam pokupio neke pristupe u poslu i to mi je mnogo pomoglo u mojoj daljoj karijeri. Posao asistiranja i kod najpoznatijih fotografa u svetu je obično neplaćen ili u najboljem slučaju ti plate prevoz i hranu. U početku mi je bilo vrlo teško, jer sam otisao sa samo $400 a i morao sam da radim poslove koje nisam nikada radio (ketering na brodovima koji kruže oko Manhatna, kao i selidbe). Bilo je teško, ali uz pomoć moje rođake Gordane i njene porodice mi je bilo mnogo lakše, jer sam se osećao mnogo manje usamljeno.
Naravno, sarađivao si i sa našim modelima tamo, kao i sa jednom od naših glumica Katarinom Radivojević, ima li neka anegtota sa tih snimanja koju možeš sa nama da podeliš?
Snimanje sa Katarinom ću pamtiti po tome što smo snimali u Central Parku, usred dana u kom je bilo na hiljade ljudi. Oko nas se okupilo mnogo turista, koji su nas fotografisali svojim aparatima i divili se Katarininoj lepoti. Najsrećniji su bili Kinezi, koji su u Katarinu gledali kao u neko svetsko čudo. Radili smo sa zaista dobrim timom stilsta, frizera i šminkera i zahvaljujući tim fotografijama sam dobio dobre kredite kod tih ljudi za neke sledeće projekte.
Kada si došao u Beograd, da li ti je bilo lako ili teško naći posao?
Pa ja sam imao tu sreću da sam po dolasku u Beograd počeo da dobijam poslove, što preko naših magazina, što preko modnih agencija. Tako da ne mogu baš da kažem da je bilo teško naći posao. Bilo je naravno u par navrata različitih perioda, kada je bilo manje posla, ali sve to prođe. Mislim da ako kvalitetno i pošteno radiš, posla će uvek biti.
Koji je bio tvoj prvi posao u Beogradu?
Nisam baš siguran, ali mislim da je to bilo fotografisanje naše poznate glumice Ljubinke Klarić za magazin “Story”.
Zašto si baš odabrao modnu fotografiju?
U modnoj fotografiji nema pravila i to je ono što me uvek i iznova fascinira. Poslednjih šest meseci sam počeo da radim na svom internacionalnom portfoliu, jer stanje kod nas u fotografiji je dosta kritično, nažalost, te samim tim mnogo radova ne mogu da koristim za svoju prezentaciju van granica naše zemlje. Mnogo ljudi kod nas jos uvek ne razume onu: “less is more” .Zaista je jako nezahvalno pricati o fotografiji kod nas u Srbiji. Imamo sjajne fotografe, koji su dosta sputani sa svih strana. Ne mogu ni da se ljutim što se ne ulaze više u fotografiju, kada vidim da ljudi jedva krpe kraj sa krajem. Mislim da mora mnogo još vremena da prođe, da bi se stvari popravile i što se tiče modne industrije, pa samim tim i što se tiče i modne fotografije. Trudiću se da napredujem i da ostvarujem saradnje sa talentovanim ljudima ne samo iz Srbije.
Snimanje koje češ pamtiti ceo život je?
To je snimanje za prošlogodisnje septembarsko izdanje modnog magazina “ELLE”. Fotografisao sam našu, sad već svetski poznatu manekenku Simonu Andrejić. Iz uredništva časopisa su me pozvali i pitali da li bi mogao da uradim za njih editorial na 16 strana i naslovnu stranu. To je bio zaista divan trenutak i pamtiću ga celog života. U suštini svako snimanje pamtim i svako je specificno na svoj način. Trudim se da sam okružen duhovitim ljudima, koji imaju profesionalan odnos prema svom poslu, pa samim tim svako snimanje bude zanimljivo i sa pozitivnom energijom.
Sada radiš i za “ELLE” magazin, za koga još radiš?
Ne volim da se priklanjam samo jednom časopisu. Trudim se da ostanem nekako svoj i da ne pripadam nikome. Samim tim to mi daje slobodu da radim sa više časopisa. Volim taj osećaj da sam gospodar svog vremena i da mogu da radim kada želim. Mada ima klijenata sa kojima dugo vecć sarađujem i za njih uvek imam vremena.
Imaš li neki san koji želiš da ti se ostvari?
Da, želim da kupim stan. Dosadilo mi je da živim kao podstanar u tuđim stanovima. Sledeći san bi mogla da bude kućica pored mora od nekih 150 kvadrata. U nju bih bežao iz grada i gradio neku svoju oazu mira.
Koji su tvoji planovi za budućnost?
Planovi su da sačuvam svoje mentalno i fizičko zdravlje, a ostalo će valjda dolaziti samo od sebe tj. u zavisnosti od toga koliko budem radio na sebi. Zadovoljan sam kako je prošla 2010. godina, a ako se po ova prva četiri meseca poznaje 2011. godina, verujem onda da će i ovo biti moja godina.
Neka tvoja poruka čitaocima našeg magazina i kako ti se dopao intervju?
Nisam neko ko voli da savetuje, ali vrlo rado ću da poruim Vašim čitaocima da više vremena provode u prirodi, ali obavezno bez telefona… Znači draga osoba, ćebence, lagana hrana, pozitivna energija. Intervju mi se dopao, jer me niste terali da pričam i poznatim ličnostima i njihovim karakterima. Dopada mi se to što pišete o različitim ljudima, koji zaista nešto rade u svom životu.
Ostale radove Severa Zolaka možete pogledati na njegovom sajtu.
Miki Živković je PR menadžer i glavni stilista svih kataloga i revija kompanije Greyhound u Bangkoku. Njegov život su moda i putovanja, hobi mu je šoping, a bolest od koje pati – manična kupovina.
