Ona smatra da je gluma odabrala nju. Diplomirala je u klasi Mirjane Karanović. Snimila je mnogo studentskih filmova od kojih je većina nagrađena na domaćim i međunarodnim festivalima. Devojka koja ne sanja Holivud, već želi da se ostvari u svojoj zemlji. Mlada beogradska glumica Sonja Popivoda.
WANNABE MAGAZINE: Gluma i vi, kako je počela vaša priča? Da li ste oduvek znali da ćete biti glumica?
SONJA POPIVODA: Još u osnovnoj školi sam shvatila da me je gluma odabrala. Gledajući unazad, mislim da to nije bilo pitanje moje odluke. Talenti su nam dati, a do nas je šta ćemo da uradimo sa njima. Ja sam svoj talenat razvijala, prvo u školi glume Dimitrija Ilića, zatim u amaterskom pozorištu Teatar 5, u okviru moje, Pete gimnazije. Imala sam veliku sreću i čast da mi prvi veliki učitelj glume bude moja profesorka Mirjana Karanović, na čijoj sam klasi diplomirala 2010. godine.
Da li su vam draže “daske koje život znače” ili filmsko platno?
To su dve različite ljubavi, koje nisu za poređenje. Mislim da bez rada u pozorištu glumac ne može u potpunosti da ispita svoje granice, i da se dokaže pred sobom i publikom. Sa druge strane, do sada sam imala više iskustva ispred kamere, i mislim da sam možda tu i bolja. U svakom slučaju, bilo bi idealno kada bi bilo dovoljno posla na oba fronta.
Podjednako voli i pozorište i fimsko platno
Kada je izdavačka kuća “Laguna” predstavila biografiju Stiva Džobsa (Steve Jobs), i roman Sofi Kinsele (Sophie Kinsella) “Imam tvoj broj” vi ste čitali odlomke i mediji su vaše čitanje nazvali maestralnim. Na koji način ste doživeli te promocije i kakvo je bilo to iskustvo?
Saradnja sa izdavačkom kućom “Laguna” traje dugi niz godina, i desila se na predlog njihovog PR-a, Vanje Gavrovski. Dva pomenuta izdanja su među poslednjima koje sam čitala. Iako već domaća u “Laguni”, promocijama se uvek sa istim žarom radujem. I sama sam ljubitelj dobre knjige, tako da se uvek trudim da ispunim očekivanja pisca. Dese se nekad simpatične situacije, kada pisci čuju prvi put svoje reči iz tuđih usta. Mnogo ljudi sam upoznala čitajući na tim promocijama, tako da ću uvek biti zahvalna Vanji, što mi je još kao studentu, ukazala poverenje.
Glumili ste u kratkim filmovima kao što su promotivni film za Vojsku Srbije “Budi profesionalac”, u drami Marije Stojnić “Između sna i sna”, kao i u dokumentarcu Milutina Petrovića “Novo je da sam bila zlostavljana”. Možete li nam reći nešto više o tim ulogama?
Za vreme školovanja na Akademiji, snimila sam mnogo studentskih filmova, od kojih je većina nagrađena na domaćim i međunarodnim festivalima, što je slučaj i sa filmom Marije Stojnić “Između sna i sna”. Igrano-dokumentarni film Milutina Petrovića “Novo je da sam bila zlostavljana” govori o seksualnom zlostavljanju dece, od strane članova njihove porodice ili komšija. Rađen je u saradnji sa Incest Trauma Centrom, i to je do sada najuzbudljiviji i najdirljiviji projekat na kom sam radila. Osam štićenica ITC-a je poverilo svoje potresne priče devojkama sa moje klase, na čelu sa našom profesorkom. To je bio dug i veoma uzbudljiv proces, koji je rezultirao predstavom i ovim filmom. Što se tiče promotivnog spota za Vojsku Srbije, imala sam priliku da nosim uniformu, radim sa divnom Jelenom Jovičić i još da izdajem naređenja. Pa kud ćete bolji posao?
Sonja je imala priliku da učestvuje u mnogim kratkim filmovima
U seriji “Vojna akademija” glumili ste rame uz rame sa najvećim imenima srpskog glumišta kao što su: Nebojša Glogovac, Jelica Sretenović, Jelena Jovičić, Ivana Mihić i mnogi drugi. Da li ste imali tremu na snimanjima i da li smatrate da će vam ta uloga otvoriti mnoga vrata?
U seriji igram medicinsku sestru u poslednjoj epizodi prve sezone, tako da nažalost tu nisam imala direktnih scena sa pomenutim kolegama. Ali, kad god imam prilike da radim sa iskusnijima, učim, slušam, i zahvalna sam na svakoj sugestiji. Tremu inače imam, ali onu koja me stimuliše da budem što bolja, i traje samo dok ne izađem na scenu. Verujem u to da jedna stvar pokreće drugu, a mene je ova uloga dovela do uloge mlade pesnikinje u filmu o Desanki Maksimović. Film je u režiji Milorada Milinkovića, a po scenariju Miloša Paramentića, koji je ujedno i idejni tvorac. Mislim da je ovaj film naročito važan, jer mu je cilj predstavljanje lika i dela Desanke Maksimović mlađim generacijama. U filmu igraju Nada Šargin, Ceca Bojković, Nenad Jezdić i drugi.
Koliko je za vas kao mladu glumicu bitna moda? Da li posebno obraćate pažnju na to kada idete na kastinge?
Mislim da je odevanje jedan od načina predstavljanja i da šalje izvesnu poruku. Ne obraćam pažnju na trendove, već tražim i uzimam iz ponuđenog ono što predstavlja mene i moj karakter. Sa godinama je moda počela više da me zanima, ali samo u smislu proširenja informacija, a nikako bezglavog pomodarstva. Na kastinge uvek idem što jednostavnije obučena, bez upadljivih detalja, koji bi mogli da skrenu pažnju. Cilj mi je da vide mene, a ne moju odeću.
Da li kao svaka mlada i perspektivna glumica sanjate o svetskoj slavi i Holivudu?
Imam puno poštovanje za one koji sanjaju holivudski san, ali sebe ne vidim u toj mašineriji. Moje sve je ovde, ja sam ovde, i htela bih i da se ostvarim ovde.
Jedna je od retkih koja ne sanja Holivud
Koliko je teško biti mlada glumica u Srbiji?
Teže nego što zvuči. Ima nas mnogo, a posla je malo. Imam utisak da je teže mladim glumicama, nego glumcima, zbog manjka ženskih uloga. Ali, najlakše je ostati zarobljen u problemu. Upravo zbog toga, ekipa od nas desetak mladih glumaca, okupila se oko predstave koju planiramo da izvedemo u septembru. U pitanju je adaptacija (još uvek neobjavljene) knjige Ivane Purković “Život koji niko nije živeo”, u režiji Suzane Purković. Napominjem da nemamo budžet, samo dobru volju, entuzijazam, veru u bolje sutra i mnogo pozitivne energije. Pored mene, tu su i mladi glumci Žarko Stepanov, Stefan Bundalo, Jelena Velkovski, Marta Milosavljević, Aleksandra Arizanović, Slaven Došlo, Andrej Pipović i Ivan Ivanov. Poželite nam sreću!
Šta biste imali da poručite mladim ljudima koji žele da se bave glumom?
Pre svega, da rade na svom duhu. Da čitaju, upijaju iskustva, obrazuju se, traže najbolje od sebe samih. A za sve ostalo što ih čeka, niko ne može da ih pripremi.
Fotografije: Bojana Ristić
Miloš Jeremić je surovi realista i veliki hedonista, trudi se da bude normalan, ali mu ne uspeva, sve svoje ideje i misli prenosi na papir, jer ljudi još uvek nisu spremni da čuju istinu.
