Oduvek sam smatrala da je slikar gospodar svih stvari, jer ima moć da ih stvori i pretoči na platno! On ne traži, već nalazi, a ovog puta mi imamo tu privilegiju da nas nađe čuveni Stevo Mandić. Umetnik koji na pitanje “ko je slikar Mandić” odgovara da je neko ko sa strašću radi ono što voli. Kako kaže “razmišlja “stomakom”, a radi srcem”, a ja bih dodala da sa mnogo ljubavi priča o svojoj izložbi. Nekada se bojao belog slikarskog platna, a danas je to samo tužna prošlost, jer planira da slika “od sada, pa do večnosti”.
WANNABE MAGAZINE: Da li je teško odgovoriti na pitanje ko je Stevo Mandić?
STEVO: Nije teže nego postaviti pitanje – ko sam ja… mislim… Stevo Mandić. Ja sam neko ko sa strašću radi ono što voli… dizajn, animacija, sviranje gitare, kuvanje, slušanje muzike i osluškivanje prirode, vajanje… slikanje. Razmišljam “stomakom”, a radim srcem… mozak je tu tek da sve to zabeleži.
Kažu da umetnici vide svet na svoj način i iz tog sveta izvlače ono što njih kao umetnike interesuje i to vraćaju na platno transformisano kroz neku svoju prizmu. Da li je i kod Vas tako?
Da, umetnici su možda samo slobodniji da vide svet na svoj način, ili bolje rečeno, hrabriji da pokažu kako su taj svet videli. Umetnost oslobađa, i to je neka vrsta terapije, čak i za umetnika. Nema mnogo stvari kojima čovek teži… sloboda, ili oslobađanje jedna je od tih.
Koji su dominantni motivi na Vašim slikama?
Motivi se smenjuju, ali je tema – još uvek – odnos među ljudima. Ili preciznije, odnos muškarca i žene “začinjeno” blagom ironijom i sarkastičnim, pomalo crnim humorom. Mislim da su zbog toga moje slike uvek na ivici da upadnu u nešto što se zove “kič”, ali im nikad ne dam da zaista i padnu. Slikama slavim život, i zato koristim žive boje, iako su teme nekad opore…
Vaša paleta boja je raznovrsna. Da li je boja povezana sa sadržajem slike ili pak unutrašnjim stanjem duše?
Boje jesu moje reči. Boja i crtež, kao i tema, moj su način pripovedanja. Želim da moje slike budu u isto vreme i priča, i muzika, i slika… Jedino tada sam zadovoljan. I tada znam da je to – To. U suprotnom, premažem sliku ponovo belom bojom i čekam trenutak da me platno ponovo pozove…
Slike koje su predstavljene u okviru izložbe “Turbulencija” priče su o životu i iz života. Da li možete da izdvojite omiljenu sliku ili su Vam sve kao deca?
Poslednje slike nekako uvek titraju, još su “vruće”, i prema njima sam nežan, a prema sebi strog… Kad prođe neko vreme, kada uđu u “pubertet” tada ih pustim… I tada su mi nekako sve iste. I drage kao deca – naravno.
Koliko Vam je važno da Vaše slike ostvare kontakt sa posmatračima?
Mislim da me je preko 20 godina rada u advertising agencijama nekako naštelovalo da uvek komuniciram sa velikim brojem ljudi. Da, veoma mi je važno da ostvare kontakt sa posmatračem. Čak to posmatram kao neku vrstu misije: da život ljudi koji posmatraju moje slike, učinim bar za trenutak opuštenim, zabavnim, možda da se nekad zapitaju ili trgnu… nasmeju.
Gde pronalazite inspiraciju za stvaranje?
Kada ljubav nestane ili nastane! Sve ostalo je dosadno za slikanje… Ja nisam slikar socijalnih i političkih tema.
Opišite nam situaciju kada se nađete jedan na jedan, Vi i prazno slikarsko platno.
Davno, pre 30 godina imao sam taj čuveni strah od belog. Sada imam neverovatnu strast da počnem novu sliku i svako sledeće platno je sve veće. Nekada znam samo jedan detalj koji želim da naslikam, kasnije platno, boje i ja pričamo i dogovaramo se u hodu, šta dalje…
Da možete sebi da postavite samo jedno pitanje koje bi to bilo?
Važno je šta bi bio odgovor na to pitanje. Ja ih stalno sebi postavljam i tragam za odgovorima. To je bio i deo izložbe “Turbulencija”: pitanja i odgovori. Inače, često sebi postavljam pitanje… Šta je život?
Koji su Vam planovi za budućnost i kada možemo da očekujemo novu izložbu?
Da slikam od sada pa do večnosti… svoje. Rano je da vam dam odgovor za sledeću izložbu, ali mislim da će biti ranije nego što to i ja znam. Ali rado ću vas informisati čim saznam.
Fotografije: Dragan Asanov
