Stiv Barouz jedan je od svetski najpoznatijih inženjera i arhitekata. Većina ljudi je upoznata sa njegovim umećem putem sledećih emisija u kojima on učestvuje: “Vremenski skeneri” – prikazivanoj na kanalu National Geographic, kao i “Inženjering nemogućeg” – prikazivanoj na kanalu Discovery.
Stiv je veoma uspešan i profesionalan. On takođe poseduje i bogato znanje i kreativnost. Upoznajte Stiva, čoveka čije reči vredi pročitati.
WANNABE MAGAZINE: Stiv, Vi ste izuzetno uspešan i poštovan inženjer i arhitekta koji iza sebe ima veliki broj ostvarenih projekata. Pratim emisiju “Vremenski skeneri” u kojoj Vi učestvuje i mogu reći da je celokupna emisija kao i Vaše umeće zaista fascinantno. Da li biste, onim našim čitaocima koji nisu upoznati sa konceptom emisije, mogli da objasnite suštinu tehnologije skenera primenjenih u “Vremenskim skenerima”?
STIV BAROUZ: Osnovna ideja emisije jeste da primenom nove tehnologije u vidu laserskog skeniranja i radara koji prodire kroz zemlju analiziramo drevna čuda poput egipatskih piramida i Maču Pikču. Kada jednom to uradimo, možemo da koristimo podatke koje smo prikupili i analiziramo stvari koristeći savremen kompjuterski softver, a zatim i naučimo nove činjenice i zanimljivosti o tome.
To je zapravo kao obrnuta kompjuterska igrica u kojoj mi kreiramo digitalnu verziju spomenika koji već postoji, a zatim se igramo time koristeći savremeni softver.
Naučili smo mnogo toga neverovatnog, počev od toga kako su Inke koristile vodu u svojim kupatilima, zatim gde je nemačka bomba eksplodirala unutar katedrale Sv. Pavla, pa sve do toga koliko su zapravo Rimljani bili dobri u inženjeringu. Sve to i još mnogo toga otkrili smo pomoću savremene tehnologije.
U okviru emisije “Vremenski skeneri” analizirali ste sledeće oblasti: drevnu pustinju Petru u Jordanu, egipatske piramide, Koloseum u Rimu, katedralu Sv. Pavla u Londonu, kao i Maču Pikču u Peruu. Da li Vas je neki od gorenavedenih projekata posebno oduševio, tako da biste ga izdvojili kao omiljen?
S obzirom na to da je reč o emisiji koja je o spoju tehnologije i inženjeringa koji upoznaju istoriju, a ne o turističkoj emisiji, onda moram reći da to da li mi je neki projekat omiljen zavisi prvenstveno od toga kako merim stvari.
Iz turističke perspektive, mogu reći da je Maču Pikču zaista fenomenalan. Mesto božanstvene prirodne lepote, mesto koje je mistično i u koje se čovek zaljubljuje, piše poeziju ili sanja. Sav ovaj opis ne očekujete da čujete od jednog inženjera.
Kada govorimo isključivo o inženjeringu, moram da kažem da je Petra neverovatan. To je grad u pustinji koji broji 10,000 stanovnika sa velikim bazenom punim vode (po veličini približan olimpijskom). Građevine su isklesane od planina, a napravljena su i plodna polja – sve to usred pustinje. Samo su inženjeri mogli da uposle prirodu na taj način.
Stiv Barouz – inženjer i arhitekta
Planinu Herodijum u Izraelu je napravio Herod kako bi na njoj živeo, a logično kasnije bila je namenjena za mauzolej. Fascinantno! Budimo realni, koliko ljudi sagradi planinu?
Katedrala Sv. Pavla je katedrala u kojoj smo otkrili način na koji ju je sagradio njen tvorac-arhitekta, ali smo i otkrili njegove tajne.
Zatim sledi Koloseum i njegova neverovatna raskoš gde smo otkrili kako je njegov krov nekada funkcionisao, zatim kako su životinje dovođene na pod arene, čak smo saznali i kako su u tajnosti odvođena beživotna tela ljudi. Zapravo ti nisam odgovorio na pitanje, jer ne mogu, volim sve navedene projekte.
Isto tako, zanima nas i to da li Vam je neki od tih projekata zadavao posebne poteškoće, tako da biste ga izdvojili kao najizazovniji i najteži?
U Peruu smo nosili opremu uz planinu čija je visina bezmalo 3,500 metara nadmorske visine. Ukoliko želite da imate fizički naporan dan, radite baš to.
Kada je reč o psihičkom naporu, najteže je bilo u Egiptu prilikom skeniranja četiri piramide koje su međusobno miljama udaljene i koje smo mogli da počnemo da analiziramo (a iz toga i učimo) tek nakon što prikupimo sve podatke skeniranjem. Bili smo pod velikim pritiskom naročito što ste tiče vremenskog roka i to uz kamere koje su se kotrljale. Kada smo sve otkrili što smo hteli, nastupilo je uzbuđenje, ali i olakšanje.
Učesnik ste projekta “Inženjering nemogućeg”. Da li možete da nam kažete nešto više o tome?
To sam radio 2009. godine. Reč je o emisijama o Rimu i Egiptu u trajanju od po dva sata za Discovery televiziju. Glavna ideja kojom sam se vodio bila je “Kako su oni to radili?”. Otišao sam i posmatrao te lokacije i vratio sam se sa teorijom kako su oni to uspeli da sagrade. Uz pomoć univerzitetskih studenata napravio sam manje verzije tih objekata kako bismo proverili moju pretpostavljenu teoriju.
Jedan interesantan primer: pronašli smo opis rimskog krana na fresci u Vatikanskom muzeju, a zatim smo napravili takav kran tako što smo prethodno konvertovali fresku u inženjerski crtež. Veliki točak bio je deo krana gde smo smestili studente. Uz pomoć samo 2-3 studenta, uspeli smo da podignemo veliki komad betona. Oni su bili oduševljeni, a ja sam izgledao kao inženjerski heroj.
Bilo je nam je veoma zanimljivo kada smo sprovodili moje ideje u delo i igrali se egipatskih i rimskih inženjera. Zaista sam uživao u svemu tome.
S obzirom na činjenicu da ste mnogo putovali i neke predele posmatrali ne samo kao turista nego i stručnjak, zanima nas da li biste umesto u San Francisku želeli da živite negde drugde?
Veliki sam ljubitelj latinske kulture, tako da je moj duhovni dom Španija. Valensija, Malaga i Barselona su gradovi koji mi se veoma dopadaju. San Francisko je moj dom, iako sam Englez po rođenju. San Francisko ima poprilično latinsku kulturu iz Meksika i nasleđe oblasti koju i sam mnogo volim.
Naravno, lepo vreme doprinosi tome da mi je ovde lepo, sve je divno kada sunce sija.
Isto tako, uživao sam i u Aziji i mogu reći da je Tajland prelepo mesto za posetiti, prvenstveno zbog izuzetne ljubaznosti stanovnika. Isto važi i za Kinu. Uživao sam i u Pekingu uprkos zagađenosti vazduha i nedostatku sunca.
Kada bolje razmislim, mogu reći da su prijatni ljudi, sunce, dobra hrana i vino zapravo ono što meni treba za sreću, a na svetu postoji mnoštvo lokacija upravo tog opisa.
Stiv u emisiji “Vremenski skeneri” – Egipat (Piramide)
U emisijama o drevnim građevinama koje ste radili, imali ste prilike da se susretnete sa drevnim načinima gradnje. U nekim slučajevima, otkrili ste da su načinjeni veliki propusti prilikom gradnje nekih od poznatih i cenjenih građevina. Da li ste, bez obzira na dostupnost savremene tehnologije, ipak naučili nešto novo i korisno o arhitekturi upravo od drevnih arhitekata?
Da, u svakoj emisiji koju radim naučim nešto novo i korisno.
Ono što treba da bude shvaćeno jeste da mi danas dizajniramo i gradimo zgrade u nameri da iste traju 50 ili 60 godina, dok su pak drevne građevine građene tako da traju večno. Dakle, ko je onda bolji?
Svi mi danas vodimo računa o našoj planeti, tako da je pravljenje stvari u nameri da iste traju duže zapravo odličan način da štedimo resurse.
Dakle, možemo slobodno da kažemo da su drevne arhitekte zapravo kraljevi održivog dizajna, jer su dokazali da su mogli da naprave stvari koje traju stotinama godina, dok mi to još uvek ne možemo. Dakle, bili su pametniji od nas.
Hajde da lagano pređemo sa drevne na savremenu arhitekturu. Vi ste jedan od učesnika koji ste radili kao arhitekta na projektima Allianz stadiona u Minhenu (namenjenog za svetsko prvenstvo u fudbalu 2006), ali i pekinškog stadiona (namenjenog za Olimpijske igre u Pekingu 2008). Koliko su ti projekti značajni za Vas i kakvo Vas iskustvo vezuje za njih?
Ono što je najdivnije u vezi sa mojim poslom jeste što ostavljam trag i nešto u čemu ljudi mogu da uživaju i u budućnosti, onda kada mene više ne bude. Dopada mi se ta ideja i upravo me ona svakodnevno pokreće.
Volim sport te je stoga projektovanje stadiona zapravo moj posao, ali i strast.
Stadioni koje si navela su promenili sve u vezi sportskog postrojenja. Na primer, Allianz arena menja boje, zapravo cela građevina menja boje u zavisnosti od timova koji tog momenta igraju unutra. Kod većine stadiona, kada posmatrate njihovu spoljašnost, nemoguće je zaključiti da se uopšte i odvija neka utkmica tog momenta, dok vam Allianz arena govori šta se dešava unutra. Dopada mi se ta ideja.
Peking je drugačiji. Koji stadion je posle Koloseuma postao ikonski? To je bio izazov te smo stoga kreirali savremen Koloseum, stadion koji je ikona svog grada. Zamislite Pekinžanine i Rimljane kao braću kroz vreme i da samo videvši stadion poznaju i mesto. To je ono što smo uradili i ono što me čini ponosnim u vezi sa tim projektom.
Kada već govorimo o sportu, moram da primetim da navijate za Mančester Junajted kada je fudbal u pitanju. Vi ste njihov verni fan. Šta mislite o trenutnoj situaciji i kotiranju ovog (zapravo najboljeg) fudbalskog kluba, otkako je na poziciju trenera došao Dejvid Mojes?
Fan je skraćenica reči fanatik. Ja sam zaista fanatik kada je Mančester Junajted u pitanju. Ako me posečeš, krvarim crveno, a to je boja Mančester Junajteda, oni su mi u krvi.
Naravno, tokom godina je moj tim ostvarivao velike uspehe i imao odlične igrače. Želim nam pobedu. Ipak, fudbal je igra neuspeha, promašaja i ofsajda, a samo jedan tim može da osvoji trofej. Dakle, ne možemo ni mi pobeđivati sve vreme.
Dejvid Mojes je zamenio legendu – gospodina Aleksa Fergusona. On je nov čovek u celoj toj priči koji se snalazi, pronalazi najbolje načine i treba mu vremena. Mora da se dokaže javnosti i da pobedi, jer mi to očekujemo. Dakle, za mene – sudije napolje! Da, započeo je loše i treba da se dokaže, ali ako i kada to uspe, nastaviće da ređa uspehe. Ukoliko to pak ne uspe, biće pod velikim pritiskom, a istorija je pokazala da nijedan čovek nije veći od kluba.
Da li imate neki hobi?
Da, igram golf i plivam. Uživam i u planinarenju, biciklizmu, ali i svojoj bašti – sadim cveće. Isto tako, pišem poeziju i čitam. Vodim zaista ispunjen i srećan život.
Moja strast je fudbal i volim da gledam utakmice svog sina, kao i naravno Mančester Junajteda. Uživam u svojim uzvicima sreće kada neko od njih pobeđuje.
Stiv u emisiji “Vremenski skeneri” – Rim (Koloseum)
Trenutno radite na poziciji direktora kompanije WSP koja je specijalizovana za inženjering, izgradnju i dizajn. U čemu više uživate – kancelarijskom poslu ili pak onom na terenu?
Najviše uživam u kreiranju stvari što podrazumeva ideju projekta, a zatim i nadgledanje izgradnje. Moj posao ne bi bio ništa ukoliko moje ideje ne bi bile pretočene u realnost, odnosno sagrađene. Ta dva posla su neodvojiva, tako da ne mogu jedan da volim više od drugog. Na kraju krajeva, oni su kao šaka i rukavica – odgovaraju jedno drugom savršeno i međusobno su neophodni.
Mogu to da uporedim sa pitanjem: “Koga više voliš, mamu ili tatu?”. Ne možeš odgovoriti na to pitanje, jer su te oboje napravili i oboje te vole.
Volim i dizajniranje i izgradnju jednako, jer oni postoje kao jedno.
Stiv, hvala Vam na vremenu koje ste izdvojili da odgovorite na naša pitanja. Za kraj, recite nam koji su Vaši sledeći planovi po pitanju karijete?
Volim da kažem da je prošlost istorija, budućnost misterija, a ono što je važno jeste sadašnjost koja je poklon. (Igra sinonima, tj. sledećih reči: present (engl. sadašnjost, ali i poklon) i gift (engl. poklon)).
To za mene znači uživanje u svakom trenutku, proslavljanje prošlosti i ulaženje u budućnost kako ona dolazi.
Dakle, nemam neke velike planove osim da vidim šta sutrašnjica donosi, uživam u tome, dam najbolje od sebe i kasnije proslavljam kada se sve završi.
Život je za življenje. Ja u njemu uživam neizmerno mnogo i planiram da tako još dugo ostane.
Voleo bih da odgovor na ovo pitanje posvetim svojoj asistentkinji Džordžiji Fuler, predivnoj osobi koja je odnedavno mnogo bolesna, a kojoj se neizmerno divim, koju mnogo poštujem i do koje mi je stalo.
