Mladi režiser Vladan Đurković podelio je sa nama svoju ljubav prema pozorištu i režiranju. Upoznajte talentovanog i kreativnog režisera.
WANNABE MAGAZINE: Kada se javila ljubav prema pozorištu i zašto ste odabrali poziv pozorišnog i radio režisera?
VLADAN ĐURKOVIĆ: Kao osnovac došao sam u pozorište “Dadov” sa željom da budem glumac, međutim, već u drugom razredu gimnazije shvatio sam da me to ne interesuje. Kroz rad na velikom broju predstava u “Dadovu” sretao sam se sa rediteljima i otkrio režiju kao zanimanje. Stekao sam vrlo rano utisak da je reditelj jedno veoma kreativno zanimanje i pronašao zadovoljstvo u tumačenju dramskog teksta. Ono što je uzbuđujuće u ovom poslu jeste mogućnost da sami izaberete principe na kojima počiva svet na sceni.
Od glume do režije u pozorištu “Dadov”
S obzirom da ste veliki broj predstava radili sa studentima, da li Vam rad sa njima prija, da li uživate da radite na njihovom usavršavanju, ili iščekujete i rad sa iskusnim glumcima?
Nemam predrasudu prema studentima, s obzirom da sam i sam do skoro bio student. Ne delim glumce na starije i mlađe. Mislim da je prirodno da ako ste mlad reditelj, radite sa mladim glumcima. Verovatno se lakše i razumem sa nekim ko je mojih godina.
Predstave koje ste režirali mahom spadaju u kategoriju komedija i uglavnom su to dela lakog i brzog humora. Da li je to Vaš omiljeni žanr?
Ne mislim da predstave koje sam režirao mogu da se klasifikuju kao “lake komedije”. Od kada postoji pozorište, postoji i potreba publike da pogleda nešto komično, da prepozna svoju stvarnost u likovima i situacijama na sceni i glasno im se nasmeje. Komedija, u najopštijem smislu, oduvek je bila predmet rasprava – da li je u pitanju umetnički žanr ili ne. Duboko sam uveren da komedija jeste umetnički žanr, samo ako ima edukativnu nameru, ona otkriva slabosti društva i raskrinkava sve njegove anomalije. Takva komedija se može smatrati mojim omiljenim žanrom.
Duboko sam uveren da komedija jeste umetnički žanr
Koja tematika bi za Vas bila izazov i u stvaranju kog pozorišnog komada biste voleli da učestvujete?
Jedno vreme sam pronalazio zadovoljstvo tumačeći klasike – Steriju, Nušića i Šekspira. Iako nisam stavio tačku na to polje, sada želim da se okrenem savremenim piscima. Mislim da je potrebno prepoznavati anomalije društva u kome živimo i izložiti ih kritici. Umetnost mora da bude objektivna kritika stvarnosti. Svi komadi u kojima postoji aktuelnost mogu postati predmet mog interesovanja. Nažalost, živimo u takvom društvu da imamo materijala za teme u narednih nekoliko sezona.
“Potrebno je prepoznavati anomalije društva i izložiti ih kritici!”
Melodrama “Pučina” rađena je po delu Branislava Nušića, a osvojila je dve glumačke nagrade. Da li ste i Vi ponosni na nagrađene glumce, ili biste nešto promenili u pojedinim scenama?
Naravno da sam ponosan, Ivana V. Jovanović i Marko Marković, glumci Narodnog pozorišta u Somboru, kao i ostatak ekipe koji je radio sa mnom ovu predstavu su prvenstveno izuzetni ljudi, a onda i glumci. Mislim da su nagrade apsolutno zaslužene. Predstava je na redovnom repertoaru od 2011. godine i, koliko znam, igra se još uvek – na radost publike. To je bila moja diplomska predstava i drago mi je da sam imao priliku da je realizujem u takvoj instituciji i sa takvim ljudima.
Komad “I živeli su srećno do kraja života” je drama i diplomski rad studentkinje Jelene Đorđević. Da li ste uživali u režiranju ove priče koja je na granici stvarnog i bajkovitog sveta? Koliko Vas je ova priča inspirisala?
Likovi predstave su bili robovi bajke. Ugledani u bajke, u iskustva svojih omiljenih junaka, oni su uzimali model ponašanja i prenosili ga u stvarni svet. Tokom predstave likovi su se suočavali sa činjenicom da je život mnogo bolniji i da nema veze sa njihovim očekivanjima. Ova tema je veoma interesantna i neiscrpna, jer proces odrastanja i trenutak u kome saznajemo da nema princeza, kao ni prinčeva, da vrlo često dobro ne pobeđuje zlo, može biti veoma bolan.
Ne propustite!
Osim režiranja, bavite se i odabirom muzike za predstave. Koje skrivene talente još posedujete?
Ne smatram da sam multitalentovan, ali imam širok spektar interesovanja. Svakako muzika jeste jedno polje mog interesovanja. Pre nego što krenem sa probama novog komada, uvek nađem prvo muziku, jer na taj način sebi olakšam dalji pravac u kome će se kretati moj umetnički rad. Na početku kreativnog procesa obično pitam saradnika, kostimografa da li mogu zamisliti da se likovi u kostimima prošetaju scenom uz muziku koju sam odabrao. Mislim da je muzika, slikarstvo, vajarstvo, arhitektura izuzetno značajni za pozorište i da vrlo često ugledajući se na određeno umetničko delo možemo preneti željenu atmosferu na scenu. Mislim da reditelj mora da poznaje sve vidove umetnosti i da ih koristi kao svoje “produžene ruke” u komunikaciji sa saradnicima.
“Ne smatram da sam multitalentovan”
Ljubitelji pozorišta željno iščekuju novi komad “Zaštita pre svega”, čija je premijera zakazana za 20. maj. Kakva su Vaša očekivanja?
Osim što će se nasmejati, prepoznati neke od situacija u kojima su se našli likovi ove predstave, pred gledaoce će se postaviti i jedna društveno odgovorna tema. Kroz ovu komediju pokrenuli smo pitanja na temu zaštite mladih pri seksualnom odnosu i kroz šta su sve spremni da prođu likovi i koju su cenu spremni da plate zarad toga da ostanu zaštićeni.
Zaštita pre svega
Predstava se bavi pitanjem seksualne odgovornosti i naglašava da je upotreba kontracepcije neophodna. Veoma je pohvalno što propagirate zaštitu i zahtevate odgovornost i brigu o svom telu. Da li smatrate da su mladi danas nepromišljeni kada je reč o seksu?
Mislim da nisu neodgovorni, ali je nužno da svaku generaciju koja dolazi neumorno podsećamo na neophodnost ovog vida zaštite. Od perioda kada sam ja bio tinejdžer, sve do sada, promenilo se mnogo stvari. Informacije se mnogo brže razmenjuju i to je prednost vremena u kome živimo. Definitivno je to sve uticalo da pitanje seksualnog odnosa među tinejdžerima ne predstavlja tabu temu kao nekada. U tom smislu mislim da smo se ipak emancipovali. Moj utisak je da se o ovoj vrsti zaštite mnogo priča u medijima, sprovode se različite akcije, ali da često teoriju svi dobro znaju, ali u praksi to izgleda drugačije. Ova priča ima za cilj da dobro poznatu teoriju stavi u (pozorišnu) praksu i kao sasvim normalnu stvar prikaže da jedan par ne može imati seksualni odnos ukoliko jedan od partnera želi zaštitu, a prezervativa nema. Mislim da će ova predstava doprineti osnaživanju i motivisanju mladih ljudi da po svaku cenu ostanu pri svom odgovornom stavu i svoje zdravlje ne stavljaju na kocku.
Posetite Dadov na Facebooku i Twitteru.
Jelisaveta Popov je studentkinja Fakulteta političkih nauka. Obožava da putuje. Želela bi da zna sve jezike sveta, a najviše voli francuski jezik. Ne moze da zamisli nijedan dan bez humora, muzike i voljenih osoba.
