Vladimir Arsenijević je rođen u Puli 1965. godine. Poznati je književnik, urednik, prevodilac i publicista, a neki ga pamte i kao čoveka koji je neko vreme plovio i muzičkim vodama. Ovaj životni i literarni nomad lutao je svetom krojeći sopstveni put stvaralaštva. Engleska, Meksiko i Grčka bile su mu neke od prolaznih stanica. Iza sebe ima sedam veoma čitanih knjiga, a ekskluzivno za naš magazin otkriće nam ponešto i o romanu zbog kojeg je neko vreme u kreativnoj ilegali.
Jedni ga hvale, drugi ga osporavaju, ali on stavove uvek iznosi bez uvijanja.
WANNABE MAGAZINE: Za vaš prvi roman ‘U potpalublju’ početkom 1995. godine dobili ste NIN-ovu nagradu. Još uvek ne silazite sa trona najmlađeg dobitnika ove prestižne književne nagrade. Koliko ste vremena proveli ‘ U potpalublju ‘ i šta ste očekivali da će se desiti kada to vreme istekne?
VLADIMIR ARSENIJEVIĆ: Naziv knjige “U potpalublju” odnosi se na u to vreme – početkom devedesetih godina dvadesetog veka – preovlađujući osećaj da smo se našli dublje nego što smo ikad želeli da budemo. Nisam siguran da smo se ikada nakon toga iz tih mračnih dubina istinski izvukli. Možda smo u određenim trenucima verovali da smo na putu ka površini ali svaki put smo beznadežno skretali s pravog puta i ponovo završavali – na dnu. Ja sam zaista, kao i svi mi verujem, u ovom ili onom trenutku u poslednjih dvadesetak godina očekivao svašta, ali samo zato što sam nepopravljivi optimista. Svaki put, međutim, kad bih objektivno sagledao stvari, video bih da nemam baš čemu sjajnom da se nadam. Naravno, kada sve ovo govorim, ja izuzimam moje pravo da svoju privatnost i u najgorim okolnostima pokušam da učinim prihvatljivom pa i srećnom. U tom smislu, bez obzira na sve, ja sam zadovoljan čovek. Ali, realnost u kojoj živim uglavnom mi je odmagala u mojim nastojanjima da postignem i održim ličnu sreću, i to aktivno čini i dan danas. Mislim da mnogi naši građani, jedna bolno velika većina, preživljava to isto već tolike godine.
Kao najmlađi NIN-ovac toga leta (1995. – V.A.) radili ste kao turističi vodič jedne beogradske agencije. Bili ste vodič javnim ličnostima, ali u tom ste periodu i sami izašli iz senke anonimnosti. Momo Kapor vam se obratio ne kao vodiču, već kao mladom književniku. Da li vam je to tada imponovalo i kakav je utisak on ostavio na vas ?
Nije mi posebno imponovalo. Za mene je Momo Kapor bio deo jedne preživele, novim subkulturama skroz-naskroz pregažene nazovi “urbane” generacije koju je generacija kojoj sam ja pripadao pomalo prezirala. Sva ta “džins-proza” i ostala hipi prenemaganja! Ja sam odrastao kroz pank koji je predstavljao aktivni otpor tinejdžera svemu što je bilo starije od njih, nihilistički bunt protiv svih autoriteta i jedan podsmešljivi stav prema samozadovoljstvu ili konzervativnosti starije generacije. Za mene je u tom smislu Momo Kapor bio “urban” koliko i moja baba. Ali, nisam imao razloga da mislim loše o njemu. Međutim kad je devedesetih godina Momo Kapor iznenada postao politički aktivni promoter svih naših ratova odjednom mi se taj šatro-urbani pisac prikazao u potpuno drugačijem svetlu nego ranije. Upoznao sam ga te devedeset pete godine na Tasosu i bio je izuzetno prijatan i zabavan sagovornik. Sećam se da mi je bilo krivo što je naša realnost takva da je izvukla najgore iz njega. U nekoj drugoj stvarnosti on bi zaista bio samo taj šarmantni Momo Kapor, pisac koji je mame moje generacije a bake današnjih fascinirao svojim tra-la-la pričicama o svemu i svačemu. Što reče neko: “Osrednji pisac među slikarima, osrednji slikar među piscima.”
Ekskluzivno za naše čitaoce otkrio je kako će se novi roman zvati
Vaša saradnja sa dnevnim listom Press nedavno je okončana. Da li je u senzacionalističkim naslovima tih dana ipak bilo bar malo zrno istine ?
(Smeh), senzacionalistički naslovi dolazili su isključivo iz zemalja regiona, najviše iz Hrvatske, pošto mislim da kod nas tome niko nije posvetio ni red novinskog prostora ili sekund medijskog vremena. Mene je sve to pomalo iznenadilo, a pomalo zabavilo. U svemu tome jeste postojalo i to traženo zrno istine jer je meni odluka o otkazu saradnje u Pressu upućena dan nakon mog gostovanja u emisiji Nedjeljom u dva kod Aleksandra Stankovića na HRT-u. Uz uobičajene uvrede koje dobijam kad god medijski nastupam ili pišem, to je predstavljalo jedan sasvim novi dodatak uobičajenom bacanju drvlja i kamenja na moju malenkost. Pored toga što me je izbacilo iz koloseka, budući da sam se našao bez prihoda, a to stanje na moju žalost i dalje traje, takođe me je sve to nateralo da donekle preispitam sebe, ali i svu bedu naše nemoći pred samovoljom bilo kog poslodavca. Nema više ni herojstva disidentskog doba iz vremena tvrdih ideologija i blokovske podele sveta. Otkaz mi je uručen, smatram, zbog nekompatibilnosti politike koju sam promovisao u svojim tekstovima s opštom šizofrenom politikom dnevnog lista Press, a obrazložen je standardnim eufemizmom za sve i svašta – “svetskom ekonomskom krizom”.
Kada pišete volite da se osamite, da osluškujete tišinu i melodiju morskih talasa. Da li za vas pisanje predstavlja stvaranje magije ili ga više doživljavate kao magiju stvaranja ?
Dobro pitanje. Zapravo kao stvaranje magije budući da ono od mene iziskuje mnogo više napora i istrajnosti nego nadahnuća. Tako da je pomenuta “magija stvaranja” u mom slučaju jedna vrlo nesigurna stvar. Događa se sporadično i uglavnom traje jako kratko. Ostatak je čist rad za koji treba jako mnogo volje. Ponekad se osećam nadahnut koliko i maratonac u trideset i petom kilometru trke. Samo znam da treba da guram dalje i da je kraj tamo negde. Pišem gotovo isključivo romane i rad na knjigama mi traje dosta dugo, ponekad po tri ili četiri godine, a u to stane dosta života, putovanja, emotivnih kriza, finansijskih slomova, ponekad i ratovi budu i prođu, a ja i dalje radim na svom rukopisu. Ponekad mislim da sam sigurno lud. Ali, tu ionako nema pomoći.
Audio knjige koje su u svetu doživele ekspanziju u poslednjih nekoliko godina zaživele su i na našim prostorima. Kakvo je vaše mišljenje o tim knjigama za slušanje i da li Vi više volite da čitate ili slušate omiljene pisce?
Ja se kroz rad na stvaranju izdavačke kuće Reflektor (www.rflekt.me), koja je specijalizovana za objavljivanje audio-knjiga, intenzivno bavim tim zabavnim formatom. Neobično me raduje rad na svemu tome. Slušati Mikija Manojlovića kako čita Kišovu Grobnicu ili Nebojšu Glogovca kako interpetira Komo Srđana Valjarevića neobično je i dragoceno iskustvo i zato mi je drago što mogu da doprinesem da ljudima takvo iskustvo bude omogućeno. Ipak, iskreno, ja daleko bolje čitam nego što slušam i uvek mi je neophodno ono što u audio-knjigama naprosto ne postoji, a to je uvid u čitav tekst a ne samo u red koji trenutno čitam. Moja memorija je nepouzdana a pažnja leluja, zato meni tekst daleko više odgovara od zvuka. Međutim, uživam u povremenom slušanju audio-naslova, a znam mnoge kojima slušanje ide daleko bolje od čitanja.
Sklonili ste se od gradske buke, jer trenutno radite na novom romanu. Da li vas inspiracija lakše nalazi u trenucima tišine i da li se klupko vašeg novog romana već dovoljno odmotalo da bi nam mogli reći nešto više o njemu ?
Na moju kreativnost jako povoljno deluje promena prostora, naročito kad se nađem na nekom prelepom ili uzbudljivom mestu. Trenutno sam u Rijeci, a to je grad koji jako volim još iz detinjstva koje sam proveo u, ne tako dalekoj, Puli, tako da uživam intenzivno, a to se automatski odražava i na moju produktivnost kao i kreativnost. Tako da poslednjih dana, ukratko, radim kao lud. I to upravo na rukopisu mog novog romana kojim se bavim već preko godinu dana. Roman se zove “Tri oca” i njegova radnja odvija se pred početak Drugog svetskog rata. Budući da je reč o prvoj mojoj knjizi koja je smeštena u vreme u kom ja nisam postojao sam proces rada na njoj za mene je izuzetno nov a time ujedno i zahtevan i zabavan.
Ova knjiga ga je lansirala u sami vrh književnosti, a danas smatra da su kola književnosti davno otišla nizbrdo.
Ne krijete, kao i mnogi umetnici, da niste zadovoljni situacijom u zemlji. Da li se kola književnosti koja su odavno krenula nizbrdo mogu zaustaviti i vratiti na staro mesto? Kakve su vaše prognoze kada se radi o kulturnoj sceni Srbije?
Mislim da bi samo budala mogla da bude zadovoljna situacijom u zemlji. A i u svetu, kad smo već kod toga. I poražavajuće je neprestano u direktnom čeonom sudaru s javnošću otkrivati kako ima dosta ljudi koji na jedan kritički odnos prema stvarnosti naprosto nisu spremni, koji krivce za stanje u kom se nalazimo uvek traže isključivo u drugima, koji su zatvoreni, nesigurni, preplašeni sadašnjošću, otud agresivni i u večitoj potrazi za novom žrtvom na kojoj će iskaliti sve svoje besove i svu svoju frustraciju. I zato stradaju manjinske grupe, i zato je mržnja prema najbližim komšijama preogromna, i otud zavist i parohijsko prpošenje prema našem širem, evropskom identitetu i jedan iskrivljen odnos prema čitavom svetu koji je posledica jedne vekovima negovane krajnje nerealistične slike o sopstvenom društvu i njegovoj ulozi u zajednici naroda. Što se kola književnosti tiče, ona su krenula nizbrdo i bojim se da je taj proces nepovratan. On ovog puta nema toliko veze s lokalnim okolnostima koliko s činjenicom da zbog poplave novih medija koji su prirodno okupirali pažnju i raspoloživo vreme mlađe generacije mladi danas gotovo više uopšte ne čitaju. Mislim da književnosti predstoji traganje za načinima da uspešno prilagodi sebe novom dobu. Inače će završiti među “klasičnim” umetnostima, a to bi zaista bilo šteta. Što se kulturne scene Srbije tiče, mislim da se tu događaju raznorazne jako zanimljive stvari na raznoraznim nivoima, od kojih je književnost samo jedna. I sjajno je što je tako!
Sonja Josipović sebe smatra devojkom koja uživa u trenucima tišine koja joj uvek donese novu dozu inspiracije. Voli da piše i čita knjige, ali i da se druži sa ljudima od kojih može nešto novo da nauči. Osim sa rečima uživa i u igranju sa svojim zekom, koji joj često ne dozvoljava da neke svoje tekstove privede kraju. Voli svako godišnje doba, sve oblike umetnosti i sve vrste slatkiša (izuzev žele bombona). Autorka je bloga Svet obojen rečima.
