U intervjuu sa Žanom Poliakov ušetali smo u svet lepe pisane reči, pozitivne energije i inspiracije. Upoznajte Žanu i delić onoga što čini njen svet.
WANNABE MAGAZINE: Pripremajući se za ovaj intervju zaplovila sam prvo u online svet i ono na šta sam naišla je vaš sajt www.zanapoliakov.com. Jednostavan dizajn, lepa pisana reč, beskrajan šarm i pozitivna energija. Šta za Vas predstavlja ovaj online kutak?
ŽANA: Moj web site. To je sad mesto gde se nalaze razne fotografije, tekstovi i informacije o mom radu i meni, a ranije se taj prostor zvao A Journal of a Wannabe Hipster, mnogo pre hipstera i mnogo pre “Wannabe” magazina; moraću i taj segment jednom da uploadujem – sad je već deo ancient historije. A pošto je istorija već prošla nedelja u ovom velikom ubrzanju, ljudi informacije traže uglavnom online i ne sećaju se ničega što je bilo pre njihovog vremena ili trenutka dok nisu seli za računar. Fascinantno, ali tako je.
Upravo tome i služi taj web sajt – da uhvati neuhvatljivo i ostavi neki trag u vremenu. Sad baš razmišljam kome da ostavim passworde da vodi računa o mom sajtu kad odem u u drugu dimenziju, ili ko će se baviti mojim afterlife-om na Facebooku i Twitteru, i svim ostalim mestima za druženje i razmenu.
Završili ste Akademiju dramskih umetnosti u Beogradu, bili urednik magazina “Sensa”, u umetnički svet ulili svoj talenat, kreativnost i podelili je sa ljubiteljima iste, ponosno koračate domaćom literarnom scenom… Pored svega ovoga, šta smatrate svojim istinskim uspehom?
Ništa. Uspeh je kategorija mediokriteta, i obično znači poređenje sa drugima. Ja se zabavljam dok radim šta god to bilo i to mi je jedini parametar uspeha. Ako mi nije zabavno, onda je neuspešno.
Sad sređujem baštu, to me uzbuđuje čitavog dana jednako kao i to što treba da mi izađe “Soul Journal” sad. Konačno sam napravila divno dizajniranu svesku za zapisivanje, nešto kao radna sveska uz “Soulfood”. A isto tako sam pokrenula i novi projektić koji se zove “SoulKitchen by Žana Poliakov” (već neko vreme pišem kolumnu za “Lepotu i zdravlje” pod tim imenom, u izdanjima izdavačke kuće Adria media, poput “Elle” magazina, kao i u magazinu koji sam napravila a zove se “Sensa”, gde sam zabranjena. Trenutno je to je dosta zabavna priča). No, “SoulKitchen” su Bahove cvetne kombinacije za različita emotivna stanja, smislila sam im super imena poput “Hrabro srce imaš”, “Let Go”, “Let God”, “Odmori me”, “Obnovi me”, “Pronadji svoj put”… za zbunjene i izgubljene. Više sam u Healing Arts, a zapravo mislim da je to i jedini koncept umetnosti novog doba. Umetnik radi na sebi i jedino što ima je state of mind i polje oko sebe – i to je ono što prenosimo drugima. Ljudi prvo osećaju a onda znaju. Ponekad ne morate ništa da govorite a sve osetite, uostalom pogledajte rad Marine Abramović. Prolazi kroz strah i prolazi kroz bol i suočavanja, njen svaki rad je rad na sebi, prevazilaženje nekih granica, kako se ona menja tako se menja i svet oko nje.
"Ja se zabavljam dok radim šta god to bilo i to mi je jedini parametar uspeha. Ako mi nije zabavno, onda je neuspešno"
U posveti iz knjige “I am love” poručujete da bajke za odrasle postoje. Ko su princeze, ko veštice, a ko vitezovi u toj bajci?
Princeze, veštice i vitezovi su svi delovi jedne osobe. Bajke upravo o tome govore. Ne postoji ni dobro ni loše, samo naša interpretacija. Ili koju ulogu pristajemo da igramo.
Živimo u svetu u kojem je sve podređeno pravilima, a opet se ne zna šta je pravilno. Koje su po Vašem mišljenju prave životne vrednosti?
Svako ima svoj set vrednosti, ono što mu je važno. Nametanje sopstvenih verovanja, uverenja i vrednosti se nikada nije slavno završavalo. Moje vrednosti vrede za moj život i vrlo su biblijske – I Believe in the power of Love. A imam i knjigu koja se zove “I AM LOVE”.
“Mislite iskreno, i misli vaše nahraniće svet, govorite iskreno, i svaka vaša reč biće seme plodonosno, živite iskreno, i vaš život biće vredan divljenja i plemenit.“
Digitalni svet vs miris štampanog papira – kako ih vidite za par godina?
Ovako, ja sam online od 1995. godine i sav hype oko digitalnog sveta sam proživela na sopstvenoj koži, kada je bila šačica nas koji smo videli budućnost. I tad sam govorila da će ulazak u internet biti za nekoliko godina jednako fascinantan kao kad otvarate frižider, uključujete rernu ili koristite peglu. Neko ume da koristi i to na vrlo zanimljiv i inspirativan način, a neko ne. Dobra stvar je što danas imate izbor. U najmanju ruku mi je čudno kada se danas žale roditelji tinejdžera kako im deca slušaju nepodnošljivu muziku jer to slušaju svi njihovi drugari i zato nemaju izbora. Danas neko može da kaže da nema izbora?! Ako neko tako misli, taj je taoc sopstvenog mozga.
Ono što se servira može biti da jesu pomije, ali tako se hrane svinje, a vi uvek možete da otvorite “frižider“ i izaberete neke super namirnice zajedno sa povrćem iz vaše organske bašte i napravite fantastično jelo. Svakog dana nešto stvaramo i izbor je uvek naš.
Kao što primećujete, svi svetovi su se pomešali i svi postoje u istoj ravni, tj. u ovom vremenu, nikada više knjiga nije bilo i skoro svaki čovek na planeti želi da napiše knjigu, to govori ili javno ili misli tajno. A kad nečega ima previše, valjda mu cena opadne, ali kvalitet i dalje ima vrednost, tako da nama medijum bilo koji služi za ono što mi imamo da kažemo, podelimo, razmenimo. Print mediji na žalost su izgubili bitku, u Srbiji pogotovo, jer izdavačke kuće sada vode menadžeri koje zanima isključivo profit i kao takvi nemaju ni integritet, ni znanje, niti bilo kakvu viziju, osim sopstvenog bonusa, jer su svima ispod sebe skresali plate i troškove. Ne rizikuje se, ne istražuje i ne eksperimentiše; gde umire istraživanje umire stvaranje, umire kreacija (i to je u redu, stvara se nešto drugo). Svi bi hteli da igraju na sigurno, šta donosi siguran profit, ono što smo već radili, ono što znamo, i to je nepojamno dosadno, a to čitaoci osećaju i prestaju da kupuju uopšte novine i magazine. U novinama više nema novinara, nego neki plaćenici koji pokreću afere ili prepisuju PR saopštenja. Urednici magazina su danas nekadašnje sekretarice, svaka čast izuzecima – rade onako kako im se kaže, ne postavljaju pitanje, ne bune se, u bilo kom segmentu svi žive u strahu. A biti novinar nekada je bila dream come true profesija za neke mlade ljude, jer ima taj mitološki momenat – herojstvo koje otkriva i istražuje uprkos svemu, a toga skoro pa da nema u štampi, tu strast možete da sretnete u digitalnom svetu, kod nekih pojedinaca; nema veze da li se oni zovu blogeri ili kako, ali meni se uvek svidi nečiji početni entuzijazam i ta sirova strast, nebitno da li je tema kuvanje, šivenje, nova bašta u gradu ili neko društveno ili politikantsko pljuvanje. Kad je nekome stalo do nečega što radi, iz sopstvenog opredeljenja, pre nego što počne da naplaćuje 100 evra po tekstu radi promocije nekog brenda. I strah i strast su dosta dobri motivatori, sad zavisi ko šta izabere. Ono što je važno je da uvek imamo mogućnost izbora.
Soul Journal
Često sa kolegama ili prijateljima diskutujem o različitim životnim temama. Neretko mi se dešava da pojedinci ističu kako su upravo u Vašim rečima i knjigama pronašli inspiraciju i snagu da okrenu neki novi životni list. Kako gledate na sve one koji vam svakog dana govore koliko ste sjajni u tome što radite?
Jednako reagujem i kad me hvale i kad me kude, prosto to retko ima veze zaista sa mnom. Ljudi prepoznaju deo sebe u onome što radim, pa ili im se svidi ili ih nervira. Ili me idealizuju ili demonizuju, i to mi je sasvim u redu. To je sve hrana za moj ego i nekad mu je to jako potrebno, jer koliko mogu da “sjajim među zvezdicama” toliko mogu i da zamračim samu sebe, kao kad Dark Knight upadne u depresiju – da me teško izvaditi čak i sa Nobelovom nagradom. No to je sve proces stvaranja, ako ne lutam svojim mračnim ulicama, ne obraduje me toliko kad izađem na svetlost. Tako da ja svakog dana moram sama sebi da potvrdim koliko sam sjajna, inače nema ništa od posla. Što će reći za običan, tzv. normalan život sam nepodnošljiva. Ali ja volim da volim i kao i sva deca volim da sam voljena.
Svakako da su Vaše SOULFOOD sesije za mnoge od dragocenog značaja. Šta je to što ste Vi naučili na njima?
Kao umetnica ja uvek istražujem sebe i to je egoistična pozicija iz koje se mrdnem kad uđem u Soulfood sesije. Te sesije nisu about me, ja se potpuno isključim iz svojih problema, opsesija i ludosti svakodnevnih i moja pažnja je na drugoj osobi. Ponekad jedino što radim je da – slušam. Imamo dva para ušiju i jedna usta, duplo više bi valjalo da slušamo nego što govorimo, ipak danas svi pričaju a niko nikoga ne sluša. I svako bi da vas ubedi da je njegova istina istinitija. Otud svi naši konflikti.
"Volim da volim i kao i sva deca volim da sam voljena"
“Wannabe” je pre svega modni magazin, te ne mogu a da Vas ne pitam da li pratite modne trendove? Kako biste opisali svoj stil?
E to nisam znala, pa sam pitala svoje Facebook prijatelje. No, danas kad svako može da kaže tj. napiše šta misli, vrlo se javno vidi da zapravo i mi i nemamo mnogo šta da kažemo. Tako da, pravo da vam kažem, najviše volim stil get naked on the beach i pratim možda jedino modne trendove donje frizure, ako i to. Ima ona izjava umetničke grupe Škart – “Ko prati modu stalno je u zaostatku“. To mi se jako svidelo. Inače dugo sam bila kolumnistica modnog magazina “Elle” i u početku sam se stalno smejala sa prijateljima – ja nemam nikakve veze sa modom, osim što me jedan dečko prevario sa butikašicom.
Kultura u Srbiji. Kako biste je definisali?
Mi mnogo volimo ulogu žrtve i da prebacujemo odgovornost na nekog drugog, tj. da se pravimo da je kriva država ili retardirani političari što ne umemo da se snađemo u novom vremenu. Mi nismo na vreme postavili sistem koji bi mogao da održava kulturnu baštinu, to je jedini naš problem, no ako nešto mora da nestane – tako će i biti. Time što se žalimo ništa ne postižemo, u međuvremenu bismo mogli da isprobavamo raznorazne modele. Ostaviti tržištu da definiše kulturu donelo nam je potpunu pometnju ali opet – haos je veći red od reda i haos se sam organizuje. Na nekadašnjoj B92 stanici, bila je neka emisija iz kulture i u okviru njihovog džingla statement “Kultura je privatno vlasništvo“. Kultura je sve, sve što čini jednu osobu, šta sluša, šta čita, kako govori, kako misli, kako voli, kako i šta jede, kakve sms-ove piše, šta prati online, šta kupuje, kako baca đubre, kako vodi računa o zdravlju, kako vodi ljubav… sve je to kultura i sve to čini jednu osobu.
A svi bi da menjaju društvo, ali ne i sebe. A suštinske promene počinju od nas samih.
Srećom, postoje neki ljudi koji to shvataju i odlično se snalaze u bilo kom vremenu, pokreću nove institucije, ne čekaju da bilo ko uradi nešto za njih, sami se organizuju, eksperimentišu, probaju, brzo se menjaju, prilagođavaju, a ipak su produktivni. Stalno nešto stvaraju. To je važno.
Svet se ubrzano menja, accept it and enjoy the ride. A ako ti se ne sviđa kako se menja, make an art out of that, napravi art od sopstvene nostalgije, pobuni se i neko će ti se priključiti. Što bi rekao Sai baba: Follow your intranet, not internet.
"Konfuzija je dobra polazna tačka, to znači da ste otvoreni i spremni da rastete kao ljudsko biće"
Vaš životni moto.
Mislim da sam u dvadesetim imala – Ako postoji želja, postoji i mogućnost. Potom u tridesetim – Možda ništa nije realno, ali je sve moguće, a sad mi se javilo nešto novo, za moju novu deceniju – Turn it into something good, u smislu: šta god da vam se dešava pospite srebrnim prahom i ko zna zašto je to dobro. Svako iskustvo je važno. Nikad se ne zna kakvo dobro proizilazi iz nečeg što vam na prvi pogled izgleda loše. I imam još jednu rečenicu koja je odličan motivator za sve koji znaju da sami privlače dobro u svoj život – How good can you stand it?
Poruka za sve očarane i zbunjene.
Konfuzija je dobra polazna tačka, to znači da ste otvoreni i spremni da rastete kao ljudsko biće. Samo pratite svoje srce, šta vam ono govori… i svako malo se zapitajte koliko dobrog možete da podnesete?
Jovana Katić Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima. Veruje da se snovi ostvaruju onda kada ih postanemo dostojni.
