Zorica je rođena 26. novembra 1987. godine u Kikindi, gde se i školovala. Poeziju piše i čita iz čiste ljubavi. Radove je promovisala na književnim večerima, u književnim novinama “Naša reč” kao i u zborniku “Pamtite me po pesmama mojim”. Član je Kluba književnika “Duško Trifunović”.
Pesnički prvenac Zorice Markov je lirsko traganje za najdubljim istinama koje se tiču ljudskog bića, spoznaje dvojstva ljubavi kao vrhunca sreće i smisla življenja jedne krhke mlade osobe, koja je na samom pragu života dotakla patnju i u kojoj preispituje ispravnost davanja sebe drugima. Zorica pesmama šalje poruku onima koji su lišeni božje milosti, koji su zli, pakosni, i pohlepni. Žigoše dvoličnost, laž i prevaru koja ugrožava čistotu ljudske duše.
WANNABE MAGAZINE: Način na koji su različiti motivi opevani i utkani u tvojim pesmama ukazuje na zrelo i darovito pesništvo. Kada si otkrila ljubav prema pisanju i poeziji?
ZORICA MARKOV: Ljubav prema poeziji otkrila sam rano, još u osnovnoj školi, kada sam sam vodila dnevnike u kojima se može pronaći i pokoja pesma. Kasnije sam intenzivnije počela da čitam, pišem i stalno sa sobom nosim knjigu “Srpska ljubavna poezija”.
Da li imaš pesničke uzore i koga najradije čitas?
Nemam uzore, niti se na nekoga ugledam, niti imitiram. Pišem ono što osećam, i samo takve pesme smatram dobrim. Inače, najviše čitam Miroslava Antića koji je, prema mom mišljenju, najbolji pesnik svih vremena. Naravno, tu je i Jesenjin, koga takođe volim, Aleksa Šantić, Dučić… Ali Antić je taj čije su pesme osvojile moje srce.
Kako bi opisala svoj stil pisanja?
Uglavnom pišem savremenu poeziju. Sve to zavisi od trenutka i inspiracije.
Pesme Miroslava Antića osvojile su njeno srce
Imao sam zadovoljstvo da pročitam tvoju zbirku pesama. Reci mi, koliko, i da li ima autobiografije?
Zbirka “Tragovi“ jeste autobiografska. Sve ljubavne pesme posvećene su jednoj osobi iz mog života i vezane za osećanja koja sam nosila u sebi u datom trenutku, bila to tuga ili sreća.
Pesnici uglavnom kažu da su njihove pesme njihova deca. Koju pesmu bi izdvojila kao omiljenu, a koju kao onu sa najviše autobiografskih elemenata?
Nemam omiljenu pesmu, za mene je svaka pesma na svoj način posebna i draga. Pesma “San jedne mladosti“ je pesma koja mi svaki put kada je govorim izmami suze, pa izbegavam da je javno recitujem. Podeliću je sa vašim čitaocima.
“San jedne mladosti”
Da l’ da praštam posle praštanja silnih,
i da pustim korak po stazi staroj,
il’ dam zaboravu trag dana milih,
il’ dam pozdrav ljubavi mojoj jadnoj?
Dom moj beše zagrljaj cveta tog,
i blistala je tad suza radosti.
Pa nesta’ onda i sjaj dana jednog,
i raspadne se san jedne mladosti.
Da l’ da praštam neprospavane noći,
čemerne, duge, u bolesti sate,
ili da pođem gde već moram poći,
moleći da se dani sreće vrate?
U svojim pesmama osuđujes današnji način života i poremećen sistem vrednosti. U pesmi “Zar se danas tako ljubi?” jedan stih glasi: “Zar se sada tako voli? Sve je drugo važnije od zagrljaja”. Šta je tebi u ovom suludom vremenu važno?
U ovom suludom vremenu, gde su ljudi izgubili osećaj, najvažnija je ljubav. Šteta što ljudi sve manje obraćaju pažnju na ono duhovno, jer su opterećeni materijalnim, što mene lično ljuti.
Zorica opisuje i tugu i sreću i vodi se samo osećanjima
Siguran sam da ćemo čitati još tvojih dela. Da li imaš nešto u planu, da li radiš na nekoj novoj knjizi?
Imam u planu, naravno. Već sledeće godine planiram drugu knjigu. Razmišljam da li će to biti pesme ili knjiga pisama koju trenutno pišem.
Poruka čitaocima Wannabe Magazine-a kroz jednu tvoju pesmu?
“Ko sam?”
Ne morate razumeti
moje reči,
ni pokušavati
da prokljuvite
šta znači list,
a šta stablo, i grana.
Ne morate tumačiti
zašto mi je osmeh
dalek, i plašljiv.
Ne morate se truditi
da saznate ko sam
zapravo,
iz usana, iz slova.
Pogledajte mi u oči.
Miloš Jeremić je surovi realista i veliki hedonista, trudi se da bude normalan, ali mu ne uspeva, sve svoje ideje i misli prenosi na papir, jer ljudi još uvek nisu spremni da čuju istinu.
