Potreba, prinuda i nedostatak svakog izbora nas navodi da vidimo prinčeve u najobičnijim tipovima, koji su malo zgodniji i malo kulturniji od ostalih i da poverujemo da ćemo divljake civilizovati do nivoa nalik na prinčevski, ako se dovoljno potrudimo, jer oni sigurno imaju u sebi tog materijala, pošto su malo zgodniji i kulturniji od drugih.
Šta nas dakle, navodi da u divljacima koji ne samo da nisu naročito zgodni, nego su daleko neotesaniji od ostalih, vidimo prinčevski potencijal? Da predano, nežno i sa puno ljubavi ljubimo grozne žabetine, očekujući da čarolija u nekom trenutku proradi? Pretužno je razmišljati o tome, ali istina je uvek lekovita, ma kako ružno kreketala.
Vidite, muškarcima danas definitivno nešto fali, jer se svaki ženski razgovor koji sam ikada vodila od kako se bavim muškarcima završio retoričkim pitanjem “jebote, šta je sa tim muškarcima, šta im fali?!” Koliko je to objektivno i istinito, podložno je polemici, ali to je ženski vapaj proistekao iz iskustva sa muškarcima, dakle, za nas je to istina.
