Ako treba da smo kul, da maksimalno konzumiramo svoju seksualnu slobodu i da nikoga ne uznemiravamo, onda treba da smo muškarci. Ako treba da smo ranjivi, otvoreni, komunikativni, emotivni, onda treba da smo žene. Nešto smo tu pomešali. Muškarci postavljaju ženama zahteve da se ponašaju kao muškarci, a žene njima da se ponašaju kao žene. Dakle, dok dejtujemo, svi smo frajeri, a kad je ozbiljno, onda smo svi pi… žene.
I što je najgore (ili najbolje) žene se prilično snalaze u tome. Kuliraju i uskaču u krevete, ostajući van ozbiljne veze, dok istovremeno nastoje da pronađu svoju srodnu dušu, sa kojom će ostvariti ozbiljnu, posvećenu vezu. Mi se trudimo da ispunimo njihove zahteve u oblasti dejtinga. Ali očekujemo da oni ispune naše, u oblasti partnerstva. Gde škripi?
Mi glumimo da smo kul, jer je to vekovno žensko oruđe – manipulacija. Ako ostanemo kul, više ćemo im se sviđati i veće su šanse da namamimo srodnu dušu u zamku za srodne duše. A oni uzimaju ono što im se dobrovoljno daje i nesputano nudi i kad dođe onaj drugi deo, gde se očekuje da ispune svoj deo dogovora, njima ne ide. Zato što taj deo ne može da se glumi. Kad je duboko, iskreno, istinito, onda je tako, a nije drugačije. I nije kul. Daleko od toga.
