Sto puta ste šutnuli sebe pravo u samopoštovanje, zato što niste mogli da nešto odbijete, da kažete kako se stvarno osećate, da se naljutite i pobunite – da prosto ostavite tu kafu nepopijenu, ili da je “slučajno” zakačite i prospete po stolu.
Znate, jednom sam pokušala da popijem kafu u koju sam umesto mleka sipala jogurt. Jesam, kunem se. Sama sebi sam poslužila ogavnu kafu skroz pogrešnog ukusa i kad sam uzela prvi gutljaj, shvatila sam šta sam uradila. Onda sam uzela i drugi, da se uverim. A onda i treći, da vidim da li to ipak možda može da se pije. I četvrti za svaki slučaj, da utvrdim koliki sam kreten na skali od “neću to da trpim” do “nije baš toliko strašno”. Nisam stigla do petog gutljaja, dakle, ostala sam na prvoj polovini skale, negde oko “pa jebote, nisam valjda toliki kreten”. A to je bila kafa. Moje neprikosnoveno zadovoljstvo i uživanje, koje uglavnom ne delim ni sa kim, jer kafa je odavno prestala da bude deo društvenih navika, a postala deo moje intime, mog rituala posvećivanja sebi i uživanja u sebi. Možete misliti koliko puta sam u drugim, manje osetljivim situacijama koje mi nisu tako ultimativno važne, ispala totalni kreten, istiskujući poslednju kap samopoštovanja ubeđivanjem sebe da nije baš toliko strašno. Da se istrpeti.
