Ne znamo, sve je moguće. Rizikujemo na najzajebaniji način, jer nam je bes podigao poklopac i para nam šišti na uši. Rešile smo da izazovemo zemljotres, pa ko preživi, pričaće.
Ipak, ne usuđejemo se često na ovakve radikalne poteze. Češće pronalazimo oduška u besnim i osvetničkim mislima, koje nikad ne sprovedemo u delo, ili ih kanališemo kroz neki vruć flert, ostajući na bezbednoj distanci, svesne da bi čak i to bilo dovoljno za zemljotres i nalazeći satisfakciju u tome što pobuđujemo nečije interesovanje i što znamo da možemo, ako nam se hoće.
Međutim, ako smo često veoma besne i pune osvetničkih misli, nešto vitalno u nama zapravo traži izlaz iz veze u kojoj smo nezadovoljne, ogorčene, osujećene i pod stresom. I na kraju ga obično pronalazimo.
I kad neka žena ostavi muža i dvoje dece i ode sa njegovim najboljim prijateljem, a sekretarica u nekom preduzeću već tri dana nije došla na posao, jer leži u bolnici sa nekoliko polomljenih rebara, a nije se pojavio ni direktor, jer mu žena ima nervni slom, koji se manifestuje preko advokata, a ni sekretaričin muž nije otišao na svoj posao, jer je u pritvoru, cokćemo nad šablonskim scenarijima za brakorazvodne drame i znamo da je tu kulminirao nečiji bes.
Hoćemo li podleći svom besu, ili potiskivanju svog besa, gotovo je svejedno. Jer kad nastupi erupcija, nema nepovređenih.
Pročitaj i ovo:
Seks preko Skajpa u ozbiljnoj vezi
