Ponekad vidite parovanje u njegovom najgorem obliku – ne možete da ne vidite, ne primetite i ne čujete kako neko pored vas razgovara telefonom sa svojim partnerom, ili kako govori o njemu – i onda pomislite kako ste srećni što ste slobodni, jer ta sloboda znači da nikome ništa ne morate da objašnajvate, da mu polažete račune, da nešto od njega tražite ili očekujete i da se razočaravate i ljutite kad to ne dobijete, da se iz dana u dan borite da održite, popravite, stabilizujete, podstaknete odnos sa nekim ko ne čini to isto ni u najmanjem procentu, ili ne čini ni izdaleka onoliko koliko vama treba. Prosto zadržavate dah dok taj uvid prolazi kroz vas, kao nalet straha da ste i sami mogli da ostanete zaglavljeni u takvom odnosu i zatim ponovo prodišete kroz osećanje olakšanja što ćete otići kući i nećete čekati ničiju poruku i ni sa kim se nećete dogovarati šta ćete raditi večeras, a naročito se ni sa kim nećte svađati i raspravljati oko bilo čega.
