Znaš onu gotovo preteću poslovicu “nikad ne reci nikad”? Obično ti je citiraju oni koji žele da te upozore da ne treba da se zaričeš, jer ćeš se posle osećati strašno loše kad podlegneš sopstvenim slabostima, ili kad te okolnosti nateraju da prekršiš obećanje. Obično onda kad više nikad nećeš da zapališ cigaretu, da komentarišeš nešto o čemu niko nije tražio tvoje mišljenje, da preuzimaš odgovornost tamo gde je to trebalo da uradi neko drugi... Obično se zaričemo da nešto više nikad nećemo uraditi, kad smo ljuti na sebe jer smo opet dozvolili da nas neko izazove ili povredi.
Ali kad misliš da se nikad više nećeš zaljubiti, to nije zato što se zaričeš, obećavaš sebi da više nećeš biti tako lakoverna, tako otvorena, tako očigledno dostupna i zainteresovana, tako naivna i puna poverenja…
To je obično zato što se plašiš da si se u davanju toliko istrošila, da si toliko puta bila povređena, da si toliko razočarana i lišena svake iluzije, da prosto više nećeš moći da se zaljubiš, da nećeš moći da osetiš da te neko zanosi, ili da više nikada nećeš verovati sebi, čak i ako počneš tako nešto da osećaš. A to je moguće – da ćeš se zaljubljivati, brzo, ekspolozivno i kratko, jer ćeš u svom nepoverenju prema sebi skraćivati čitav proces neposrednošću – umesto da maštaš i prepuštaš se svojim osećanjima, pokušaćeš odmah da ih realizuješ, a ako osoba koja te je zanela nije adekvatna, ili nije dovoljno zainteresovana, nećeš izgubiti silno vreme otkrivajući to na teži način – znaćeš odmah.
