Kuda plovi ovaj brod?

Kuda plovi ovaj brod?

U poslednjih nekoliko meseci svedoci smo raznoraznih prepirki, sukoba, začkoljica i sličnih stvari između čelnih ljudi naših sportskih saveza, kolektiva, menadžerskih agencija… Svi imaju svoj cilj, koji je očigledno novac, ali primer koji daju je katastrofalan. Ovakvih događaja je bilo i biće ih, ali u zadnje vreme je broj, recimo, utrostručen.

Šta god da se dešava, nekom ne odgovara. Dva gospodina su se posvađala i krenula javnu raspravu jer je jedan uspeo da “sredi” dugovanja svog kluba, dok drugi smatra da je to urađeno na nelegalan način. Naravno, obojica misle da su u pravu. Na svu sreću, posle nekoliko javnih saopštenja, od kojih neka nisu bila nimalo lepa, sve se završilo, ali i dalje postoje “peckanja”. Nova uprava je preuzela i fudbalsku sekciju jednog kluba, pa su počele “prozivke” ko je, koliko, gde, kada zadužio, a sukobi su došli do tačke usijanja kada je umalo došlo do fizičkog sukoba dvojice čelnika. Neki tvrde da ga je i bilo, ja lično sumnjam.

Došlo je do razdora u vaterpolo reprezentaciji, rukometaši su se “prozivali” međusobno, kao i sa selektorom, a bilo je problema i u odbojkaškom nacionalnom timu. To je trebalo da se završi “tiše”. Srpski klupski vaterpolo je povratkom najvećih zvezda postao najjači u Evropi (samim tim i na svetu), ali opet nekome smeta, pa se ispredaju razne političke priče, kako ovo, zašto ono… Iskreno, meni je drago kada BILO KOJI naš klub ili sportista napravi neki uspeh. Ne zanima me da li je crno ili crveno-beli, plavi, crveni, žuti… Tako treba svi da razmišljamo, budimo patriote pre svega, budimo Srbi.

odbojka Kuda plovi ovaj brod?

Zadržimo ih ovde, lepim stvarima i normalnim obećanjima. Pustimo ih da se igraju pre svega

Kao i uvek, tu su menadžeri, koji su možda i najviše krivi jer “zamažu oči” klincima milionima, kućama, automobilima, njihovim roditeljima obećaju ko zna šta. U svemu tome oni vide izlaz iz teške situacije, pa se vode po varijanti “pristajem na sve, samo kaži”.

Dakle, neke stvari ne moraju da se iznose u javnost, neka ostanu u klupskim prostorijama. Opet, sa druge strane, nije loše da se sazna ko je kriv za neke stvari, da se to obelodani, ali ovde nije reč o tome. Država, sa druge strane, mora da pomaže svima, dva najveća i najtrofejnija kluba ne smeju da budu “državni projekti”, jer dolazi do gašenja, odnosno prestanka postojanja mnogih drugih klubova. Neka ide njima najviše novca, ali neka se daje i drugima, prema mogućnostima budžeta.

Za bolje sutra sportista i navijača, ali samim tim i celog društva – jer sport ima veliku ulogu, mora se raditi drugačije. Poštenije i nesebično. Samo tako se može uspeti, ali kako smo krenuli, nismo na dobrom putu. Ostaje samo da se nadamo boljem sutra, ostanku klinaca u Srbiji, kako u sportu, tako i u ostalim delatnostima, jer u njima leži, nadamo se, bolja budućnost.

Izvor fotografija: ossrb.org


Radoslav Rade Jokić je diplomirani sportski novinar, bivši košarkaš. Obožava sport, bilo to gledanje ili bavljenje istim. Slobodno vreme posvećuje bliskim ljudima, kao i rekreaciji, pisanju, čitanju. Muzika ga opušta i motiviše. Zavisnik od komunikacije sa ljudima, ne voli samoću i tišinu. Kako i sam kaže “nikada ga ne drži mesto”, čovek je “od akcije”, a Beograd je pravo mesto za njega, jer mu pruža sve što mu treba.