Poveo sam literarnu kevu svih sponzoruša od Segedina do Preševa u šetnju. I svašta sam čuo, iako sam se samo sočnom i nadao. Ipak, moja mašta nije dopirala do bejbisiterki na Twitteru, zlih fensi navijačica, ženskih manijaka, pokreta za izuvanje čizmica UGG i spaljivanje cegera LV. Kažem vam, prošetajte sa nama!
I piše i miriše
Mašo, krećemo u dokonu turu po gradu. Šta ti pada napamet?
Pada mi na pamet kako sam u svojim novim starkama sa srebrnim šljokicama, ti imaš one klasične duboke sive, nosimo naočari za sunce Ray Ban. Nisam imala vremena za feniranje pa nosim konjski rep, ti imaš neku običnu belu majicu sa kratkim rukavima, pokazuješ bicepse, uzdišu za nama dok se šetamo. Našli smo se na Cvetnom trgu, šetamo se ulicom Srpskih vladara, pa Knez Mihajlovom. Prolazimo kroz Kosančićev venac i spuštamo se na reku. Sedimo pored Save u krcatom kafiću i niko nas ne zna. Uskoro će zalazak sunca, puštaju novu Madonu (Madonna) i mi ćutimo i gledamo na Novi Beograd. Lepo nam je i ne spominjemo izbore, zapravo ne mrzimo nikoga tog dana. Zaljubljeni smo, pa mislimo da će sve biti dobro. Ne nerviraju nas ljudi, ne nervira nas nečija nova kolumna u nekim dnevnim novinama, ne komentarišemo estradne skandale. Ali onda se u nekom momentu pojavi jedan poznati političar i sa svojim telohraniteljima okupira pola kafića. To nas iznervira, ustanemo i odemo.
Naočare za sunce nosiš obavezno ili u zavisnosti od vremena? Kako ih doživljavaš, od čega te štite?
Nosim ih uvek, i zimi i leti, od ranog jutra dok ne počne da se smrkava. Imam osetljive oči jako, kao prvo, kao drugo, imam te užasne podočnjake oduvek, a kao treće ne volim da se šminkam, naročito ne preko dana i sa naočarima onda poštedim ljude svog izgleda večno neispavane žene.
‘Ajmo dalje. Kako ti se čine izlozi ovih modernih knjižara, da li ti se dopadaju knjige izbačene u prvi plan?
Obožavam izloge knjižara! I kad stave medvediće, Štrumpfove, neke šolje pored knjiga, ništa mi ne smeta. Bolje da se klinci zakače za izlog knjižara sa svojim roditeljima, ili roditelji da priđu izlogu sa knjigama zbog neke čaše, nego da bulje u izlog sa odsečenim svinjskim glavama ili odvratnim kineskim cipelama. Izlog služi da privuče pažnju i ako će nekoga u knjižaru uvući knjiga pisca kog se ja lično gnušam i na taj način naterati tu osobu da kupi i neku drugu knjigu, onda je misija uspešna.
Kad smo već kod knjiga i knjižara, reci mi kad pišeš nešto novo, razmišljaš li o tome kako će se prodati?
Ne, jer bih onda morala da pišem popularnu psihologiju – kako da volimo život, sebe, njega, ceo svet, a ja to ne mogu, prevelik sam cinik i jako nesrećna zbog toga.
Da, da… Fazon “Kako da budeš primećena, srećna, blagoslovena, nepre*ebiva” ili “Spavala sam sa ćaletom najbolje drugarice – da li će me ona gledati drugim očima”. Na koji način pisac povlađuje čitaocima ili dominantnom ukusu?
Tako što će pisati o stvarnim ličnostima zamaskiranim pod drugim imenima, pa će negde procuriti kako su likovi njegove ili njene knjige zapravo taj i taj. Tako što će pisati o već pomenutim psihološkim temama i proklamovati se u srpskog Dalaj Lamu (Dalai Lama). I treći i možda najbolji trik je tako što će uspeti svoju knjigu da ubaci na kioske. Jer, nažalost, većina, čak i velikih gradova u našoj zemlji, ne poseduje knjižare, verovali ili ne, da ne govorim o bibliotekama koje su pune knjiga koje niko ne želi da čita, ili ne daj bože o internet i online porudžbinama preko sajta neke izdavačke kuće, što je misaona imenica i potpuna nepoznanica za većinu naroda.
Pisaca i blogera nikad više nego danas. Od tvrdog poveza do društvenih mreža. Dolaze sa svih strana – sa fakulteta, sa margine, ali i iz besnih tajkunskih Audija, kozmetičkih salona, diskografskih kuća… Smatraš li ih sve kolegama?
Ne, jer pisac je pisac, a bloger je bloger. 2,000 karaktera i 200 hilljada karaktera nas razdvajaju. Svaki pisac može biti i bloger, ali ne može svaki bloger biti pisac. Pričala sam sa nekim našim najpoznatijim blogerima na tu temu. Slažemo se.
Šta se u međuvremenu dogodilo sa devojkama iz kraja? Nekad su bile samo sponzoruše, a danas su i starlete, zečice, TV lica… Ima li tu neke evolucije?
Suštinski nema, promenila se moda, muzika, mesta za izlaske, sponzori. Koliko ih je bilo tada ima ih i sada. Neuništiva pojava. Kao bubašvabe. Zgaziš jednu dođe ih još tri.
Po jutru se dan poznaje, a prosečna beogradska devojka ili mladić po čemu – garderobi, hodu, gestikulaciji?
Živim između dve srednje škole, i te srednjoškolce koje viđam obožavam. To je neka divna, pristojna omladina. Par puta su mi devojke prišle u dragstoru, dok su na velikom odmoru i u kafiću koji je ispred škole u kom sam sedela i pitale neka slatka pitanja u vezi sa knjigama. Jedna devojka je toliko insistirala da pijemo čaj zajedno i pričala mi o tome kako želi da napiše roman, da sam zakasnila na roditeljski sastanak.
Ja sam već žena od 37 godina, zaista devojke i mladiće posmatram sve više kroz neki materinski pristup. I mesta na koja ja izlazim su sad drugačija, tamo dolaze stariji, ipak ulazim ponosno u srednje godine i uživam u tome. Moja generacija, tridesetogodišnjaka, sad je već ozbiljna, profesionalno ostvarena generacija okrenuta svojoj porodici. Ono što bih ja poželela budućim generacijama je da budu kao što smo mi bili nekad. Da vole Beograd, jer pravi Beograđani i Beograđanke nisu omiljeni. Vlada mišljenje da nam je sve olakšano i dato na tacni, naročito svima nama iz centra grada. To je užasna glupost, jer zbog tog stava dovodimo sebe u situaciju da se non-stop pravdamo zbog toga što smo Beograđani.
Beograđanke su ponosne, pomalo arogantne, ponosno pričaju tim svojim otegnutim govorom, imaju svoj omiljen kafić ili klub, omiljen grafit, omiljenu babu na pijaci koja prodaje sir, znaju istoriju ovog grada i spremne su da se posvađaju sa svakim primitivcem koji baci opušak na ulicu, a da ne govorimo o nekom tragičnijem uništavanju ovog grada. Beograđani i Beograđanke pate za svojim najboljim prijateljima koji su zauvek ostali negde u inostranstvu, imaju najbolje gej prijatelje, otvoreni su za sve, goste društvo iz Zagreba i Ljubljane i naviknuti su na neke nadrealne situacije koje se ne mogu desiti nigde u svetu, osim ovde. I pate što nisu sve lepe zgrade u ovom gradu sređene i rekonstruisane.
Jedina mana im je što vole tu užasnu uniformisanost. Volela bih kad bi izuli već jednom te čizme UGG i okanuli se cegera LV i počeli da otkrivaju divne mlade domaće dizajnere.
Šta tvituje Srbija? Ima li blamova?
Sirota Srbija tvituje o politici, socijološkim i kulturološkim fenomenima kroz mržnju kako je svaki političar ili netalentovani umetnik i zaslužio. Kakva nam je kultura takav nam je i Twitter. Ovih dana smo imali nepismenog ministra koji ne zna da upotrebi u rečenici pravilno “je l’” i “jer”, to je bio blam, recimo. Mada skoro sve što napišu političari je jedan veliki blam po mom mišljenju. Toliko laži, licemerja, povlađivanja, šlihtanja tajkunima je previše čak i za ove naše nesretne demagoge. Svađe na sve strane, ali one prostačke, neinteligentne koje se i očekuju od određenih ličnosti. Twitter je valjda neka vrsta psihoterapije za svakoga, tu može da se izbaci sav gnev, mržnja, frustracija kroz lažno ime i prezime. Ako će na takav način neka osoba biti bolja u stvarnom životu, onda je to dobro. Ipak, i ja sam mnogo puta bila žrtva tog bezrazložnog hejta koji je karakterističan za Twitter, pa na neki način saosećam sa javnim ličnostima. Teže je biti tu pod svojim imenom i prezimenom i izdržati svaki priliv mržnje i besa od nekog ko se sakriva pod pseudonimom. Međutim, tako mora biti, ni ja ne ćutim. Ali to junački radim iza svog imena i prezimena.
Šta Twitter predstavlja u tvom životu – sa kojom idejom i zbog čega deliš svoje misli, trenutke sa pratiocima?
Ono što se pre pet godina činilo kao besmisleno, da se emituju poruke u stotinak karaktera, danas je globalni komunikacioni fenomen. Pisano je mnogo o tome, ja sam lično relativno nova u svemu tome, na Twitteru sam tek par meseci, ali posmatrajući druge, čini mi se da mladi bukvalno žive na Twitteru. To je nekako zastrašujuće, jer ti ljudi koji imaju na hiljade i hiljade followera, a nisu javne ličnosti veoma su duhoviti, oštri, mozak im radi toliko brzo da im se moramo diviti, neke čak i intervjuišu, citiraju, a sakrivaju svoj identitet, čak se ne zna ni kako izgledaju. To mi je pomalo čudno, no svako valjda ima neki razlog za to. Ili se stidi svog izgleda ili su mu mama, tata ili ujna na Twitteru, ili prosto nisu spremni za tu vrstu iznenadne pažnje, naročito ako su do tada živeli u nekoj senci, neprimetni, neprihvaćeni na ovaj ili onaj način.
Pomalo smo svi možda ego manijaci. Neko manje, neko više. Ne razumem one ljude koji su na Twitteru i ništa ne pišu. Ne razumem to špijuniranje poznatih ili manje poznatih, komšije, brata, dečka. Zar nije poenta da svako kaže šta misli i da se o tome raspravlja? Iskreno, najviše me plaše ti što nikad ništa ne pišu.
Twitter mi je kao neka srednja škola u malom. Kao život u malom. Pisala sam i o tome. Imamo popularne dečake i devojčice. Imamo štrebere. Kapitena fudbalskog tima. Zle fensi navijačice, one neshvaćene koji sve mrze. Pridošlice koje traže pažnju i nevešto se uklapaju…
Meni se to jako dopada, imam svoje omiljene likove koje verovatno nikad neću upoznati, a volela bih, imam one koji me mrze, pa se kao nerviram zbog toga, imam fanove. Zapravo najmanje prijatelja iz stvarnog života mi je na Twitteru. Pokušavam koliko mogu da se držim sa strane, nekad se osećam kao da non-stop mirim ljude oko sebe, jer sam prijatelj u stvarnom svetu i sa nekim tzv. uticajnim, i sa vrlo popularnim “hejterima” i sa novinarima i sa selebritijima, a svi se stalno međusobno svađaju. Ja sam imala samo jedan okršaj sa jednim pevačem, ali se sve rešilo veoma civilizovano. Ne volim primitivizam u bilo kom obliku.
Ko ti je zanimljiviji – fanovi ili hejteri?
I jedni i drugi, podjednako. Svaki umetnik živi za to da čuje pohvalu za svoj rad, zato je ovakva interakcija sa čitaocima meni jako važna. S druge strane, hejteri su užasno duhoviti, sa većinom njihovih stavova se slažem i imam tu sreću da me ne diraju puno. Bar većina. Tako da ne živim u strahu šta ću pročitati o sebi negde u virt svetu. Uvek se naravno pojavi neki novi progonitelj, mrzitelj, kod mene su to uglavnom osobe ženskog pola… interesantno je to. Najmanje me mrze muškarci po Twitteru.
Ima li svetih krava na Twitteru?
Svuda ima svetih krava, jer ljudi tako funkcionišu. Da ih nema, masi ne bi bilo ništa zabavno. I svako ima neku svoju. Moja sveta krava je Bret Iston Elis (Bret Easton Ellis). Samo bih njega pratila i čitala. On je sve ono što volim kod pisca, ali i kod tviteraša. Cinik, ironičan, mračno duhoviti genije. Inače neke od ovih jako popularnih tvit sveth krava koji se kriju pod nekim nickom, imala sam prilike da upoznam. Sušta su suprotnost od onoga kakvi su tamo. Valjda je u tome poenta. Na Twitteru možeš da budeš sve ono što si oduvek želeo, a nisi uspeo u stvarnom svetu, kad si pod alijasom, naravno.
Šta te najčešće nasmeje?
Daću ti kliše odgovor, ali klinci. Nadam se da me pitaš za real life, sada. Deca imaju neverovatne fore, mi nismo bili takvi. Užasno su pametni, slatki, naivni, ali kapiraju stvari prebrzo… kad ih gledam sve mi se čini da ima nade…
Uživaš li u majčinstvu i pristaješ li na label “urbana mama”?
Pa moram da pristanem na to, jer moja deca idu sa mnom na snimanja, dok sa ostalim mamama pijem kafu ispred njihove škole, gledam kako se ponašaju na velikom odmoru, zajedno se glupiramo uz Guitar Hero, pišemo priče zajedno na kompjuteru. Deca nas bude u pola sedam ujutru tako što na YouTubeu nađu Partibrejkerse i onda odvrnu “Kreni, kreni prema meni…”.
Volim bebisiterke koje su mlade, koje su na Twitteru i Facebooku, koje će mojoj deci puštati dobru muziku, koje će im čitati Tolkina (J.R.R. Tolkien) i moći da ih uče da broje na kineskom do deset, recimo. Kad našu porodicu pogledate, videćete sledeće – dečak je na skejtu, devojčica na roze trotinetu, mama pokušava da ih prati na rolerima, tata vodi sicilijanskog mastifa na povocu ili lašti smireno svoje palice za golf, bebisiterka je na biciklu i smeje mi se kako ne znam da vozim rolšue. Baba peva Zaz i četuje preko Facebooka negde u kafiću, deda ima konjski rep i ponovo je zaljubljen. Svi oni su mi večna insiracija, jer su toliko drugačiji i fantastični.
O čemu trenutno pišeš?
O opsesiji. Neću ništa više da ti kažem osim da sam bila žrtva progonitelja. I to ženskog. Neke situacije iz života ne mogu da te ne inspirišu.
Imaš mnogo gay frendova. Slučajnost ili oni zaista imaju neke prednosti u odnosu na druge?
Ah, gej nacija… Oni mene uvek nađu. Prvu su me oni otkrili. Prvo su mi oni rekli da vole moje knjige. Oni su toliko drugačiji, toliko oštri, toliko drugačijeg smisla za humor, toliko zanimljivi. Kad sam u nekom klubu, na večeri, rođendanu, bilo kakvom slavlju, izložbi, književnoj večeri, pogledam u gomilu i ako su tu, znam da će biti uspešno veče. Ljubav gej naciji, zauvek!
Milan Nikolić je mladić u godinama. Opredeljen za on line verziju života. Pisac koji je sa Parnasa prebegao na internet. Postao voljen tek kada je naučio da živi omražen. Neretko pogađa istinu zbog čega ga zasipaju poljupicima ili kamenjem. Kad ne piše – spava.
