Ako bi nekoga ko se bavi košarkom ili ko je prosto voli, pitali ko mu je uzor ili najbolji igrač ikada, verovatno bi odgovor “Majkl Džordan” (Michael Jordan) bio zastupljen u ogromnom procentu. Ipak, da li ste se ikada zapitali koji je Majklov odgovor na to pitanje? Da, verovali ili ne, i najveći imaju heroje, a za “Njegovo leteće visočanstvo” je to bez sumnje – Dejvid Tompson (David O. Thompson). Kada je primljen u košarkašku Kuću slavnih u Springfildu, insistirao je da ga upravo Tompson uvede u nju, jer on je za njega ono što je Džordan za svet posle njega.
Mlađe generacije sigurno ne znaju ko je Tompson, ali sada imaju prilike da slušaju (čitaju) o njemu i ko je bio, odnosno, šta je predstavljao u periodu kada je “vedrio i oblačio” terenima širom Amerike. Rođen je 13. jula 1953. godine u mestu Šelbi, u Severnoj Karolini, u hrišćanskoj porodici i vaspitavan u duhu poštovanja prema Bogu, a on ga je nagradio jednim od najvećih talenata u istoriji sporta. Da, sporta, ne samo košarke.
Njegov otac je radio po ceo dan da bi prehranio najmilije, jer biti crnac pedesetih u Americi bilo je znate već kako. Ipak, taj težak period odrastanja i radne navike koje je stekao kao vrlo mali, pomogle su mu da dođe do neslućenih visina. U školi je svakodnevno trpeo maltretiranja i uvrede, a košarkaški teren je bilo njegovo skrovište, mesto gde nije doživljavao neprijatnosti i gde je bio “svoj na svome”. Taj život na selu ga je načinio fizički jačim od ostalih, pa je, igrajući za srednju školu Krajst, počeo da ispisuje stranice sage o “čudu sa sela”, a svi su znali da će on biti nešto novo u sledećoj stanici u karijeri – NCAA ligi.
Kada je u četvrtoj godini srednje škole porastao do 194 centimetra, počela je prava “noćna mora” za sve koji su morali da ga čuvaju, a koji ni do tada nisu imali mnogo uspeha u tome. Sjajan odraz, brzina, snaga u odbrani, uz već pomenutu umešnost u napadu, bile su osobine koje je svako želeo. Oni koju su ga do juče maltretirali, mogli su samo da uživaju u fenomenalnim potezima. Univerzitet Severna Karolina (North Carolina) je u njegovoj drugoj koledž sezoni imao skor 27-0, a on dobio nadimak “Skywalker” ili “po naški”, “Nebeski hodač”. Želeo je, po svaku cenu, da dokaže da nije običan “crnac sa sela” i prvi je trčao u napad i odbranu, a poslednji se predavao i ostajao na treningu posle loših partija.
Sledeća godina, treća u NCAA, bila je bukvalno repriza prethodne, uz jedan poraz. Za tri godine na koledžu imao je prosek od 26,6 poena i osam skokova, a njegovim visokim letovima niko nije mogao da stane na kraj. Sve se već znalo – u pitanju je novi prvi pik na NBA draftu.
Izabrali su ga “Atlanta Houksi” 1975. godine, ali pre potpisivanja ugovora posvađao se sa upravom i odlučio se za “Denver Nagetse”, uz jedan uslov – ako i njegov najbolji prijatelj Monte Tauvi (Monte Towe) dobije ugovor. Epilog je sledeći, obojica su postali članovi Nagetsa i počeo je uspon jedne od najvećih zvezda košarke i sporta svih vremena. Godina za godinom i bio je najbolji igrač i pokazivao raskošni talenat. Međutim, tu počinje njegov sunovrat i vrtoglavi kraj karijere. Naime, sa 23 godine postao je najplaćeniji sportista na svetu, sa četiri miliona dolara godišnje. Sve manje je dolazio na treninge, a sve više vreme provodio sa ljudima i ženama “sumnjivog morala”, počeo je da se drogira i pije, da se kocka. To je nateralo upravu Denvera da raskine ugovor sa njim, a te iste 1982. godine šansu su pokušali da mu pruže i “Sijetl Supersoniksi”.
“Postao sam najplaćeniji igrač u istoriji sporta. Četiri miliona dolara sada nije mnogo, ali u ono vreme bilo je “vau”… Donosio sam neke loše odluke, pogrešne poteze… Sada mi je žao zbog toga. Svestan sam da me je pobedio ego. Nosio sam ružne uspomene iz detinjstva, roditelji su me učili da poštujem Boga, ali u to vreme osetio sam se kao košarkaški Bog”, priča o tom periodu Tompson.
“U to vreme u Sijetlu bio sam očajan. Saigrači su me izbegavali, ljudi su pričali iza mojih leđa: ‘Hej, eno ga onaj gubitnik’… Niko nije želeo sa mnom da razgovara, niko nije želeo da mi pruži ruku… Bog me je bacio na kolena jer sam ga se tako surovo odrekao. Ostao sam blizak sa samo jednim prijateljem. Savetovao me je da odem na lečenje, da se ‘skinem’ sa tog užasa, ali jednostavno nisam imao snage za to. Ni snage, ni volje”, iskren je “Skajvoker”.
Problem za problemom i završio je u zatvoru.
“Gledali smo utakmicu u ćeliji. U jednom trenutku Džulijusa Irvinga (Julius Erving) su pitali nešto kako je toliko dobro igrao ili slično. Sećam se kao da je juče bilo, rekao je: ‘Motivisao me je moj veliki rival Dejvid Tompson, čovek koji je sada iza rešetaka, moj najveći rival i najbolji košarkaš ikada. Zbog njega sam postao ovoliko dobar’. Ostali zatvorenici su ustali i pružili mi ovacije. Tada sam shvatio da nešto moram da uradim sa sobom, da droga, kocka, piće i žene nisu vredne mog života. Karijeru sam skroz upropastio, najmanje što sam mogao jeste da se, kad izađem iz zatvora, ponašam kao čovek”, završio je svoju nesrećnu priču Tompson, ali – sam je kriv.
Na sreću, održao je reč, jer se po izlasku iz zatvora pomirio sa suprugom, smirio se i počeo da živi normalno, ostavivši iza sebe sve probleme, ali i setu zbog ne toliko dobre karijere koliko je mogla da bude, koliki je potencijal posedovao. Na kraju, uveo je Majkla Džordana u Kuću slavnih, osvojio je mnogo ličnih priznanja nakon trofeja sa Severnom Karolinom, igrao je i na “Ol-star” mečevima, bio MVP, izabran je u najbolji američki tim (ABA) svih vremena, a i sam je član Kuće slavnih od 1996. godine. Nagetsi su Tompsonov dres sa brojem 33 povukli iz upotrebe i on sada krasi svod dvorane “Pepsi centar”. Njegova karijera je pouka mladima koji sada zarađuju i desetostruko više kako da usmere svoja razmišljanja i izbegnu takav kraj. Hvala mu na Dr Džeju, na Majklu, što je izmislio “alej-up”, ali ipak ne mogu da se otmem utisku da je ostao dužan “kraljici igara”, a i sebi. Kako je počelo – dobro se završilo.
Pogledajte i deset najboljih poteza Tompsonove karijere u izboru kolega iz NBA lige.
Radoslav Rade Jokić je diplomirani sportski novinar, bivši košarkaš. Obožava sport, bilo to gledanje ili bavljenje istim. Slobodno vreme posvećuje bliskim ljudima, kao i rekreaciji, pisanju, čitanju. Muzika ga opušta i motiviše. Zavisnik od komunikacije sa ljudima, ne voli samoću i tišinu. Kako i sam kaže “nikada ga ne drži mesto”, čovek je “od akcije”, a Beograd je pravo mesto za njega, jer mu pruža sve što mu treba.