Sportska kultura: Vaterpolisti znaju zašto

Sportska kultura: Vaterpolisti znaju zašto

Skijanje

Nigde ne piše da bi na žičarama trebalo da budete ljubazni, ali većina ljudi jeste. Sedite jedni pored drugih, na lošijim stazama i žičarama stojite, i neobavezno ćaskate. Uglavnom o padovima, vremenskim uslovima, kakva je tebi staza, a kakva tebi, koliko dugo skijaš, a ti, i o sličnim temama. Ne razmenjuju se tu neke mudrosti i izreke, šale i pošalice, ali prija taj tako redak normalan ljudski ton. Ovakve situacije nekome služe i u terapeutske svrhe, pa ljudi olakšaju sebi dušu tako što udave skipas cimera svojim problemom. Ipak, poželjnije je od tupog mučenja ili mrgođenja.

Golf

Kada prolazite golf terenom, imali karirane pantalonice i pufnicu na kapi ili ne, svako ko prođe pored vas srdačno će vas pozdraviti. Možete da budete klasični Balkanac koji je poprimio “svetske trendove” pa se sad već malo bolje oseća u ljubičastom džemperu, ali koji će opet lep ljudski gest prokomentarisati rečima “Što mi se koji moj javlja kad me i ne poznaje”. Posle takve mudrosti balkanotip se oseća nekako muževnije, alfa. Možete svakako da reagujete i na poželjniji način, pa da otpozdravite, ljubazno se nasmejete i produžite dalje.

Sportovi sa mrežom – tenis, odbojka, košarka, fudbal, rukomet

Pružanje ruke na kraju meča ili utakmice, kao i pozdravljanje publike na početku, ove okršaje čini ljupkijim. Sigurno da su mnogi Noletu stiskali šaku dok mu ne stane krvotok, publika se na pozdrav protivničkog tima baš i ne veseli, ali se sportska kultura ipak poštuje. I to je super. Ima nečeg u tom “Bravo” koje govoriš protivničkom timu dok im pružaš ruku ispod mreže. Ima nečeg ljudskog, za šta su nam, izgleda, potrebni čitavi sportski tereni da bismo ga iskazali.

Ovakvi “izlivi” ljubaznosti, normalnosti, ljudskosti i kulture u svakodnevici postali su egzotični. Pomislite samo na sve one službenice, ljude iz autobusa, prodavačice, konobare (naročito u situacijama kad im zatražite čašu vode), komšije… gospođu Kozmetičarku i gospođicu Frizerku koje bez imalo snage, volje i želje obavljaju svoj posao iako su u savršeno klimatizovanoj i veoma lepo uređenoj prostoriji. Prevrću očima, odgovaraju sa “aha” i “aa” i, naravno, prave mi razdeljak na sredini glave, iako im dve godine dva puta nedeljno govorim: “Molim te, napravi mi na desnoj strani”. Čudno je što ga naprave kako treba samo onda kada ne upotrebim reči molim te, već nabacim onu hladno-mrzovoljnu facu i polunaređivačku intonaciju. Zar ne bi trebalo da bude obrnuto!? Ovakva stanja i raspoloženja postanu normalna jer su česta i svakodnevna, a ne bi trebalo da budu.

Kako bi bilo da dobijemo žuti karton za svaku neljubaznost iz hira? A za pakost crveni, pa da budemo diskvalifikovani iz svog života na nedelju dana. A rezerve nema. U tom slučaju verovatno bismo se više poštovali na terenu, odnosno na ulici i ostalim javnim mestima.

P. S. Dragi vaterpolisti, borite se za “kulturu” ispod vode, ništa vam drugo ne preostaje, a mi ostali, hajde da se ponašamo civilizovano, ljubazno i dostojanstveno.


Ivana Miljak pokreće, provocira, polemiše, sa namerom da oslobodi i otkrije… Bez sumnje sadrži u sebi najsmelija nastojanja ka stvaranju posve originalnog. Raskida sa starim i otkriva novo, ne pretenduje na trajnost, a još manje na nepromenljivost.