Aleksandar Josipović je tridesetogodišnji mladić koji je širom sveta osvojio srca mnogih ljubitelja plesa. On je kosmopolita i entuzijasta koji je svojim razdraganim duhom uspeo da se vine na nebo najsjajnijih svetskih umetnika. Aleksandar je još kao mali pokazivao interesovanje za scenu, muziku i ples, ali je jedan od retkih koji je svoje snove pretvorio u stvarnost. On je svoj vrhunski talenat, kreativnost i posvećenost plesu sledio bez kolebanja i odustajanja, a sav taj trud neizostavno su pratile pohvale, pobede i uspesi. I tako se gradila jedna velika karijera. Punih dvadeset godina. U tih dvadeset godina stalo je osam nacionalnih titula državnog šampiona u sportskom plesu, brojne medalje na svetskim prvenstvima, ples u najpoznatijem kabaretskom šou-programu na svetu, Mulen Ružu (Moulin Rouge), brojna putovanja i učešća u gala koncertima širom sveta… Međutim, ovaj umetnik je jedan od onih ređih, koji nesebično prenose svoje znanje i talenat na druge. Baš ta osobina inicirala je kod Aleksandra želju da se usavrši u pedagoškom radu i na taj način svoja iskustva i umeće iskoristi u podučavanju svih onih kojima ples zauzima bitno mesto u sferi ličnih interesovanja. Tako je Aleksandar pored svojih redovnih profesionalnih obaveza, završivši plesnu pedagogiju u Francuskoj, sebi pridodao i obavezu i zvanje predavača u kojoj podjednako uživa kao i u plesanju. O svemu ovome i još mnogo toga čujmo lično od našeg “velikog Aleksandra”.
WANNABE MAGAZINE: Svojevremeno je Dostojevski dao jednu zanimljivu matematičku definiciju za sreću, koja otprilike izgleda ovako, kao neki razlomak, “mogućnosti / želje = sreća”. Kada si koračao ka svom uspehu, da li si ikada postavio stvari u ovaj razlomak i dozvolio sebi da te možda finansijske ili državno-političke (ne)mogućnosti obeshrabre na tom putu i umanje ovaj količnik sreće?
ALEKSANDAR JOSIPOVIĆ: Volim Dostojevskog i uglavnom se držim njegovih reči “Lepota će spasiti svet”, a mogućnosti su svuda oko nas, oko svakog pojedinca. Tako da smo svi krojači sopstvenog života, sreće, sudbine… nazovi kako želiš. Uspeh je malo širi pojam. Za nekoga su to nagrade, za nekoga priznanja, novac, ili pak odlazak iz Jugoslavije (jer često bi meni ljudi u zemlji govorili “Blago tebi”, ili “Lako je njemu”, projektujući svoju ideju o sreći na mene). Za mnoge ljude danas je uspeh ako odeš iz Srbije i zarađuješ (kao) neke velike pare. Ali, nije zlato sve što sija! Moj uspeh je što sam zdrav, fizički i mentalno. Tokom svog detinjstva roditelji su mi često govorili poslovice pa sam se nekako držao one čuvene “Ukoliko nemaš zdravlje, nemaš ništa”. Dakle, kada si zdrav, svoj na svome, prizeman, onda tek sve može da dođe i dolazi. Kad se okrenem i vidim šta sam ja morao da prođem da bih došao ovde gde jesam, potapšem sebe po ramenu i kažem “Bravo”, ali ne u smislu “ja sam bolji od ostalih”. Kada morate sa sebe da skidate neke lance koji ne pripadaju vama, jer politika zemlje čiji tada pasoš imate nije baš internacionalno popularna, trudite se da pronađete bar nešto pozitivno kako biste isplivali iz svog tog mulja. Ne bude lako, i padnete dole… ali “posle kiše uvek dođe sunce”. Svaki problem ima više solucija, i uvek je poželjnije fokusirati se na soluciju nego na problem. Život je igra/ples, pa ga samo treba igrati pametno.
Koliki je količnik “sreća” sada u tvom razlomku kada se osvrneš na već neverovatnih dvadeset godina karijere?
Sreća… Hm, pitam se šta je to sreća… Nekako mi se sada kroz glavu provlači pesma Josipe Lisac “Što me čini sretnom”. Ja sam srećan! Srećan što radim posao koji volim, što imam tu šansu da igram, što volim i što sam voljen, što živim, postojim, dišem… Za sve to sam se borio, izborio i još se borim. Čini mi se da je svako ljudsko biće neki Don Kihot koji ima neke svoje vetrenjače. Od nas lično zavisi da li će sve u životu biti konstruktivno ili destruktivno. Ako pogledam roman Migela de Servantesa, remek delo svetske književnosti, Don Kihot nije bio statičan, ni predvidljiv, već se njegova egzistencija razvija i definiše samu sebe kroz proces samoostvarenja. I u meni, a verujem i u svima nama, jedna osobina je zajednička kao i ludom i lucidnom Don Kihotu – neverovatna plemenitost i spremnost na žrtve za dobrobit čovečanstva. Svi smo mi neki Don Kihot i neki Džejms Bond (James Bond), a od svakog od nas zavisi koliko će ispuniti svoju životnu misiju ili viziju.
Kako počinje tvoj put ka uspehu? Da li je na tom putu bilo “trnja” da bi se došlo “do zvezda”?
Meni ovo uvek izmami osmeh na lice, jer sebe nikada ne vidim kao “zvezdu”… Svi na svakom polju imaju “trnja”, podmetačine, poturanja… pa sam imao i ja, i dan danas ih imam. Ono što vas ne slomi to vas ojača. Ja sam osoba koja oprosti, ali koja ne zaboravi. Jer samo budala se saplete dva puta o isti kamen. Verujem da svako ima potrebu i volju da oprosti. Mrzeći nekoga, samo gubimo energiju i vreme… postajemo nesrećni, ništa lepo ne može da nam se desi, jer se onda samo fokusiramo na negativno, a ne na solucije. Ali, zahvaljujući svom tom trnju ja danas ne bih bio ovde gde jesam, pa se svim tim ljudima koji su pleli trnje na mom putu, od srca zahvaljujem. Put ka uspehu počinje kada vi to poželite, i za to vam ne trabaju vize, pasoši, novac… Nada, fantazija i snovi su još uvek besplatni.
Kada je došla prilika da spakuješ svoj kofer, koliko je dileme bilo koja je taj kofer činila težim?
Pre jedno desetak godina, kada sam još bio student PMF-a, vratio sam se sa turneje iz Kine i razmišljao, razmišljao… Želeo sam da se usavršavam na polju za koje sam i tada mislio da sam rođen – u plesu. Počeo sam da istražujem mogućnosti za usavršavanje, ali mi ništa nije išlo od ruke. U zemlji nisu postojale takve studije, Jugoslavija je bila u čuvenoj tranziciji, tako da skoro niko nije imao sluha za kulturu i komunikaciju sa nekim ko želi da da istoj doprinos… Nisam imao podršku nekih ljudi od kojih bi trebalo prvo da je dobijem. Projekcije tuđih strahova su čudo… Shvatio sam da ako želim da bilo šta promenim, moram prvo sebe da menjam. Dobio sam neke zanimljive ponude za školovanje iz SAD-a, ali ništa od toga nije bilo izvodljivo u tom trenutku, pa sam počeo da tražim novu soluciju, kako i gde da radim, da zaradim, da bih sebe školovao. Sećam se rečenice koju sam rekao roditeljima, koji su takođe imali svoje strahove, “Zgrada PMF-a nigde se neće pomaći, a moj život ide”. Nisu me ništa pitali, znajući da ću na kraju ipak uzeti svoju sudbinu u svoje ruke… samo sam im sedam dana pred odlazak rekao “Ja idem”. Majka me pitala “A šta ako ne dobiješ posao”, ja sam je samo pogledao i rekao “Ali ja idem da dobijem posao”. I dobio sam posao, u Mulenu Ružu. Bio sam na pravom mestu u pravo vreme. Imao sam samo 500 evra u džepu koje sam dobio od svoje bake. Od zakasnele plate sa kineske turneje sam uplatio sva osiguranja, troškove putovanja, prevode, itd. A sa sobom sam poneo samo dva kofera sa zimskom garderobom, jer je bio kraj septembra te 2002. godine. Znao sam da ostajem. Ako pogledam sa ove distance, ali i iz dosadašnjeg iskustva, to što sam uradio je bilo ludački hrabro, jer 500 evra je tada meni delovalo mnogo… a danas ne možete ni mesečnu kiriju u Parizu da platite tim novcem. Išao sam autobusom za Francusku da bih uštedeo novac i putovao duga 24 sata do Pariza. Nisam govorio ni francuski jezik… došao sam da ostanem. I evo me, u Parizu, još uvek…
Da li si se u tuđini osećao otuđeno, ili su stranci pružali podršku očarani šarmom jednog pomalo atipičnog Srbina?
Hmmm… Ja se nikada nisam deklarisao kao Srbin, uvek za sebe kažem da sam Jugosloven, ili jugoslovenskog porekla. Krećem od toga da potičem iz mešovitog braka, i jako sam ponosan na svoje poreklo. Na zapadu niko ne shvata ko je sada ko, gde je “Siberija” (smeh), a gde Srbija, tako da nisam ni imao želju da objašnjavam i dajem časove istorije i geografije o stvarima koje ni ja sam tada nisam potpuno razumeo. Imao sam jugoslovenski pasoš i tako sam upisan u francuski sistem – Jugosloven. Danas imam francuski pasoš. Stranci, koji su mi bili prijatelji su pružali podršku, pa na prijateljstva, moje državljanstvo nije imalo uticaja. Ljudi su svuda isti, psihološka struktura je svuda slična. Uvek imate nacionaliste, ali i ljude koji su prijateljski nastrojeni i voljni da pomognu. Nisam se toliko osetio kao stranac, sem boreći se sa jezičkom barijerom, koju sam ipak jako dobro savladao. Francuska je veoma slična Srbiji, barem meni. Mnogo se priča, a ništa se od te iste priče ne sprovede u delo. Opet, svestan da ne mogu društvo da menjam nego sebe, pitam se šta će mi život doneti još kao test, izazov…
Kakva su svetla i sjaj pozornice Mulen Ruža, i da li su daske te pozornice bile i tvoje “odskočne daske”?
Svetla kao svetla, sjaj kao sjaj… Sve je slično kao i u nekom drugom pozorištu. Ovde radite u jednom kultnom mestu i nesvesno dobijate etiketu zvanu Mulen Ruž, gde će vas ljudi opet etiketirati po simbolima, reputaciji, trudu, situacijama… Znači, opet isto. Mač ima uvek dve oštrice, kao što medalja ima dve strane, pa od vas lično zavisi koliko će te iste daske biti odskočne, i koliko ćete možda, da propadnete na istim. Viđao sam oba slučaja, gde su nekome te iste daske, postale groblje. Od nas zavisi, ponavljam.
Kada gledamo performanse iz Mulen Ruža, sve je tako bajkovito, kostimi, scena, muzika, plesači, ali uobičajeno je da se iza bajke koja se na sceni odigrava krije surova realnost u koju ulazi konkurencija, poroci, razne ljudske devijacije i borba za opstanak bez biranja sredstava. Kako uspevaš da se nosiš sa tim i kako si uspevao kao neko ko je jako mlad ušao u sav taj svet?
Ljudi vole ponekad da stave ružičaste naočare, da zaborave na dnevne probleme, da izbegnu da se suoče sa istim. Isto je i sa bilo kojim šouom. Tu je da proda, ponudi, predstavi neku bajku, san… I ljudi to vole. Za plesače, ali i za publiku ovaj šou program je prestiž, možda beg iz stvarnosti, ili san da se bude deo toga, sa ove ili one strane… Nisam osoba koja voli da priča šta se dešava iza scene, jer sve što se dešava u jednoj kući, pa makar ona bila i Mulen Ruž, treba da ostane u kući. Ali, kao što sam rekao, psihološka struktura ljudi je svuda ista. Nema velike razlike između jednog velikog odeljenja učenika i baletskog ansambla Mulen Ruža.
Navedi nam jednu zemlju, jednu pozornicu, jedan kostim i jedan aplauz koji je za tebe od posebnog značaja i ono što se pamti ceo život.
Sjajno pitanje.
Zemlja – Hrvatska, ali Istra. Ta obala je za mene najlepša na svetu… taj miris… hrana, ona dalmatinska blitva, riba… Tu sam proveo najlepše momente svog detinjstva.
Pozornica – Centar za kulturu u Lazarevcu. Ne znam zašto, ali to je moja omiljena scena na svetu. Ima tu nešto magično… možda zato što sam u tom gradu rođen, što sam tu najviše i bio etiketiran… ali meni je uvek jako drago kada uđem u tu salu… mnogo lepih uspomena.
Kostim – moj kostim iz 1994.godine. Crne pantalone, crna košulja na V izrez, koji nije uopšte bio autentičan, ali bio je tu jedan kaiš za koji je moja mama dala celu svoju mesečnu platu da bi ga kupila. Mislim da ona taj kaiš i dalje čuva.
Aplauz – svaki je poseban i originalan na svoj način. Bilo ih je mnogo i trenutno ne mogu ni jedan da izdvojim.
Mnogi veliki umetnici nisu imali obrazovanje, ali su bili vrsni u svojim sferama umetnosti, međutim ti si želeo da se nadograđuješ i u tom smislu i pohađao si i završio razne škole i edukativne programe po svetu. Da li bi mogao da nam kažeš nešto o tom delu tvog usavršavanja?
Verujem da je obrazovanje najbolja investicija, što se potpuno i ne podudara sa gledištem današnjih generacija. Svi bi nešto sada, odmah i brzo… Za razliku od mnogih plesača sa kojim sam sarađivao, ja sam uspeo da završim osnovnu i srednju školu, zamislite to. Završio sam srednju mašinsku, a želeo sam da budem arhikteta. Ali, nisam postao, jer tehničko crtanje rapidografima nisam mogao da zavolim. U srednjoj školi sam naučio mnoge životne bitne stvari, i imao neke sjajne profesore Lilju Pakić, Nadu Đenadič (koja je predavala mom ocu i sestri), Hrnjeza, Medakovića, Šumarovića… Ova imena vama ništa ne znače, ali meni da. Upisao sam PMF koji nisam završio. Ljudi iz okoline nekako su me znali kao Acu plesača, ili kao budalu, ili kao super, mega pametnog lika. Više je bilo ovog prvog. Diplomirao sam plesnu pedagogiju u Francuskoj. To je bio izazov jer sam polagao anatomiju na francuskom jeziku, kao i sve ostale predmete. Upisao sam i postdiplomske studije iz psihoterapije pokreta u Holandiji, koje treba da dovršim. U SAD sam završio master iz oblasti neurolingvističkog programiranja, poznatijeg kao NLP (nauka koja se bavi proučavanjem ljudskog ponašanja). Kada mi vreme dozvoli, ali i finansije, idem po seminarima… Skoro sam bio u Ljubljani, gde sam bio na seminaru namenjenom trenerima sportskog plesa, ili održim i ja poneko predavanje, poput onoga na svetskom kongresu UNESCO –a, ili odem na neki festival samo da bih video omiljenu mi Marinu Abramović. S obzirom na to da radim šest dana u nedelji, što podrazumeva 12 nastupa nedeljno, uvek je prava misija uklopiti i dobiti slobodne dane… Ono što je sjajno je da ja i dalje planiram da se usavršavam. Mislim da sam konačno našao ono što je, što bi rekli Englezi my cup of tea.
Kako se u tebi rodila želja da postaneš predavač, mada to i jeste najlogičniji sled nakon mnogo toga postignutog u nekoj karijeri?
Nisam išao nekom logikom, već strašću i slušao sam svoju intuiciju. Za mene je jedna od osnovnih životnih svrha nesebično i bezuslovno davanje. To me je i nateralo da napišem knjige i nekoliko članaka u evropskim i azijskim magazinima, i tako dam nešto što će nekome biti od koristi.
Svoj poziv edukatora potkrepio si i nedavno objavljenom publikacijom “Let’s Dance” koja ima za cilj da pokaže širok dijapazon tvog pedagoškog rada iz oblasti plesa i pokreta. To je zasigurno nešto novo na našim prostorima, i kako bi opisao svoju knjigu i preporučio je ljubiteljima plesa i plesačima koji žele da slede tvoje korake ka uspehu?
Ideja knjige je da se ja posle 20 godina svoje karijere “zahvalim i odužim” zemlji gde sam rođen, i podelim to sa ljudima koji žele da čuju nešto od mene. Svestan sam da je pedagoški rad sa decom, kada je ples u pitanju, na niskim granama u Srbiji, jer ne postoje institucije koje se bave ovom sferom interesovanja na akademskom nivou. Ova knjiga je namenjena i roditeljima koji žele da njihova deca igraju. A s obizrom na to da svi koristimo telo za naš posao, knjiga je u stvari namenjena svima. Ali, knjiga se nikako ne preporučuje da bi neko pratio moje korake… već da bude svoj, jer ovom svetu ne treba još jedan Aleksandar Josipović. Aaa, NE! (smeh)
Šta je ono na čemu trenutno radiš, gde te možemo videti u Srbiji i u kojoj ulozi, plesača ili predavača?
Uvek radim na sebi. Čini mi se nikada dovoljno vremena ovih dana. U Srbiji ću biti 28-31.avgusta kao predavač na Međunarodnom plesnom seminaru u organizaciji Srpskih asocijacija plesnih organizacija i Plesnog centra iz Beograda. U okviru istog ću promovisati i svoju drugu knjigu pod nazivom “Da li ste za ples?”, kao i uvek u saradnji sa izdavačkom kućom Utopija. To je za sada, za kasnije ćemo videti…
Osećaš li bar neku vrstu satisfakcije od svoje države u odnosu na onu koju ti pružaš njoj svojim uspehom, talentom i imenom koje je svetski poznato i priznato?
Po prirodi sam osoba koja ima stavove one naše “Što na um to na drum”, ali i one čuvene engleske “If you don’t have anything nice to say, don’t say anything at all”. Ja bih više voleo kada bi te zemlje ulagale više u mlade talentovane ljude na svim poljima, a ne samo da se neko slika sa njima kada se osvoji neka nagrada, medalja, itd. Kroz istoriju je takvih primera bilo milion, što u Jugoslaviji/Srbiji, što u Francuskoj. Eto još jedne sličnosti između ove dve zemlje.
Gde sebe vidiš za dvadeset godina i da li ima još visina za tebe u koje bi se vinuo?
Sebe vidim u svojoj radnoj kancelariji, kako radim posao koji volim, sunce i dalje sija, a ja osećam vetar koji pirka, i kao i obično slušam klasičnu muziku. Koja će to biti zemlja, sada ne znam, ali sam radoznao da saznam. Visina ima razlih. Mont Everest (Mont Everest), Mon Blan (Mont Blanc)… ali krenuću prvo od najbližeg brda.
Šta je tvoja poruka za uspeh čitaocima Wannabe Magazina?
Keep smiling 😉
Fotografije: sva prava © Aleksandar Josipović
Marina Gusev je profesor španskog jezika i hispanskih književnosti koji konstantno pokušava da sagleda život kroz ružičaste naočari kako bi joj lakše pao racionalizam koji je progoni, ne ume da uvija reči u foliju da bi manje bolele, ne voli fragilne ljude i ima Kalimerov sindrom (Nepravda, pa to ti je!). Voli leto, more i sunce, i da je ona “neki Bog” ukinula bi i razglednice sa zimskom idilom.
