Danijel Čehranov udara kontru stereotipima. Ovaj dvadesetdvogodišnji Beograđanin, dete novobeogradskih blokova, u subotu 25. juna u kafe klubu Bordel imaće promociju svoje prve knjige, a osim pisanja bavi se i muzičkom produkcijom. Danijel je završio Filološku gimnaziju, kineski jezik, a trenutno je apsolvent Dizajna zvuka i muzičke produkcije na Akademiji umetnosti u Beogradu. Životne pasije su mu elektronska muzika, Premier liga i “One”.
Na promociji knjige ćete čuti autora i u ulozi di-džeja, a podršku Danijelu će dati poznati pisac Mihajlo Pantić.
WANNABE MAGAZINE: Je l’ imaš tremu s obzirom na to da odbrojavamo sate do tvoje promocije?
DANIJEL ČEHRANOV: Imam, jer imam najgori mogući rukopis, a svakome bih želeo da ispišem (čitku) posvetu.
Da li misliš da će ti se život drastično promeniti posle promocije i medijske pažnje? I kako reaguješ na popularnost?
Drastično ne. Makar ja ne bih voleo. Popularnost narušava ležernost.
Reci nam šta da očekujemo od tvoje knjige “One”?
(Deo pogovora) “Ove priče u prvom licu generacije, koja za svoj beznadežan društveni položaj nikoga ne krivi, a sebi ne oprašta, u kojima se ljubavlju spasava, kipe od poezije i erotike, kao ispevane priče i ispričane pesme. Da bi se izbegle: sladunjavost poezije i bizarnost erotike, priče su ispisane svedeno u poetički neočekivanim ali veoma efektnim paradoksima, poentirajući skoro svaku. Paradoksi su uvek dobra intelektualna odbrana ranjivih, pa su to i u ovim pričama. Međutim, u ovim pričama paradoksi neočekivano pokazuju i pravu meru ljubavi.”
“Dar za paradokse je zaista redak dar. Ovladavanje njima traži punu saglasnost intelektualne snage i umetničke veštine, što je autor ove knjige upečatljivo postigao.” – Milovan Vitezović
Ko su te “One”?
Ima ih 55… Nezavisnih, kratkih priča čiji su svi naslovi u ženskom rodu i završavaju se na “a”. Kao većina ženskih imena. Dakle…
Koliko misliš da tvoje godine utiču na to da te ljudi ozbiljno shvate?
Mislim da bi bilo plitko sa bilo čije strane da zaključuje bilo šta, ne samo o meni, već o bilo kome, na osnovu godina. Hmmm… “Da te neko ozbiljno shvati?” Za mene je to pleonazam. Neko te ili shvata ili ne. Zar ne?
A koga ti voliš da čitas? Ko je najviše uticao na tvoje pisanje?
Omiljeni pisac mi je Frederik Begbede (Frédéric Beigbeder), i po prevodu njegovog, a mog omiljenog romana, izdiktirao sam cenu knjige (399). U stukturi rečenica možda možete naći i mali uticaj Erlenda Lua (Erlend Loe).
Osim sto piseš, radiš i kao di-džej po gotovo svim beogradskim klubovima. Koje je tvoje mišljenje o beogradskoj klabing sceni?
Beograd nema klub. Jer po definiciji kluba, on bi morao da ima dens flor. Ja u aktuelnim beogradskim klubovima ne vidim taj prostor. Skriven je negde ispod stolova, separea, rezervacija, šminke i neformiranih muzičkih ukusa.
Tvoj profesionalni izbor je tehno muzika, a uz šta se opuštaš?
Uz lounge zvuk, pretežno deep house-a, koji ću zavrteti i na promociji, zajedno sa mojim drugarima iz DJ dua Akioki.
Je l’ si smislio šta ćeš da obučeš za promociju?
Znam samo da ću nositi svoj trade mark šešir.
Pošto Wannabe Magazine voli modu, koji je tvoj stil i da li pratiš trendove?
I ja volim modu, ali ne trendove. Moj stil je moj. Dugo sam radio na njemu, ali i dalje ne bih umeo da ga ponovim triput brzo.
Ko je tvoja ciljna grupa čitalaca?
Svi oni koju veruju i ne veruju u ljubav.
Kome si se prvo javio kada si završio knjigu?
Svojoj lektorki, kada sam pregledao i treći otisak njene lekture. Napokon je bio kraj.
Da li si od onih što planiraju ili od onih koji žive danas za sutra?
Ako je planiranje postavljanje ciljeva, onda sam definitivno planer.
Kad bi morao da biraš: muzika ili pisanje?
Ako bi došlo do tog izbora, samouništio bih se za 10, 9, 8, 7… Čovek mora imati više ventila.
Koliko dugo se baviš muzičkom produkcijom i šta si sve radio?
Bavim se nekih pet godina, ali tek skoro sam pronašao sebe, tačnije krenuo da hirurškom preciznošću stvaram ono sto zamišljam. To je za mene najbitnije kada je “pravljenje” muzike u pitanju. Radio sam svašta, ali ono što bih voleo da čujete su moje poslednje trake, i prve izdate pod mojim imenom i prezimenom. Zovu se “Promaya” i “Nana” i izdate su za dve izdavačke kuće iz Čilea – Blindado i Glam Records.
Šta misliš da fali muzičkoj sceni u Srbiji?
Novi, mladi ljudi koji gledaju izvođače dok izvode, ne traže im pesme, pritom đuskaju, smeju se i zaista TO slušaju.
Da li može da se živi od umetnosti u Srbiji?
Od umetnosti nažalost ne, od patetičnih izgovora za umetnost – nažalost da.
Kako reaguješ na kritiku i je l’ postoji neko čije se kritike plašiš?
Volim kritiku, jer iziskuje priču. A nje je sve manje među ljudima.
Blokovi su već dve decenije na lošem glasu. Koliko tu ima istine i da li misliš da je odrastanje u blokovima bilo prednost u tvom slučaju?
Ne postoji mesto gde bih pre živeo. Blokovi su najveći test za odrastanje. Ko ga položi – ne treba mu nijedan drugi dokaz da je čovek.
Danijele, je l’ imaš devojku ili je tražiš?
Našao sam je. Imam je. I ona mene.
Kako i gde provodiš slobodno vreme, ako ga imaš?
Ili je klupa ili je negde blizu zvučnika.
Šta si hteo da budeš kad si bio klinac?
Fudbaler, kao i svi iz 45. bloka.
Da li postoje situacije kada poželiš da izbaciš TV kroz prozor? I kako inače lečiš nervozu?
Samo kada FC Chelsea gubi. Nervozu lečim ljubljenjem.
Šta te nisam pitala, a voleo bi da jesam?
Da li da zoveš i neke drugarice na promociju? – Pa mogla bi stvarno, ali da dođeš sa njima.
Imaš li poruku za čitaoce Wannabe Magazine-a?
Ako dođete u Bordel, tražite dunju s medom, ne mora ni da se gasi.
Milica Jarić je na papiru diplomirani ekonomista, a u stvarnosti zaljubljenik u modu, filmove Vudi Alena i poeziju Majakovskog. Ponaša se u skladu sa svojim godinama samo kada je neophodno, obožava svog psa, crnu kafu, najviše para troši na haljine, a kada bi mogla, obojila bi ceo svet u nijanse plave. “A girl should be two things: classy and fabulous.” (Coco Chanel)
