Wannabe intervju: Ivan Jovanović

Wannabe intervju: Ivan Jovanović

314 150x150 Wannabe intervju: Ivan JovanovićIvan Jovanović je autor više pozorišnih drama i filmskih scenarija, reditelj je i scenarista dokumentarnog filma “Skok u beskraj” o poznatom baletskom umetniku Miloradu Miškoviću. Iako je ovo njegov prvi roman, kako sam kaže, nije imao osećaj da radi nešto potpuno drugačije od svog svakodnevnog posla. Roman “Plastic” je filozofski triler sa jakom političkom konotacijom, koja je tu da vas natera na razmišljanje ali i promene. Na promociji su, pored Ivana, govorili i Goran Gocić, književnik i Aleksandar S. Janković, dramaturg i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti.

WANNABE MAGAZINE: S obzirom na to da si završio dramaturgiju, radiš scenarija za mnogobrojne emisije, radiš u pozorištu, a izašla je i tvoja prva knjiga, koje je u stvari tvoje zanimanje?

IVAN JOVANOVIĆ: Moje zanimanje je pisac. Ali onako, donkihotovski, pisac svih mogućih konkretnih i opsenarskih stvari. Kada kažem konkretne mislim na one koje donose “hleb na sto”, kada kažem opsenarske mislim na ovo ozbiljno pisanje pošto je u Srbiji uspeh sa ozbiljnim umetničkim pisanjem još uvek u domenu opsene.

Tvoj roman “Plastik” tek što je izašao. Ko je prvi pročitao tvoj roman (posle tebe, naravno)?

Posebna osoba. Osoba koja je i trebalo prva da ga pročita. Savršeno se namestilo.

Kada si prvi put video svoj roman na policama knjižara, šta si osetio?

Prvo neverica da tvoje delo uopšte postoji, pa nervoza jer nema više primeraka na dotičnoj polici, pa neopisiva sreća.

410 Wannabe intervju: Ivan Jovanović

Možeš li nam reći nešto više o naslovu romana ? Kako je i koliko on povezan sa njegovom tematikom ?

Svaki naslov bi trebalo da bude povezan sa tematikom, a ovaj je vrlo povezan. Upravo zato neću da ga objašnjavam. Ne volim spoiler-e. Uostalom, neka čitaoci sami otkriju vezu.

Šta čitalac treba da očekuje od romana “Plastic”?

Treba da očekuje udarac u glavu. I to prilično težak udarac.

Koliko romana je fikcija, a koji deo je stvaran? Koliko je teško pisati o stvarnosti u Srbiji danas?

“Plastic” ima fiktivnu fabulu pisanu po stvarnoj atmosferi i okruženju. A o stvarnosti u Srbiji je teško pisati onoliko koliko je teško živeti. Ili je lako, zavisi kako gledaš na stvarnost.

“Plastic” ne govori o famoznim devedesetim. Ipak, roman je povezan sa tim periodom. Na koji način?

Povezan je sa devedesetim na nivou nasleđa tih dražesnih godina koje i danas proživljavamo, a i preko nekoliko, nadam se, zabavnih pop-kulturnih referenci. Sa akcentom na pop-kulturne.

Koje su razlike između današnje Srbije i one iz devedesetih? Da li misliš da smo uopšte napredovali kao nacija?

Razlika između Srbije devedesetih i Srbije sada je ogromna i vidi se na svakom koraku. Sada je mnogo bolje. Što se tiče napredovanja nacije mislim da smo i tu napredovali, ali je i dalje sve na nivou individualnog zalaganja. Problem je nepostojanje sistema. I to što nas je, suštinski, baš briga.

Da li si pisao pre ovog romana? Planiraš li da još nešto objaviš?

Pišem poslednjih jedanaest godina, od kada sam upisao fakultet. Pisao sam scenarije, drame, televizijske forme, reklame… Drama koju sam napisao, “Odabrani”, dobila je nagrada na konkursu Niš art fondacije 2007. godine i predstavu postavljenu po istoj je režirao Kokan Mladenović i igrala se u Niškom narodnom pozorištu dosta dugo. Napisao sam scenario koji je bio izabran u 12 najboljih projekata iz Jugoistočne Evrope na Balkan Film Fondu Solunskog filmskog festivala. Trenutno pišem scenario za “Poslednji krug u Monci 2”. Kad sam već na terenu famoznih devedesetih i trilera, onda da nastavim u istom ritmu…

Šta te inspiriše?

Inspiriše me sve što je oko mene. Malo okruženje, malo empirija, malo mučnina u stomaku, malo nedostatak novca. Sve u savršenoj empiriji.

Za koga stvaraš?

Stvaram za one koji žele da čitaju, gledaju, slušaju. Pored najbližih i najdražih ljudi, naravno. Za njih stvaram razne stvari svakodnevno.

Koliko je teško napisati knjigu, ne podleći cenzuri i doći do izdavača u Srbiji?

Jako teško, ali uspeva. Mislim da je “Plastic” dovoljno dobar dokaz za tu tvrdnju. Cenzure nije bilo, izdavač je odličan i sve ide svojim tokom.

Šta roman čini dobrim?

Osećaj u ustima posle čitanja. I da li ćeš ga ispustiti iz ruke kada uzmeš da ga čitaš.

215 Wannabe intervju: Ivan Jovanović

Pisanje je proces, pa nam reci šta si ti naučio iz njega.

Naučio sam da moraš stalno da pišeš jer bez konstantnog procesa nema dela.

Šta trenutno čitaš? Ko su tvoji omiljeni autori, ko uzori?

Trenutno čitam knjigu Marka Spica, “Bouvi-biografija”, u izdanju Lagune, mog izdavača. Fascinantan čovek koji me inspiriše. Omiljeni autori su Hanter S. Topson, Džon Fante, Džej Dži Balar, Džordž Orvel, Čarls Bukovski i Danilo Kiš. Uzori su i omiljeni autori.

Koja knjiga je imala najveći uticaj na tvoj život i zašto?

Tri knjige su u pitanju: “Grobnica za Borisa Davidoviča” Danila Kiša, “Put za Los Anđeles” Džona Fantea i “Niko i ništa u Parizu i Londonu”. Sve tri su me udarile pravo u glavu i objasnile mi da je pisanje kombinacija neverovatne hrabrosti, ludačke lucidnosti i promišljenje celebralnosti. I ako smem da kažem, sve tri imaju muda, a od toga nastaje dobra književnost.

Slušaš li muziku kada stvaraš? Koju?

Ne slušam muziku kada stvaram jer želim da budem potpuno skoncentrisan na pisanje, ali bez muzike ne mogu da zamislim svoj život. Slušam rokenrol, mahom indi britanski u raznim derivatima. I elektronsku u kombinaciji sa rok muzikom.

Imaš suprugu i kćerku, kako postizeš da pomiriš svoj privatni i poslovni život?

To je veliki izazov i velika borba, ali uspevam. Bitno je da su svi srećni.

Na čemu si najviše zahvalan roditeljima, a šta im zameraš?

Zahvalan sam roditeljima što su me naučili da ostanem veran pravim stvarima. I što me majka prehranila veselih devedesetih.

Šta je za tebe stil?

Stil je kada se osećaš prijatno u tome što nosiš, poseban si, a imaš ga jedini u gradu.

117 Wannabe intervju: Ivan Jovanović

Znam da voliš modu, šta najčešće nosiš i gde voliš da kupuješ?

Najčešće nosim džins, majice sa različitim printovima i nešto što se dobro uklapa preko. I opsednut sam naočarima. Imam ih previše. Kao i Adidas SuperStar patika. Volim da kupujem svuda, ali mahom je to H&M, Pepe Jeans, Sorbino, Zara, Celio.

Šta je sledeće za Ivana Jovanovića?

Sledeći je scenario za film “Poslednji krug u Monci 2″, pa još jedan scenario za SF film, pa onda adaptacija trilogije Zvonka Karanovića “Dnevnik jednog dezertera”. A onda novi roman, neka suluda, moderna verzija “Ilijade” kao ljubavnog romana.

I za kraj, reci nam neki omiljeni citat ili stih iz pesme?

Stihovi iz dve pesme :

Because maybe

You’re gonna be the one who saves me

And after all

You’re my wonderwall

(Oasis, “Wonderwall”)

I can remember

Standing

By the wall

And the guns

Shot above our heads

And we kissed

As though nothing could fall

And the shame

Was on the other side

Oh we can beat them

For ever and ever

Then we can be heroes

Just for one day

(David Bowie “Heroes”)


Milica Jarić je na papiru diplomirani ekonomista, a u stvarnosti zaljubljenik u modu, filmove Vudi Alena i poeziju Majakovskog. Ponaša se u skladu sa svojim godinama samo kada je neophodno, obožava svog psa, crnu kafu, najviše para troši na haljine, a kada bi mogla, obojila bi ceo svet u nijanse plave. “A girl should be two things: classy and fabulous.” (Coco Chanel)