The English version will soon be available on Wild Rooster.
Markus Ejgar (Marcus Agar) je britanski novinar i PR menadžer, osnivač Marcus Agar Communications, kompanije koja pruža konsultantske i PR usluge, posebno u svetu muzike, filma i televizije. Autor je bloga Wild Rooster, koji se bavi savremenom kulturom u Srbiji i zemljama u okruženju. Markus je sarađivao sa mnogim mladim talentima sa prostora bivše Jugoslavije, pomažući im da budu međunarodno promovisani i prepoznati.
WANNABE MAGAZINE: Već dugo pišete o bivšim jugoslovenskim republikama. Odakle potiče Vaše zanimanje za ove države?
MARCUS AGAR: Moje zanimanje za Srbiju i zapadni Balkan je počelo pre pet godina, dok sam radio u Kini. Upoznao sam dvojicu momaka, jednog iz Banja Luke, a drugog iz Skoplja. Pričali su mi o svojim životima i iskustvima, a moja želja da saznam više samo je rasla.
Ubrzo nakon povratka kući, prihvatio sam poziv da provedem dve nedelje u Banja Luci, gde sam stekao mnogo novih prijatelja, uživao u novoj hrani, video zapanjujuću prirodu te oblasti i, uopšte, upoznavao ljude i njihove živote. Sve ostalo je krenulo odatle. Bio sam “navučen”.
Balkan me je očarao pre pet godina i od tada se stalno vraćam. Skoro dvadeset puta sam posetio region, boraveći u Bosni, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedoniji i, naravno, Srbiji. Uživam u bogatstvu kulture i zahvalan sam što imam divne prijatelje. Oni su mi pružili toplu dobrodošlicu i naučili me mnogo čemu o istoriji i ljudima iz regiona.
Ono što je počelo kao prirodna radoznalost razvilo se u strast, a zatim u trajnu povezanost.
Postoji izreka među ljudima iz bivše Jugoslavije da je Balkan “bure baruta”. Ovaj izraz su stvorili umetnici, dok se mlađe generacije i dalje nadaju da stvari postaju bolje i da će Balkan uskoro biti prijatno mesto za život. Šta Vi mislite o tome?
Istorija regiona je pokazala da je ovaj izraz delimično zasnovan na stvarnosti i to zaista doprinosi međunarodnom mišljenju o Balkanu. Ali, nije dobro zapetljavati se u sopstvene stereotipe, jer oni mogu da budu nezaustavljivi.
U Beogradu sam imao priliku da vidim jako, pozitivno osećanje nade i mogućnosti među mladim ljudima. Čini se da u vazduhu postoji rastući osećaj posedovanja prilika, šansa za promenu i da oni shvataju da je na njima da te prilike iskoriste. To može da bude samo dobra stvar. Planiram da radim sa kompanijama, omladinskim i nevladinim organizacijama u Srbiji i tako pomognem mladim ljudima da ne propuste prilike koje im se pružaju.
Odličan primer mlade osobe koja sama stvara promene u životu je moj dobar prijatelj Miloš Milisavljević, predvodnik talentovanog Strawberry Energy tima, koji je, u konkurenciji sa velikim evropskim preduzećima, osvojio prestižnu nagradu EU za solarni punjač mobilnih telefona. Umesto da bude zaslepljen preprekama pred sobom, Miloš je bio nepokolebljivo koncentrisan na ono što može da postigne. Drugi mladi ljudi bi trebalo da ponove njegov trud. Postoji toliko kreativnih ljudi u Beogradu koji sami čine da njihove ideje postanu stvarnost. Oni shvataju da niko to neće uraditi umesto njih, već da sami moraju da stvaraju svoje mogućnosti. Taj pozitivan stav je zarazan i trebalo bi da bude podržan od strane velikih preduzeća i Vlade. Miloš je pionir, vođa-mislilac, u Teslinoj tradiciji. Preduzetnički duh bi trebalo da bude budućnost Srbije.
Kada putujem van granica Srbije, na primer u Republiku Srpsku, vidim ljude čiji su snovi svezani njihovim sopstvenim uverenjem da stvari ne mogu da se promene. Oni možda imaju dobar razlog da veruju u to, ali nije lako gledati ih kako prihvataju status quo. Srbija je to prevazišla i mladi u Srbiji su prihvatili svoju budućnost kao stvar volje. Ipak, i u ostalim zemljama regiona sam sretao ljude koji se trude da obezbede sebi bolju budućnost.
Primetio sam da ste o Srbiji i ostalim bivšim jugoslovenskim zemljama pričali sa različitim ljudima. Ko je na Vas ostavio najbolji utisak i ko je definisao život ovde onakvim kakav zaista jeste?
Kao novinar, razgovaram sa ljudima najbližim priči. Otkrio sam da je isti princip najbolji i kada pokušavam da uđem pod kožu nekoj državi. Bio sam te sreće da sam uspeo da razvijem veliku mrežu prijateljstava u Srbiji i ona su mi otvorila oči o tome šta je ovde ljudima zaista bitno. Gradnja bliskih kontakata i obostranog poverenja je najbolji način da se upozna osoba, ali i država.
Radim sa nekim zaista kreativnim srpskim rediteljima tako što im pomažem da svoje filmove promovišu na međunarodnom nivou i obezbeđujem im dodatnu podršku. Bili su mi posebno zanimljivi jer su mi otvorili oči i prikazali drugačiji pogled na Srbiju, onu koju je teško otkriti kada niste živeli u njoj i bili deo skorašnjih događanja. Oni imaju svežu perspektivu na noviju istoriju Srbije i na trajni efekat tog perioda. To je za mene očaravajuće.
Andrijana Stojković je režirala odličan film, “The Box”, na kojem sada radimo. Trenutno se prikazuje na filmskim festivalima, a u Beogradu će biti premijerno prikazan na jesen. Radnja filma je smeštena u 1990-te, kada sankcije Ujedinjenih nacija stupaju na snagu, navijači Crvene Zvezde ne mogu da gledaju svoj tim na međunarodnim utakmicama, a diplomate beže sa broda koji tone. To je zadivljujuć i duhovit pogled na život kroz oči mladih ljudi koji osećaju da njihova budućnost biva “amputirana”. Umesto da se sklupčaju u svom porazu, oni pronalaze vrlo kreativna rešenja. I danas prepoznajem tu ingenioznost kod svojih srpskih prijatelja, taj stav neodustajanja. Iskorišćen na pravi način, on može da postane neverovatna snaga.
U vrlo dobrim sam odnosima i sa Stevanom Filipovićem, koji je režirao neverovatni film “Šišanje”. On na život u Srbiji danas gleda na vrlo inspirativan način i razbio je mnogo mitova vezanih za nacionalnu istoriju. Njegov pogled na ono što smatra problemima, poteškoćama i ličnošću Srbije je meni fascinantan. On govori o stvarima o kojima se u Srbiji retko priča. Smatram njegovu pojavu u srpskoj javnosti vrlo osvežavajućom i nadam se da započeta debata može da se proširi.
U jednom od intervjua koje ste radili, rediteljka Mila Turajlić je rekla: “Srbija je šizofrena”. Šta mislite o tome? Da li svi naši problemi zaista potiču od činjenice da ne postoji konsenzus o našoj prošlosti i istoriji?
Srbija je na raskršću kultura, religija i kontinenata. Sama ta pozicija je bila u srcu mnogih problema regiona.
Ljudi u Srbiji imaju jak osećaj nacionalnog ponosa i, iako je to dobro, može biti zloupotrebljeno od strane nekih koji namerno biraju pojedinosti iz prošlosti da bi uticali na budućnost. Uglavnom su to ljudi koji su najviše okrenuti sebi i, kao takvi, mogu vrlo lako da unište tuđe mogućnosti i prilike.
Više je zemalja Evrope koje trenutno preispituju opšteprihvaćen pogled na svoju prošlost, shvatajući da se on često ne uklapa sa trenutnim shvatanjem njihovog identiteta. Kako se nacionalne zajednice razvijaju, njihov stav o tome ko su i tome kakva je njihova prošlost se stalno dovode u pitanje. U Zapadnoj Evropi, na primer, najveće borbe su povezane sa razvojem u multikulturalna društva, a skora tragedija u Norveškoj je tužan primer napetih osećanja uključenih u taj proces.
Stoga, ja verujem da je jedino prirodno za zemlje bivše Jugoslavije koje se razvijaju u nova nacionalna društva, da preispitaju svoj identitet i prošlost, koji su i dalje pod velikim pritiskom ne samo problema iz devedesetih, već i svesti ljudi iz bivše Jugoslavije o njima samima.
Kada dođete u Srbiju i srećete ljude, pričate sa njima, da li stičete utisak da nas je dominantna uloga ratova u prošlosti obeležila?
Tokom svojih putovanja po regionu, primetio sam da ljudi u svakoj državi imaju vrlo poseban odnos sa svojom prošlošću. Očigledno je njen uticaj različit u Beogradu, Banja Luci, Dubrovniku i Sarajevu, baš kao i kod ljudi koji su živeli van gradova. Čak i upoređujući srpske regione, vrlo različite reakcije na skorašnje događaje i hapšenja pokazuju kako su neki ljudi lakše nastavili dalje nego drugi.
Srbija, očigledno, ima tešku prošlost, a posebno poslednje decenije koje su i dalje sveže među ljudima. Problemi tokom devedesetih su, bez sumnje, ostavili trag. Ljudi su ih ili doživeli ili odrastali okruženi njihovim posledicama. Razumljivo je da se svako sa tim suočava na različit način i da uticaj tih problema može biti potcenjen. Oni postaju lični i ljudi često istoriju posmatraju na taj način. Političke partije u Srbiji nisu uvek bile od pomoći, ponašajući se nedosledno u pokušajima da “zadovolje publiku sa obe strane ograde”.
Srbi ponekad teže tome da u svemu radije vide negativan stav nego pozitivan. Opekli ste se nekoliko puta kada to niste zaslužili, ali to ne znači da treba da mislite da su svi uvek protiv vas.
Takav mentalitet je posebno primetan kod dijaspore bilo koje zemlje, čiji su neki pripadnici često mnogo više tvrdoglavi nego njihovi sunarodnici u otadžbini. Uobičajeno je da uvek imaju potrebu da se brane, što kasnije postaje situacija “dečaka koji je vikao vuk”: što više uzvikuju lažne tvrdnje, manja je težina pravih primedbi koje iznose.
Upoznao sam mnogo ljudi koji su premladi da bi bili deo situacije tokom devedesetih. Još uvek su bili u školi. Iako nisu imali ništa sa tadašnjim strahotama, bilo mi je jasno da su i dalje pod njihovim dubokim uticajem i da traže načine da se sa tim izbore. Ovo je posebno vidljivo u Republici Srpskoj, gde su sukobi u njihovom regionu direktno uticali na njih. Verujem da političari i mediji mogu da preuzmu odgovornost i tako odigraju važnu ulogu u pomaganju ljudima da spoznaju prošlost i nastave dalje. Nemački političari su preuzeli odgovornost posle Drugog svetskog rata, a rezultat toga je Nemačka kao država u miru sa svojim susedima i samom sobom.
Ljudi moraju da pogledaju u ogledalo i suoče se sa činjenicama, nauče da prihvate sebe i svoju stvarnost, ako žele da ostvare produktivne veze zasnovane na uzajamnom poverenju i poštovanju. Srbija bi trebalo da prihvati da ima mnogo prijatelja i partnera van svojih granica – to su ljudi koji mogu da imaju nov pogled na državu koja nudi mnogo toga; ljudi bez skrivenih motiva ili predrasuda; ljudi koji mogu da pomognu Srbiji da ostvari svoj potencijal. Srpska literatura je puna bajki i sanjara. Srbija mora da se podseti da je dobro sanjati.
Da li je put do Evrope konačno prohodan za Srbiju nakon hapšenja Mladića?
Lično, nadam se da su hapšenja Mladića i Hadžića konačno zatvorila vrata prošlosti i otvorila novu budućnost za Srbiju, koja uključuje njeno punopravno partnerstvo u Evropskoj Uniji. Članice EU moraju da gledaju na Srbiju onako kako ona to zaslužuje i shvate da je ona uradila ono što je od nje tražio Haški sud. Takođe, ne bi trebalo kažnjavati Srbiju za sopstvene greške koje je EU načinila kada je dozvolila pristup državama koje nisu bile spremne. Ako Srbija može da ispuni zahteve koji se pred nju postavljaju, onda treba da bude prihvaćena kao punopravna članica.
Moje mišljenje je da budućnost Srbije leži u boljim odnosima i poboljšanom trgovinom izvan granica. Ako Srbija ne odabere ovaj put, postoji rizik da postane usamljeno ostrvo – a vreme izolacionizma je prošlo. Doprinos bilo kojoj debati može se pružiti samo ako se poseduje mesto za stolom. Ne zaboravimo, biti član EU ne znači da već postojeći odnosi postaju manje važni. Političari sa svih strana igraju EU kartu zbog sopstvene koristi, ali moraju da shvate da se kockaju budućnošću srpskog naroda. Očigledno, na kraju će se stvari svesti na to da li postoji dovoljno podrške za srpsku budućnost u okviru EU.
Velika Britanija je imala različite veze sa Evropskom Unijom. Tokom osamdesetih smo se borili da zaštitimo svoj suverenitet i nismo prihvatili evro. Postoji mnogo stvari oko kojih se ne slažemo i imamo razne alternative. Savršeno je razumno biti član EU, ali upravljati svojim brodom.
Čini se da imate blagonaklon stav prema Srbiji, što je, nažalost, danas veoma retko. Pod kojim okolnostima ste posetili našu državu i koji su Vaši utisci?
Pristupam Srbiji otvorenog uma, nezavisnog stava i toplog srca. Zaista, shvatio sam da je to najbolji način da se pristupi većini stvari u životu. Odnosim se prema Srbiji isto kao prema drugim zemljama i ne vidim zašto bi iko očekivao da to bude drugačije. Moje iskustvo je da, u stvarnosti, malo ljudi izvan Srbije ima negativne predrasude o vašoj zemlji.
Osnovao sam blog, Wild Rooster, upravo iz tog razloga, da proširim svest i uvećam razumevanje o mnogim pozitivnim aspektima savremenog života u Srbiji. Premalo ljudi izvan nje je svesno dobrih stvari koje se ovde dešavaju. Želim da usmerim svetla na one ljude koji prave pozitivan doprinos umetnosti, kulturi i sportu u Srbiji i ohrabrujem ljude da ponovo obrate pažnju na tu fascinantu zemlju. Nadam se da mogu da otvorim vrata ljudima da nauče nešto novo o modernoj državi sa fascinantnom istorijom, bogatom kulturom i veoma otvorenim ljudima.
Povezan sam sa svojom mrežom kontakata da bih obezbedio sadržaje koji će zanimati čitaoce. Ja sam novinar i komuniciram kao novinar, a ne kao komentator. Moje mišljenje nije najvažniji element onoga što pišem. Ja delim činjenice, otkrivam tačke gledišta i obezbeđujem integritet kroz intervjue sa ljudima koji ostavljaju trag u srpskoj kulturi.
Nemojte da me shvatite pogrešno: ovo nije projekat iz sujete, sa željom da se predstavim kao nekakav ekspert ili spasilac nacionalnog imidža. To nije raison d’être mog bloga. U svakom slučaju, mora da nešto radim kako treba, pošto sam primio mnogo sjajnih emailova od ljudi koji mi se zahvaljuju za ovo što radim.
Sada, kada tražim priliku da radim više toga u Srbiji, vidim je na drugačiji način. Podučavam preduzeća kako da poboljšaju svoj javni profil i efektnije angažuju zaposlene i ciljne grupe. Ne treba im veliki budžet; čak i najmanji napori mogu da naprave razliku. Ovo je usluga koju ću obezbediti malim i srednjim preduzećima u Srbiji koji se pripremaju da stupe na evropsko tržište.
Šta Vam se posebno sviđa u Srbiji, a šta ne?
Imao sam sreću da više puta posetim Srbiju po pozivu prijatelja koji tu žive. Uvek me je dočekala topla dobrodošlica u njihovim domovima i poziv da na nekoliko dana delim njihov život. Dolazio sam da sretnem neke prijatelje, a odlazio sa još mnogo novih. Sve moje utiske i iskustva je na potpuno novi nivo dovela neverovatna količina gostoprimstva koja me uvek ostavi u neverici.
Bez obzira na to koliko puta se vratim, uvek mi je drago što sam dočekan na tako lep način. Srbi su opravdano poznati po toploti svoje dobrodošlice. Oni daju sve od sebe i prevazilaze svoje mogućnosti da bi učinili da se u Srbiji osećate kao kod kuće. Naravno, hranjen sam kao kralj i nagovaran da prihvatim neverovatne količine domaće rakije!
Zaista uživam u srpskoj hrani i to je jedna od stvari koje jedva čekam kada se vraćam. Zapravo, ovladao sam pravljenjem nekoliko domaćih jela i prilično redovno jedemo srpsku hranu kod kuće. Dobro mi ide ajvar i pravim vrlo ukusnu riblju čorbu, koju često poslužujem prijateljima. Gibanica je i dalje preveliki izazov, a ni kajmak još uvek nisam savladao.
Ne jedem meso, ali ne mogu da kažem da sam imao problem zbog toga. Srećom, volim ribu i, pored nekog od najboljeg povrća koje sam ikad probao, balkanska kuhinja je bogata svežom, rečnom ribom. Nemam mnogo prilika da jedem štuku, smuđ ili šarana u Britaniji – mi smo ostrvo “osuđeno” na morsku ribu – tako da je to specijalna poslastica za mene, kada jedem u Srbiji ili Bosni.
Vidim Srbiju kao fascinantnu zemlju raznolikih pejzaža, sa predivnim planinama i rekama, kao i fantastičnim gradovima, varošima i manastirima. Noćni život u Beogradu je neverovatno dobar, a leto na reci je nešto što se ne sme propustiti. Dakle, Srbija ima mnogo toga što može da ponudi bilo kojem posetiocu, što je jedan od razloga zašto se turizam razvija vrlo zdravim ritmom.
Kako se osećate u Beogradu?
Beograd je za mene vrlo opuštajući grad, što za ljude koji u njemu žive može biti iznenađenje. On ima energiju, buzz, koji čini da se osećam kao kod kuće. U tom smislu je sličan Londonu. Lako se snalazim u njemu i veoma brzo se opuštam. Ulice su čiste i bezbedne i uvek može da se nađe sagovornika u baru. U Beogradu nikad nisi sam.
Prošlu Novu godinu sam dočekao u Beogradu i to je bila neverovatna nedelja žurki i proslava. Mislim da sam zaista imao tu sreću da iskusim lepotu Beograda tokom zime. Mis Srbije 2010, Milica Jelić i Mis Srbije 2009, Jelena Marković su među mojim najboljim prijateljima u Beogradu. Bile su neverovatni domaćini tokom mog novogodišnjeg putovanja. Postoje li bolji vodiči kroz grad i njegov noćni život od Milice i Jelene?
Jasno, grad postaje zaista živ leti. Kafei na ulicama, splavovi i parkovi su puni modernih mladih ljudi koji uživaju kao da sutra ne postoji. Beograd čini da se osećam opušteno i bezbrižno. To je grad u kom možete uživati i sami, a i u grupi prijatelja. Beograđani će učiniti sve da biste se vi osećali kao kod kuće – ponekad će vas čak i povesti svojoj.
Za mene, jedna od divnih stvari u Beogradu je što mogu da šetam ulicama kasno noću. U letnjoj vrućini, parkovi su puni mladih parova koji beže od toplote ili uživaju u malom izletu pod drvećem. Bliže reci, muzika odzvanja sa splavova, a žurka traje do kasno u noć
Jedno od mojih najlepših sećanja je gledanje izlaska sunca iznad Starog savskog mosta. Bio sam budan celu noć, provodeći se sa svojim prijateljem Bogdanom Dončićem. Sedeli smo i pričali na obali reke i uživali u ranom doručku koji se sastojao od hleba, sira i piva. U jednostavnim zadovoljstvima se može najviše uživati.
Tu imam stvarno dobre prijatelje i neki od njih će boraviti kod mene u Engleskoj kasnije ove godine. Ali, nemam prijatelje samo u Beogradu. Dvojica mojih dobrih prijatelja, Dalibor i Aleksandar, igraju za vaterpolo tim Zak Kikinda. Imam prijatelje u Novom Sadu i Nišu i još mnogo njih izvan Srbije, u Banja Luci i po celom regionu.
Jedna saradnica Wannabe Magazine-a iz Holandije, Žamila Anzi (Jamila Aanzi), skoro je napisala članak o Beogradu i pomenula njegove sličnosti sa Njujorkom. Da li bi se tako mogli uporediti i Beograd i London?
Istina je da postoje sličnosti između Londona i Beograda. Ako zagrebemo dublje, ispod paralela koje se mogu povući kada se radi o noćnom životu, bogatoj rečnoj kulturi i uspešnoj umetničkoj zajednici, otkrićemo povezanosti ova dva regionalna centra. Iako veoma različiti po veličini i uticaju, i London i Beograd su kreativna žarišta sa cvetajućom zajednicom mladih ljudi.
London je dom vrhunske mode, filma i muzike. Ovde nastaju neki od najuspešnijih reditelja, dizajnera i umetnika u okruženju koje podstiče kreativnost. Beograd takođe ima zajednicu umetnika koji stvaraju izuzetna dela i priznati su šriom sveta. Nadajmo se da će između naše dve zajednice biti više saradnje u godinama koje dolaze.
Jedan od najinteresantnijih aspekata Londona je njegova multikulturalnost, sa više stanovnika iz inostranstva nego ijedna druga prestonica. Ne samo da to ne razvodnjava britansko društvo, već obogaćuje naše živote na mnoge načine i ja sam ponosan što sam stanovnik Londona. Olimpijske igre 2012. će biti prilika za London i Veliku Britaniju da se svetu prikažu u najboljem svetlu.
Pisali ste o dva najznačajnija festivala u Srbiji, EXIT-u i Guči. Ovde postoji TV emisija koja postavlja pitanje: “EXIT ili Guča?” To u principu znači birati između etno i urbane Srbije. Koju Vi birate?
EXIT se obično navodi kao jedan od najboljih letnjih festivala u Evropi i mnogi moji prijatelji DJ-evi su se odlično proveli puštajući muziku tamo tokom godina. Lokacija je vrlo jedinstvena za muzički festival i voleo bih da to vidim. Nisam bio u mogućnosti ove godine, jer sam se tek vratio sa putovanja u Beograd. Iskreno, ni izvođači mi nisu privukli mnogo pažnje, jer sam većinu onih koji me zanimaju mogao da vidim bliže kući. Volim Nika Kejva (Nick Cave) i sarađivao sam sa Palpom (Pulp) u prošlosti. Voleo bih da sam posetio EXIT pre nekoliko godina, kada sam osećao da je bio na svom vrhuncu. Prijatelji mi kažu da sada tamo ima toliko Britanaca da je osećaj kao da su na nekoj livadi u blizini Londona. Ali, ulaznice i pivo su mnogo jeftiniji na EXIT-u, a to je i odlična prilika za Britance da upoznaju Srbiju i njene stanovnike.
Po onome što sam čuo, Guča je izuzetno iskustvo kojem u svetu nema ravnog. Volim zvuke balkanskih limenih duvačkih instrumenata i pokušavam da vidim nastupe što više izvođača u Londonu. Iako nisam siguran kako bih podneo toliko dana te muzike, svakako planiram da uskoro posetim festival. Boban i Marko Marković su me lično pozvali prošle godine, pa pretpostavljam da bih bio u dobrim rukama! Nadam se da ću moći da prihvatim njihov poziv sledeće godine.
Na svom blogu ste pomenuli mnogo ljudi iz Srbije. Ko Vam je posebno fascinantan? Ko se u inostranstvu smatra sinonimom za ono najbolje iz Srbije?
Često se kaže da su najbolja vrlina Srbije njeni ljudi. Iz iskustva bih se definitivno složio sa tim gledištem. Imao sam sreću da mnogo putujem i moram da kažem da su Srbi među najtoplijim, najgostoprimljivijim ljudima koje sam ikada sreo.
Srpski sportisti su očigledno u poslednje vreme vladali naslovnim stranama, uključujući i teniskog heroja Novaka Đokovića, koji je pokazao kakav uticaj sportski uspesi mogu da imaju na nacionalno raspoloženje. Njegov doček je prenošen uživo širom sveta, a njegov pozitivan stav je ohrabrio ljude da ponovo razmisle o svom mišljenju o Srbiji.
Vaši fudbaleri su ostavili trag u najvećim međunarodnim timovima. Moj prijatelj, Uroš Ćosić, koji igra za Crvenu Zvezdu i srpski U19 (mlađi od 19 godina) tim, je odličan primer mladog talenta koji se razvija na domaćem terenu i već privlači međunarodno interesovanje. Potrebno je samo pogledati šta je odličan trening-program Crvene Zvezde učinio za Nemanju Vidića da biste videli šta mogu da urade za mlade zvezde. Još jedan Srbin, Milinko Dragović, koji je golman FK Borac iz Banja Luke, prepoznat je širom sveta kao talenat i izgradiće svoju karijeru na transferu u nemački FK Karlsrue (FK Karlsruhe).
Tokom nekoliko poslednjih godina, radio sam sa najboljim DJ-evima iz regiona, pomažući im da podignu svoj profil i prošire svoj domet na međunarodni nivo. Obezbedili smo DJ-evima iz Banja Luke i Beograda da nastupaju u poznatim klubovima i muzičkim festivalima u Londonu. Kada sam bio u Beogradu pre nekoliko nedelja, proveo sam neverovatan dan u studiju sa Markom Nastićem, koji se s razlogom smatra najboljim srpskim DJ-em, sa najkompletnijim opusom poznatim međunarodnoj publici. Čuvši njegov novi materijal, mogu da kažem da najbolje tek dolazi.
Efekat koji ovo ima na globalni imidž Srbije ne treba da pude potcenjen. Sportske zvezde i muzičari mogu da budu odlični ambasadori koji pokazuju pozitivno i kreativno lice Srbije. ‘Brendu Srbija’ je pod hitno bila potrebna značajna obnova: ovi ljudi su odlična prilika za početak.
Da li se stav ljudi iz Velike Britanije prema Srbiji promenio u poslednjih deset godina? Šta je to što danas formira mišljenje britanske javnosti o Srbiji?
Posle situacije u bivšoj Jugoslaviji koja je dominirala naslovnim stranama tokom devedesetih, mediji su prešli na druga žarišta u svetu i svest ljudi u Engleskoj o vašem regionu je godinama bila pod uticajem teškoća. Iz regiona, pak, tada još uvek nije dolazilo ništa opipljivo, kao što su sport, kultura ili muzika, što bi se suprotstavilo takvom utisku. Na primer, ljudi iz Ujedinjenog Kraljevstva znaju da na Balkanu ima odličnih DJ-eva i postoji živa party scena, a BBC World je skoro prikazao reportažu o Strawberry Energy.
Dim se dosta raščistio tokom proteklih godina i ljudi shvataju da su pojedine ličnosti bile uzrok problema, a ne čitava država. Takođe se vidi da je krivice bilo na svim stranama i da niko iz tog perioda nije izašao čistih ruku.
Svojim blogom želim da ljudima u UK i širom sveta pokažem šta Srbija može da ponudi, a broj čitalaca raste iz dana u dan. Stiže mi mnogo emailova iz raznih zemalja, u kojima mi ljudi čestitaju na podizanju zavese sa određenih aspekata zemlje, o kojoj su mislili da već sve znaju.
Takođe, ne treba zaboraviti da su ljudi u UK i Evropi pre devedesetih imali veoma pozitivan stav prema Jugoslaviji i on nije potpuno izbledeo. Beograd je uvek smatran metropolom bogate kulture, još od fin de siècle, a istovremeno je viđen i kao egzotično mesto u srcu Evrope.
Istorijski, Srbi su uvek smatrani ponosnim ljudima koji brane svoju i tuđu slobodu. Pretpostavljam da je ovo delom nasleđe komunističkog perioda, mada ovo pozitivno gledište datira iz perioda pre tog. Borili smo se u Drugom svetskom ratu delom i da zaštitimo zemlju od nemačkog i austrijskog proširenja. Ljudi u UK takođe smatraju herojskim otpor Srbije Staljinu tokom Hladnog rata. Dakle, ovo su takođe trajne slike koje ljudi u UK imaju, a ne samo slike skorih sukoba i problema.
Da li biste rekli da ste zaista upoznali Srbiju?
Nikako ne bih mogao to da tvrdim, ali bih rekao da sam napravio dobar početak. Što više ljudi upoznajem, to bolje razumem njihove živote, kulturu i stvari koje su njima važne. Naravno, čitam istorijske knjige i kulturološke studije, ali mnogo naučim i na način koji je meni mnogo važniji, pričajući sa svojim srpskim prijateljima.
Region se suočava sa složenim pitanjima i ta situacija se može shvatiti jedino oslanjajući se na informacije iz prve ruke. Komunicirajući sa ljudima iz Srbije i regiona tokom poslednjih pet godina, verujem da sam napravio veliki pomak u tome.
Dovoljno poznajem Srbiju da bih imao apetit za otkrivanje još toga. Nameravam da provedem više vremena u Srbiji, pa je prirodno i da uložim svoje vreme i energiju u saznavanje što više toga o životima, ljubavima i brigama mojih ovdašnjih prijatelja.
Očigledno, bio sam svestan situacije tokom devedesetih i pratio sam sve vesti i izveštaje u tom periodu. Od tada, mnogo sam čitao o problemima iz tog perioda. Zajedno sa onim što sam čuo od prijatelja, to me je naoružalo svežim pogledom na probleme regiona. To mi pomaže da neke od njih obradim na svom blogu – ne pokušavajući da ispravim greške, već bacajući svetlo na nove pozitivne aspekte.
Čak sam otišao toliko daleko da uzmem časove srpskog jezika na Univerzitetskom Koledžu u Londonu (University College London), ali, da budem iskren, moje napori se nisu isplatili jer nisam uspeo da savladam gramatiku. Pokušaću ponovo, a uzeću i privatnog profesora, ali, do tada, moraću da se snalazim sa osnovnim znanjima koje sam pokupio.
Dobro mi ide u restoranima i prodavnicama i često me iznenadi izraz šoka i poštovanja koje vidim na licima drugih kada govorim srpski. Mislim da se ljudi prilično iznenade što se jedan Englez potrudio da nauči njihov jezik, pa me se nakog toga još lepše odnose prema meni. To prija mom samopouzdanju i samo je još jedan razlog da ponovo počnem da učim jezik.
Zbog ograničenosti svog znanja nemam dovoljno samouverenosti da govorim srpski pred prijateljima. Kada sam prvi put bio na pravoslavnom venčanju, mladoženja me je predstavio svojim roditeljima, a ja sam ih ponosno pozdravio sa “drago mi je”. On je bio u neverici kada je čuo moje prve reči na srpskom – i to izgovorene baš njegovim roditeljima. Zapravo, mislim da je bio prilično ponosan.
Čast je što ste zapazili naš magazin i posvetili mu članak na svom blogu. Takođe, s nestrpljenjem iščekujemo saradnju sa Vama kao članom Wannabe Magazine tima. Kako ste odlučili da pišete za nas i o čemu ćete pisati?
Već dugo pišem za britanske novine, časopise i elektronske medije. Kao međunarodni konsultant za komunikacije, zastupao sam poznate ličnosti iz sveta muzike i filma, velike brendove i događaje.
Wannabe je za mene odlično mesto na kom mogu da podelim lične utiske i mišljenja, kao i moja iskustva vezana za Srbiju. Pisaću seriju posmatračkih tekstova i baviti se običnim stvarima u Srbiji koje su, zapravo, vrlo neobične. Ponekad je potreban neko spolja da primeti ono što nam je pod nosem.
Meni je vrlo uzbudljivo i takođe je velika čast to što ću sarađivati sa grupom urbanih mladih ljudi, koji se nalaze u srcu dešavanja ovog dela sveta. Jedva čekam da vidim šta ćemo zajedno postići.
Da li ćete uskoro posetiti Beograd?
Nadam se da ću se vratiti u Beograd tokom avgusta i u oktobru. Svakako ću dolaziti svakih nekoliko meseci. Razmišljamo o još jednom dočeku Nove godine u Beogradu – ako uspemo da istrpimo sneg!
Markusov prvi članak za Wannabe možete pročitati ovde.
Uroš Pajović voli lepe stvari i lepe ljude. Pogled na svet i odnos prema drugima deli sa dr Hausom. “I am not settling for anything less than everything.”
