Wannabe intervju: Marko Drežnjak

Govoriti ili pisati o ma kojoj umetnosti zahteva ne samo poznavanje onoga na šta se osvrćemo nego i potpunu predanost uma i duha oblasti kojoj se posvećujemo ili koju proučavamo. Kao što je slučaj sa književnošću, čije plodove tumačimo u okvirima ere u kojoj su nastali, najčešće shodno autobiografskim referencama ili sklonostima autora, kao što je slučaj sa slikanom umetnošću koju tumačimo u zavisnosti od boje, poteza četkice i, podrazumeva se, naslikane predstave, isto je i sa muzikom – slušamo je u zavisnosti od toga ko ju je stvorio, koju poruku nosi, slušamo je puni energije ili vapeći za istom. Volimo je, predajemo joj se, dopuštamo joj da nas oblikuje. Gledamo je kao na katalizator problema, posvećujemo joj se dušom, sluhom, pokretom, emocijom. A, kada naiđemo na ljude koji je stvaraju ne možemo a da se ne poklonimo i odamo priznanje svakoj noti koju nam tvorac muzike podari.

U razgovoru sa Markom Drežnjakom, mladim talentom Srbije, jednim od onih koji “prete” da svojom vizijom i delom pomere granice do kojih se na srpskoj sceni do sada išlo, saznajemo kakve planove i ideje, barem delom, ovaj mladić ima za svoju umetnost.

WANNABE MAGAZINE: S obzirom na to da sa sobom nosiš novi zvuk, nesvakidašnju pojavu i sasvim drugačiji stil od onog na koji smo u Srbiji navikli, kako bi definisao muziku kojom se baviš?

MARKO DREŽNJAK: Smatram da je svaki pokušaj da se muzika definiše uzaludan, jer svako umetničko delo sa sobom nosi posebnu i jedinstvenu emociju koju umetnik želi da prenese. Međutim,  kako je danas sve postalo opipljivo i na prodaju, ako bih morao da svoju umetnost svrstam u “kutiju”, rekao bih da je moja muzika negde između uspomena i neistraženog.

U koji bi je žanr svrstao?

Ponovo, smatram da je skoro svaka muzika koja dolazi sa novim talasima, mimo kategorizacije. Ipak, predstavlja fuziju najrazličitijih pravaca, pa je teško naći joj pravo ime. A da joj zajedno nadenemo novo? Zašto da ne? Neka bude da je to neka vrsta emotivnog elektro popa. – kaže Marko uz osmeh.

Ukoliko bi morao da opišeš svoju idealnu kompoziciju, njen zvuk i sadržaj, kako bi je predstavio? Na šta bi se ona usresredila?

To bi bila jedna “ogromna” pesma sa bojama koje do sada još niko nije imao prilike da čuje, sa melodijom koja navodi na razmišljanje i otvaranje, a sa ritmom koji podstiče na igru. Talas koji se prožima kroz masu i uzdiže svest. Kada tako nešto stvorim, znaću da sam postigao ono o čemu sanjam.

Radiš li trenutno na novim projektima?

Ja uvek stvaram nešto novo nadajući se da će baš svaka moja ideja ugledati svetlost dana. Trenutno sam svoju pažnju usresredio na tri projekta od kojih je jedan na srpskom, a koji ćete imati prilike vrlo uskoro da čujete. U pitanju je nešto novo i sveže. Ono čemu se nadam je da će je svi koji je budu slušali doživeti kao pokretačku emociju, kao ritam, kao sasvim novu sliku.

Nakon malo istraživanja, naišli smo na tvoj kanal na sajtu Youtube i videli da imaš samostalnih projekata u velikom broju. Takođe smo saznali da, osim što stvaraš za sebe, učestvuješ i u tvorbi kompozicija svojih kolega, najskoriji primer sa kolegom Radom Arindyem. Možeš li da nam ukratko opišeš saradnju sa ovim mladim umetnikom?

Rade i ja smo saradnju počeli sasvim slučajno, nakon što je on čuo moju pesmu “You Complete Me”. On je imao ideju, ja sam je pretočio u formu i to je dovelo do stvaranja nekog novog zvuka koji publika kod nas nije imala prilike da čuje. Puno nade polažem u taj projekat.

Sa kim si još sarađivao i u kom kontekstu?

U pitanju su manje ili više poznati izvođači, mada ne bih da ih imenujem u strahu da nekoga ne zaboravim. Svako od njih ima različite zahteve, shodne muzici kojom se bave. Lično, izvođače i njihovu muziku ne volim da odvajam po žanrovima, radim gotovo sve.

Kada te angažuju, šta mogu da očekuju od tebe?

Uglavnom radim melodije, matrice, produkciju pesama, pevam prateće vokale i pišem tekstove . Dakle, sve! (smeh). Do pre, okvirno, godinu dana, “gostovao” sam u pesmama svojih kolega, međutim to sada izbegavam jer smatram da moram potpuno da se posvetim svojoj solo karijeri.

Pretpostavljamo da, kao i svi mladi talenti, saradnju sa starijim i mladim kolegama uzimaš kao male radosti sve dok se ne osamostališ u potpunosti. Gde vidiš sebe u narednih 10 godina?

Uvek sam imao velike snove i mislim da se samo takvi snovi i ostvaruju. Sebe za 10 godina vidim kao potpuno ostvarenog umetnika, čije ideje su bar na sekund, ako ne promenile, onda prodrmale svet. Bio bih najsrećniji kada bih tada mogao da kažem da sam postigao ono što su, u svoje vreme, postigli David Bowie, Prince, Grace Jones, Madonna, Michael Jackson…

Smatraš li da Srbija daje dovoljno mogućnosti novitetima i orginalnosti?

Mislim da svi u Srbiji vapimo za novim stvarima. Naslušali smo se i previše sličnih melodija, nagledali i previše repriza “Otpisanih”. Nemam ništa protiv, o čemu da raspravljamo ako ne o ukusima, ali nešto mora da se promeni. Ljudima ovde je potrebna neka vrsta preokreta na muzičkoj sceni, i svakoj sceni umetnosti uopšte. Želim da verujem da ćemo mi, mladi umetnici, nosioci novih ideja, uspeti da uradimo nešto veliko u tom pogledu. Nije bitan žanr muzike, bitno je da na površinu izađu prave vrednosti.

Dosta je autorskih numera kojima pišeš i tekst i stvaraš muziku, a nijedan spot. Postoji li šta u planu?

Za sada ništa konkretno. Ipak, za takav projekat, naravno ukoliko sa sobom želi da nosi kvalitet, potrebni su sponzori. Ja jesam već odabrao tim sa kojim bih želeo da se upustim u tako nešto. Ideju i viziju imam još od kako sam počeo da se bavim muzikom.

Možeš li da podeliš sa nama deo te svoje vizije?

Pomeranje granica u svakom smislu. Nešto što bi postavilo standard u vuzuelnoj umetnosti kod nas. Večita borba između “dobra” i “zla”. Projekat koji iziskuje detaljne pripreme i planove, i koji bi se bazirao na spajanju nespojivog. Cela jedna životna priča spakovana u nekoliko minuta.

Prateći razvoj muzičke scene u Srbiji, dâ se zaključiti da mnogi veliki vokali prave kompromise zarad slave i novca. Kako ti stojiš po tom pitanju?

Da bi se nešto promenilo iz korena potrebno je da se uđe u suštinu problema. Kao što je neprikladnost nekada i više nego prikladna, tako su i kompromisi, s vremena na vreme, više nego poželjni. Međutim, ne bi se trebalo previše udaljavati od vizije i umetničkog izraza, jer, to onda prelazi u gaženje ličnih principa. Tada umetnost gubi svoj značaj i smisao. A, obesmišljena umetnost je jednaka životu bez cilja. Tragično.

Primećujemo da se, kako muzički, tako i po stilu oblačenja, razlikuješ od pojave izvođača koji su nam predstavljeni. Naginješ na ekstravaganciju i ekcentrizam da bi privukao pažnju ili je to tvoj uobičajeni imidž?

Volim modu i zaista se trudim da u svakom momentu ispratim svoju ideju, bilo da sam izašao sa prijateljima na kafu ili imam neko snimanje, nastup…  Kako izgledam zavisi od mog trenutnog raspoloženja, ne preterano od prilike.  Mislim da je muzika usko povezana sa estetikom, bar u mom slučaju.

Pred sam kraj vrlo prijatnog razgovora sa Markom, pre nego što smo ga pustili da se vrati svom, kako je imenovao svoju muziku, utočištu, usledilo mu je neobavezno pitanje Gde prestaje Srbija, a počinješ ti? na šta je odgovorio:

Koliko god moje vizije bile rasplinute na sve kontinente i ma koliko da svojim zvukom želim da stignem svuda, ja sam još uvek ovde telom, duhom, muzikom, sobom. Srbija i ja ćemo uvek biti uzajamno zavisni i komplementarni. Jedno za drugo ćemo, pretpostavljam, prestati onda kada se više ne budemo razumeli. Volim da verujem kako umetnost počinje i završava se u čoveku. Kako ni slučajno nije teritorijalno uslovljena, te ne želim da sebe stavljam u bilo koji kontekst osim u kontekst svoje muzike.

Tim Wannabe-ja želi Marku sav uspeh i sreću u daljim projektima!