Nenad Ćeranić je diplomirao muzičku produkciju, a kao autor i izvođač debitovao je 2006. godine sa pesmom “Nek padaju kiše”. Njegov prvi album nosi naziv “Uvertira”. Dobitnik je najvećeg priznanja koje Akademija Umetnosti u Beogradu dodeljuje – nagrade Sveti Vid, za izuzetan doprinos kulturi i umetnosti. Neke od najlepših ljubavnih priča su ispričane upravo u njegovim pesmama.
WANNABE MAGAZINE: Za muziku kažu da je lek za dušu i priča ispričana tonovima. Kako bi je ti definisao?
NENAD ĆERANIĆ: Još su pitagorejci dan započinjali muzikom, i u mom slučaju je tako, tj. svakako se osećam bolje kada mi dan počne muzikom. Kroz muziku možeš pokazati osećanje tuge, sete ili velike sreće, jednostavno dinamika muzike ti omogućava da uvek izraziš svoja osećanja. Samim tim izražavanjem, muzika lekovito deluje i na duh i na telo.
Ljubav prema muzici oslikavaš rečima i notama. Kada se ona javila i kada si počeo da pišeš tekstove?
Tekstove sam počeo da pišem sa prvim pismenim radovima iz srpskog jezika, i tako otkrio da sam talentovan za prozu, kasnije i za poeziju, a ljubav prema muzici postoji zaista od malih nogu jer već u trećoj, četvrtoj godini sam počeo da sviram. Ljubav prema muzici oslikavam isključivo notama, kroz instrumentale, kroz muziciranje. Ono što bih želeo da podelim sa publikom, moje iskustvo, razmišljanje, sve za šta smatram da je vredno u tekstualnom smislu, uklapam sa muzikom.
Inspiracija za umetnika može biti najjednostavnija i najneobičnija stvar. U čemu pronalaziš svoju inspiraciju?
Inspiraciju pronalazim u svakodnevnim događajima, ličnim iskustvima, iskustvima svojih prijatelja, knjigama… Zaista nema pravila. Jednostavno, u većini slučajeva ono što ostane u podsvesti u kreativnim trenucima se u mom slučaju pretoči kroz note za klavirom ili gitarom kao bujica nota. Isto je i sa tekstom.
Kako bi opisao muzičku scenu u Srbiji?
Vrlo smo talentovan narod, ali nažalost medijski se plasiraju uglavnom “muzički Frankenštajni”, te mladi talentovani ljudi nemaju satisfakciju da nastave ozbiljno da se bave muzikom. Ponekad se osećam kao Don Kihot protiv vetrenjača.
Postoji li trenutak koji smatraš presudnim za svoju popularnost?
Ne doživljavam sebe kao popularnu ličnost, a što se tiče trenutka koji je važan za moju muzičku karijeru, sigurno je to moja prva pesma ,”Nek padaju kiše’”, jer je pokrenula moj san o pravljenju i izvođenju autorskih pesama.
Novu pesmu “Nek pričaju ljudi” si poklonio kompaniji MISS YU povodom 15 godina postojanja. Kako se javila ideja za ovu pesmu brzog tempa i veselih nota ?
Ideja se rodila spontano, u jednoj kafanici u koju sam svratio na ručak u pauzi snimanja pesama za moj drugi muzički album. Moja dugogodišnja prijateljica, Milanka Đorđević, inače direktor kompanije MISS YU, mi je predložila da, pošto sam već u tom stvaralačkom zanosu, napišem pesmu koja će biti inspirisana ženskom lepotom, pesmu koja će zračiti pozitivnom energijom i stavljati osmeh na lice. Nakon par dana, bujica reči slila se na papir, za klavirom su se ređale note i pesma je bila završena. Ono što će mene učiniti srećnim je to da vam pesma izmami bar jedan osmeh.
U svojim spotovima emocije i poruke pesme odlično prenosiš i glumom. Kako bi opisao taj spoj muzike i glume, koji na publiku ostavlja jak utisak?
Drago mi je što tako mislite. Ja se prirodno ponašam dok prezentujem na taj način svoje pesme, jednostavno sam iskren i valjda se to oseća. Moj stav je da uvek treba biti prirodan.
Kako izgleda tvoja dnevna odevna kombinacija, a kako ona za večernji izlazak?
Ne postoji šablon za moju odevnu kombinaciju. Ja imam neka svoja estetska merila, koja u skladu sa raspoloženjem reflektujem na stil odevanja. To nema preterano veze sa tim da li je noć ili dan. Postoje događaji koji zahtevaju određeni dress code, i ja se ponašam u skladu sa tim.
Smatraš li sebe modernim u najširem smislu, po pitanju odevanja, životnog stila, načina života?
Što se tiče odevanja, ja ne robujem stilovima ili aktuelnim trendovima. Jedino mi je bitna moja estetska percepcija, naravno u skladu sa mestom i događajem. Kada je tehnika u pitanju, tj. muzički instrumenti, studijska tehnika, kompjuteri, ne mogu sebe da nateram, a da ne budem u korak sa najnovijim modelima.
Idealno mesto za dobar provod?
Ne postoji idealno mesto, postoji samo idealno društvo. To može biti i klupica u parku ali i glamurozna dvorana. Jedino je bitno da ste u društvu koje vam prija.
Koja je to knjiga kojoj se uvek vraćaš?
Tri knjige su u pitanju : “Trijumfalna kapija”, “Senka vetra” i “Tvrđava”.
Čiji muzički rad izuzetno ceniš i poštuješ od stranih izvođača, a čiji od domaćih ?
Odrastao sam uz muziku Bijelog dugmeta, Bajage, Olivera Mandića, tako da bi to bila imena sa naše domaće scene, a što se strane scene tiče, Majkl Džekson (Michael Jackson), Eros Ramacoti (Eros Ramazzotti), Sting (Sting), Džordž Majkl (George Michael) i nešto tvrđi Pink Flojd (Pink Floyd).
Kakvi su ti planovi za blisku budućnost?
Pravi planove da ti se Bog smeje. Zaista je tako kada su u pitanju rokovi, pogotovo u poslu kojim se bavim. Trenutno vrlo posvećeno radim na pesmama za moj drugi CD, i nadam se njegovom što skorijem izlasku. Takođe imam u planu da od jeseni upišem doktorske studije umetnosti.
Kako definišeš svoj najvažniji životni cilj?
Nisam siguran da još uvek znam šta je moj najvažniji životni cilj. Meni je svakako cilj da budem srećan, a sreća je subjektivna kategorija koja ne dolazi iz samo jednog smera. Pitajte me isto pitanje kada se budem ostvario u ulozi roditelja.
Jovana Katić – Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan neobičnim pričama o večnim modnim klasicima i venčanjima. Svoju kreativnost ispisuje na stranicama svog bloga Juliet’s Pen.
