Stefan Koković, mladi grafički dizajner i fotograf, veruje u svoj instinkt. Inspirišu ga kiša i zanimljive dnevne situacije. Iako je na samom početku karijere, već je radio sa mnogim poznatim imenima iz sveta mode. Moda mu je strast. Za istaknutu umetnicu Slađanu Milošević kaže da inspiriše samom pojavom, i da je sklona eksperimentisanju, što ga je dodatno zaintrigiralo.
WANNABE MAGAZINE: Na poslednjem editorijalu ,”U ime mode”, sarađivao si sa brojnim istaknutim dizajnerima. Ideja je bila da uradiš drugačije fotografije, a kako i ne bi kada se rade sa dizajnerima. Ko je sve bio uključen u taj projekat?
STEFAN KOKOVIĆ: Trudio sam se da “objedinim” mnoge uticajne dizajnere domaće modne scene, kao što su: Bata Spasojević, Ana Vasiljević, Tamara Radivojević, Valentina Obradović i Verica Rakočević. Činjenica je da su fotografije veoma specifične pošto su pojedini detalji rađeni u HDR tehnici, a u studiju je bilo preko sedam rasvetnih tela kako bi se postigao “plastični” izgled koji je specifičan za, recimo, Žila Grinberga. Inače, Bata ima poseban stil kada je reč o dizajnu, tako da nije bilo teško dobiti originalnu fotografiju. Za moju fotografiju Bata Spasojević kaže da je odlično zamišljena konceptualna priča u koju je unesen futuristički glam-rock duh. Delimo sličan stil i ideje, tako da mi kao umetniku nije bilo teško da stvorim savršeni sklad elemenata i načinim krajnje originalnu fotografiju.
Jedno od tvojih zadovoljstava bilo je da radiš sa Slađanom Milošević, Nadom Macanković, Borkom Tomović, Bojanom Ordinačev, Aleksom Jelićem, Anom Štajdohar i mnogim drugima. Po čemu je tvoj stil prepoznatljiv?
Reklo bi se, možda, po portretima i monohromatskim fotografijama. Editorijalom sa dizajnerima želeo sam da istaknem kako jedan fotograf obuhvata više različitih stilova. Ali, prevashodno sam neko ko preferira vintage stil, jer tople nijanse i estetika “starog” otkrivaju moje najdublje emocije. Kod mene je izraženo i to da dnevne situacije mnogo utiču na moj rad. Nisam neko ko ne unosi “sebe” u fotografiju. Ako mi se desilo u toku dana nešto što nije prijatno, mogu se očekivati crno-bele fotografije, pasivne, da ne kažem tmurne, i suprotno. Ali naravno, pričamo o fotografijama gde su mi ruke u potpunosti odrešene i gde sam odlučujem o izgledu istih, što se trudim da najčešće i bude slučaj. Pored situacija, tu su i neke svakidašnje stvari, muzika, ljudi koji me jednostavno inspirišu.
Kiša je tvoj lajtmotiv. Inspiriše te. A koliko inspiracije nudi ulica?
U suštini, najbolje radim kada jako pada kiša. Obožavam kišu, romantičan sam po prirodi i onda sam u tim trenucima i najkreativniji. Inspirišu me i mesta. Volim evropski stil – stare, kamene fasade, miris crne kafe. U drugu krajnost idem kada kažem da volim moderni dizajn i minimalizam. U suštini mnogo toga me može inspirisati i uticati na moj rad u datom trenutku. Ako govorimo generalno o “kulturi ulice”, moram da priznam kako nisam fan. Mislim da je street life jedan kliše i nešto potpuno dosadno.
Koji su tvoji dizajneri i umetnici u širem smislu te reči, a koje slediš?
Jedan od omiljenih ilustratora mi je Džejson Bruks, od fotografa izdvajam Žila Grinberga. To su ljudi koji su prilično komercijalni kada je rad u pitanju i koji imaju neki “glam” senzibilitet. Nikada nisam voleo te “underground”, “urban” i slične priče, posebno ne od ljudi koji ih potenciraju isključivo trenda radi. Moram da priznam kako je specifikum mog dosadašnjeg fotografisanja bila Slađana Milošević. Celokupan rad, počevši od organizacije, pa do čina slikanja, bio je inspirisan poznatom pevačicom. Kako je sve počelo? Bio sam pozvan na koncert u “Sava Centru”, gde su nastale i fotografije. Slađana je inspirativna, posebna i talentovana žena. Uz specifičnu garderobu, šminku, kao i prepoznatljiv stav, fotografije su nastale za tili čas. Zajedno smo razmotrili ideje za neki sledeći shooting pošto je ona neko ko je sklon eksperimentu. Kao takva legenda pop rok ex-yu scene je, takođe, i muza u modi.
Dnevne situacije, kao što smo uvideli, uglavnom utiču na tvoju inspiraciju. A koliko reporterskog koristiš u svojim fotografijama?
Iskreno, ne koliko bih voleo. Dosta radim sa ljudima koji su iz javnosti, a tu nema prostora za bilo kakve reporterske elemente. Kada fotografišem ili dizajniram, što bi se reklo za svoju dušu, onda tu koristim neke, naizgled, neorganizovanije kadrove, i namerno loše fokusirane ambijente. Dok dizajniram, taktilno se uključujem u rad, pokušavajući da izdvojim teksturu. Na takav način najviše uživam u dizajniranju scrap book-ova i kolaža.
Živimo u vrtoglavo brzom vremenu. Kako uspevaš, ukoliko je to moguće, da privatnost sačuvaš za sebe?
Brz tempo života mi je nametnut. Po prirodi, pošto mi je majka iz Vojvodine, veoma sam smiren, staložen i temeljan. I onda odjednom previše obaveza, informacija, novih ljudi, poslova… A takav način života utiče na to da budem loše organizovan, u nekim, pak, trenucima nezainteresovan. Usled svega toga, ponekad dignem ruke, pobegnem od obaveza i postajem lenj. Imao sam lepo, bezbrižno detinjstvo sve do porodične tragedije, tačnije pogibije mog rođenog brata. Posle toga “jedno zlo ne ide samo”, tako da je usledio niz loših trenutaka u mom životu. Takve situacije, valjda, utiču na neko brže sazrevanje i “skidanje ružičastih naočara” pre vremena. Prošla godina mi je takođe bila teška. Očeva iznenadna smrt, zapošljavanja u firmama, borba za egzistenciju, zdravstveni problemi, različiti poslovni pokušaji. U toku tog perioda imao sam prilike da upoznam i neke loše ljude, za koje sam bio uveren da postoje samo tamo negde, u priči. Inače, veliki sam zaljubljenik u modu, a to je verovatno jedan od razloga zbog kojeg najčešće radim modnu fotografiju. Iskreno se nadam svom razvijanju iz oblasti mode, kao i daljem školovanju u tom pravcu. Moda je moj ventil i moja privatnost, bez obzira na otežavajuće okolnosti.
Koji je tvoj lični ugao, i kako bi nam ga opisao?
Kao što sam rekao već, uživam u kiši, prirodi, volim prijatne temperature. Nisam ljubitelj leta. Opuštam se uz dobru muziku, slušam evergreen, jazz, pop, chillout i lounge. Volim pse, izlaske sa prijateljima, pijuckanje kafe. Kod mene su izražene i neke crte boema jer umem da uživam u starogradskoj muzici, dobroj hrani, vinu. Ne volim dvolične, licemerne i koristoljubive ljude. Loše se osećam kada nemam kontrolu nad situacijom i kada su mi neke stvari nametnute. Najbolji i najbanalniji primer je da retko dajem da se u toku fotografisanja gledaju fotografije na displeju aparata ili da je neko prisutan u toku obrade fotografija.
Tvoje stvaralaštvo nije isključivo u vezi sa fotografijom. Naime, zainteresovan si i za muziku, kao i za modu. Kako i šta planiraš u narednom periodu?
Kao što sam malopre rekao, imam mnogo planova iz toliko oblasti i njihovo puko nabrojavanje bilo bi dosadno. U najskorijoj budućnosti planiram više fotografisanja i editorijala, kao i samostalnu izložbu. Kada je reč o muzici , stoji single koji je planiran za leto, ali ću snimanje istog odložiti do daljnjeg zbog previše obaveza oko fotografije. Ono što je možda interesantno i prilično ekskluzivno je da će, u saradnji sa dizajnerom Milanom Ilićem, biti realizovana specijalna edicija tašni. Ta edicija će posebnom tehnikom, inače prepoznatljivom za ovog dizajnera, biti napravljena od mojih fotografija, potpisa i biti limitirana kolekcija.
Biljana Dimčić je diplomirani politikolog za novinarstvo i komunikologiju. Naučila je mnogo toga na Fakultetu politickih nauka i isti bi upisala ponovo. Odnosi s javnošću su joj strast. Veruje da politika i moda imaju nešto zajedničko. Fakultet informacionih tehnologija, gde je radila kao PR menadžer, ostao u lepom sećanju. Internet je mnogo stvari, ali i revolucionarna pojava modernog doba. Ne voli površnost, misteriozna u svojoj suštini, prema njenom mišljenju – stil je sve.
