Najlepši su mali užici. A među najboljim je dobro skuvana kafa. Pruža nam preko potreban uzlet, pa stoga prednjači i nad čajem koji nazivaju šoljicom radosti.
Kafa me je spasila tokom mnogih dosadnih sastanaka, bistrila mi maglovita jutra i krepila me posle večere kako bih mogao da nastavim kroz duge noći. Volim je jaku, crnu i bez šećera. Ako može dupla i bez šlaga. Ne usuđujem se ni da pomenem kafu bez kofeina, jer samo je bledi pokušaj koji ne može da zameni omamljujući dubok ukus i bogatu aromu pravog napitka.
Kad god sam na Balkanu pijem mnogo dobre kafe. Nije mi svaka po ukusu, moram da dodam. Turska kafa (ili kako god da je nazovete), nije za mene. Počesto smetnem s uma da sa dna šoljice vreba talog, pa me gorčina na usnama iznenadi. Ali u kafićima Srbije probao sam savršen espreso, kafu koja je toliko ukusno bogata i tako neočekivano tamna da razvejava svaki umor i zamagljenost uma od uživanja u čuvenim beogradskim noćima. Beograd i Banja Luka imaju čudesnu kulturu kafe, sa poklonicima koji mogu da je satima polako ispijaju iz šoljica. U Sarajevu, takođe, probao sam lepu kafu, kao i u selima i malim porodičnim kafanama širom regije gde su mi služili sjajne domaće kafe.
Kafa mi nije oduvek omiljeni napitak. Kada sam bio mlađi, priklanjao sam se čaju, a i sada preko nedelje pijem više čaja nego kafe. No, kada kucne čas, kafa je jedina za mene. A nekad je bilo drugačije.
Ako niste znali, Beograd je poznat i po dobroj kafi
Kad sam bio omladinac, nismo imali lance kafića kao što su “Starbucks”, “Costa” ili ovi drugi brendovi koji su zaposeli glavne ulice širom sveta. Naravno da smo imali kafiće u kojima su služili kafu, ali zamisao o prostoru u kome ljudi mogu da se sretnu, ćaskaju i piju preplaćenu, prešećerenu kafu nije se još iskrcala na naše ostrvo. Na svu sreću.
Sve se to, naravno, promenilo, pa i ja pijem mnogo kafe posle večere u restoranima ili kod kuće vikendom. Ali ne pijem mlečnu kafu s nogu, iz papirnih čaša. Više volim da sednem za sto i uživam u ukusu, nego da žurim.
Čaj može da prati velika ceremonija, kao što sam iskusio u budističkom hramu u Kjotou. Ali i kafa ima svoj obred, dostojan poštovanja. Najbolja zrna prže se na pravoj temperaturi, što je sve ključno za zaista dobru šoljicu kafe.
Kad smo već kod kafe, moram da kažem da ne volim one male kapsule koje su sada u modi. Jeste, jednostavno je i zgodno, ali nije tako lepo. Nema pravi ukus. Radije ću ispiti šolju čaja nego drugoklasnu kafu. Za mene te zapečaćene posudice s prašinom nikad neće biti ništa drugo do instant-kafa koja sanja da je nešto veće. Ali čak i instant-kafa ima svoju ulogu. Ponekad jeste najbolje rešenje. U kancelarijama i radnim mestima koje nemaju aparate za kafu, instant-kafa jeste najpraktičnija. Ipak, ne bih je pio kod kuće.
Kuvanje kafe ne mora da bude zamoran posao, za vrelu šoljicu prave kafe teško je nadmašiti jednostavan aparat za kafu iz Italije. Dno se napuni vodom, u sredinu se nabije kafa i stavi na ringlu. Uskoro, ukusna sveža kafa počinje da ključa u gornjem delu ove sjajne naprave. Zar ima nešto jednostavnije?
Ponekad, pak, jednostavnost nije dovoljna, kao što sam otkrio pre nekoliko nedelja kada mi je za oko zapao aparat za espreso. Već imamo aparat za filter-kafu i meljemo sveže zrnevlje pre nego što spravimo vrelu šoljicu kafe. Ali kada izađemo, uživamo u kratkom, tamnom, jakom espresu (bez šećera), pa sam pomislio da bi bilo dobro da te trenutke ponovimo i kod kuće. Zašto nisam mogao da se zadovoljnim metalnim lončetom, ne razumem, te sam poželeo da se naš novi metalni aparat uklopi sa ostalim kuhinjskim uređajima. Kupio sam ga bez razmišljanja, čak iako je bio nešto skuplji nego što sam očekivao. Aparat je italijanski, lepe starinske plave boje, pa je u tom pogledu vredeo troška, pomislio sam. I da, deluje upečatljivo na našoj pretrpanoj kuhinjskoj površini, a jedina nevolja je u tome što jedva i da ga upotrebljavam. Bez obzira na to koliko se trudio, koliko fino sameljem bogato, isprženo italijansko zrnevlje, ne ispadne kako treba. Čak sam i gledao klipove sa YouTubea o tome kako se koristi baš ovaj moj aparat. Pretpostavljam da ću morati još da se pomučim.
Da sve bude još gore, naš filter-aparat je crkao prošle nedelje. Bilo je najave da će se to dogoditi, kao što je, na primer, mlaka kafa zbog slabog grejača – ali nismo primetili. Ne volimo ukrčkanu kafu, pa je lonče retko kad bilo prepunjeno, te nismo uočili dolazak nevolje. Uostalom, šta može da se pokvari kod tako jednostavnog aparata.
Ostali smo s jednom mrtvom mašinom i drugom koja nije ispunila naša očekivanja. Već sam se pobojao da ću ostati bez sveže jutarnje kafe u krevetu vikendom. Postupio sam kao što i obično činim u takvim prilikama – potražio sam na internetu nešto novo i bleštavo. Srećom, našao sam lep aluminijumski aparat koji mi se dopao, a kada ga je poštar isporučio sledećeg jutra, niko srećniji od mene. Radujući se unapred lepoj šoljici jake kafe otvorio sam svežu kesicu zrnevlja, samleo ga i napunio aparat sa dovoljno flaširane vode, pa pritisnuo dugmence, sa istim poštovanjem koje sam doživeo na čajnoj ceremoniji u Kjotou. Kao i onda, nisam se razočarao u napitak. Konačno sam mogao da se zavalim s dobrom šoljicom kafe. Mnogo dobre kafe.
Prethodne tekstove redovnog dopisnika Wannabe Magazine-a iz Londona, Markusa Ejgara (Marcus Agar), možete pronaći ovde.
For the English version of Marcus Agar’s weekly observational reports for Wannabe Magazine, click here.
Markus Ejgar je britanski novinar, PR menadžer i autor bloga W!LD RooSTeR. Strastveni je ljubitelj filma, muzike i dobrih knjiga, a na svom blogu redovno izveštava o savremenoj kulturi u Srbiji i na Balkanu. Uživa u svirkama i malo toga voli više od odlične hrane s dobrom bocom vina.
Prevod sa engleskog: Ranko Trifković
