Filmsko ostvarenje Paskala Ložijea (Pascal Laugier) učvrstilo je poziciju francuskog ekstremnog talasa na tronu horor žanra, bacivši američku industriju u zasenak. Još jedan u seriji kultnih filmova francuske produkcije, “Mučenice” (Martyrs), šokira na nezamisliv način, a pritom nijedna scena (ma koliko nepodnošljiva bila) ne ostaje bez pokrića.
Sirova snaga užasa
Film nas na samom početku uvlači u svet izmučene Lusi, devojčice koja je, nakon otmice, godinu dana bila podvrgnuta strašnom mučenju i izolaciji. Ulogu Lusi vrlo uverljivo igra Milen Žampanoi (Mylène Jampanoï), a njenu najbolju i jedinu prijateljicu, Anu, glumi izuzetna Moržana Aluvi (Morjana Alaoui). Uprkos trudu lekara i policije godinama se ne otkriva ko je odgovoran za užase koje je Lusi preživela. Dok rastu zajedno u domu za nezbrinutu decu, Ana je jedina koja ima uvid u Lusine misli i planove za osvetu. Međutim, izmučenu devojčicu još nešto proganja i povređuje osim sećanja – nešto mračno i jedva ljudsko. Lusi jednog dana sprovodi osvetu u delo, sa zastrašujućim posledicama.
Lusina nemilosrdna osveta
Za sada deluje kao da imamo klasičnu postavku za običan horor film – patnja, osveta, tama, proganjanje. Mnogi kritičari su opisivali ovaj film kao “dva filma u jednom”. Kad pomislite da možete da predvidite u kom pravcu će vas radnja odvesti, tok filma napravi tako oštar zaokret da vam se zavrti u glavi. Bez suvišnog otkrivanja detalja, koje bi sigurno ubilo čar gledanja, priča koja se krije iza radnje nadilazi sva očekivanja i pruža mnogo više. Ovo ostvarenje bavi se zapravo veoma starom idejom koja je oduvek prožimala umetnost: nezamislive patnje koje se prolaze da bi se dostiglo nešto izvanredno. Nešto vantelesno, nikome dostupno, nikom drugom vidljivo. Naravno, cena koja se pri tome plaća je neizreciva. Razlika između junakinja u “Mučenicama” i ostalih koji su prelazili granice da bi dosegli nedostižno? One nisu to želele. Bile su na to naterane.
Najgora sudbina, ostati bez izbora
Kako protiču minuti filma, sve postaje savršeno jasno, nepodnošljivo, bolno jasno. Šta proganja Lusi i zašto, ko ju je podvrgao živom paklu kroz koji je prošla, posledice njene osvete, njenih muka… Posledice po Anu. Svaki detalj zapleta se polako odvija i razvija u neočekivanim, za svet horora novim pravcima.
Nećemo da se zavaravamo – film definitivno nije za svakog, a to u ovom slučaju nije samo fraza. Scene mučenja veoma su naturalističke i teške. Međutim, kad se nadiđe surovost slika (ili još bolje, kad se razume njena svrha), dolazi se do zamisli i suštine koje nikad nisu viđene u ovom žanru.
Najgore tek dolazi
Ukoliko želite još jedan festival iznenadnih zvukova i strašnih odraza u ogledalu, nemojte gledati ovaj film. Neće vas uplašiti na čulnom nivou. Nećete se kasnije šaliti kako niste smeli po mraku kući sami. Bićete poljuljani onim što ste videli, bićete iznenađeni, uzdrmani, zastrašeni, zgađeni… Ali nikako ravnodušni.
Tamara Popović voli lepršavu poeziju koliko i strogu nauku, sjaj umetnosti koliko i čari svakidašnjice. Uvek na pola puta između konkretnog i apstraktnog, ne podnosi ekstremizam ni isključivost u bilo kom smislu. Uvek ima nešto da doda, što ume mnogima da oteža život, između ostalog i njoj samoj.
