"Otac mi je kupio violinu kada sam imao sedam godina i tada sam prvi put osetio šta znači izraziti se putem muzike, ne rečima"
Aleksa Jelić, beogradski pevač i igrač, odrastao je u umetničkoj porodici. Šta o detinjstvu, svojoj najvećoj ljubavi, muzici, i budućim planovima ima da kaže samo za Wannabe Magazine pročitajte u intervjuu.
WANNABE MAGAZINE: Odrastao si u umetničkoj porodici. Na koji način je vaspitanje uticalo na izbor tvoje profesije i ima li odrastanje u kreativnoj sredini svoje mane?
ALEKSA JELIĆ: Od malih nogu sam imao tu slobodu da izaberem svoj životni put, bez nametanja porodičnih želja. Svakako da je tatino bavljenje muzikom i mamino iskustvo u plesu uticalo na moj izbor, ali verujem da bi moj životni poziv bio isti, jer se ja kao ljudsko biće hranim svim onim što ima veze sa umetnošću, lepotom izraza i, još više, samog postojanja. Odrastanje u kreativnoj sredini, barem u mom slučaju, nije imalo mane, već samo vrline, jer ako ste svakodnevno obasuti lepim notama i kreacijom od Boga datom, bilo bi smešno tražiti mane.
Sećaš li se svog prvog susreta sa instrumentom? Kada je počela da te zanima muzika?
Sećam se, kako da ne. Otac mi je kupio violinu kada sam imao sedam godina i tada sam prvi put osetio šta znači izraziti se putem muzike, ne rečima… Biti u mogućnosti da svoje radosti, svoje snove, pa ponekad i svoju tugu pretočiš u muziku jeste nešto najlepše što je moglo da mi se desi u ovom životu… A u sledećem ćemo već videti.
"Znam da mi je karijera trenutno najvažnija, imam svoj cilj koji želim da ostvarim, ali se trudim da nikada ne zaboravim da sam jedno obično ljudsko biće kao i svi drugi, bez obzira na posao kojim se bavim"
Dosta rano si postao član ansambla Pozorišta na Terazijama. Kada se rodila tvoja ljubav prema plesu i baletu?
Ženska strana moje porodice bila je okrenuta plesu i baletu. Već kao mali od mame sam naučio kako se vrte piruete i u tome sam našao onu drugu stranu koja mi je pored muzike nedostajala, a to je igra… a, vala, sve sam i igrao. Od folklora u ansamblu Kolo, do mjuzikla u Pozorištu na Terazijama. Potom je došao boravak u Španiji, gde sam dostigao vrhunac svoje igračke karijere, a sada igram u Narodnom Pozorištu u Beogradu. Iako sam mnogo više okrenut muzici i svojoj pevačkoj karijeri, moja ljubav prema igri i potreba za njom ostale su nepromenjene. Što bi rekla Pina Bauš (Pina Bausch) – plešite, plešite ili ste izgubljeni.
Dugo si živeo u Barseloni, a dosta si putovao. Postoji li još neki grad u kome se osećaš kao kod kuće ili pak neki koji još nisi posetio, a voleo bi?
Iskreno, ni u jednom drugom gradu nisam živeo toliko dugo da bih se mogao osećati kao kod kuće. U Barseloni sam živeo više od sedam godina, i doživeo prelepa iskustva i taj grad zaista, pored Beograda, osećam kao svoj drugi dom. Voleo bih da proputujem planetu, od Slavije do Španije, preko Azije i Afrike, pa, kao Kolumbo, do Amerike, jer kada čovek pogleda sa druge strane, može osetiti da je cela planeta njegov dom. Zašto se vezivati onda za samo jedno mesto kada ih ima toliko različitih i lepih?
Mlad si i ambiciozan. Da li si uspeo da bar malo razgraničiš svoje životne prioritete?
Trudim se da ostanem mirne glave i da ne talasam previše. Znam da mi je karijera trenutno najvažnija, imam cilj koji želim da ostvarim, ali se trudim da nikada ne zaboravim da sam jedno obično ljudsko biće kao i svi drugi, bez obzira na posao kojim se bavim. Takođe, sve više vremena posvećujem porodici, kao i razmišljanju o porodici koju ću osnovati jednog dana. Mislim da uspešan čovek koji nije pronašo unutrašnju sreću praktično i ne može biti u potpunosti srećan, zar ne?
"Nikada nisam sebe terao da sedim pod izgovorom da pesma mora nastati i da mora postati hit, već su moje pesme rezultat onoga što mi se dešava u životu, jer samo tako se može doći do prave emocije"
Kako izgleda tvoje vreme rezervisano za pisanje pesama?
U mom slučaju, vreme za pisanje novih pesama zavisi od trenutka koji mi se desi. Nikada nisam sebe terao da sedim pod izgovorom da pesma mora nastati i da mora postati hit, već su moje pesme rezultat onoga što mi se dešava u životu, jer se samo tako može doći do prave emocije.
Reci nam nešto o planovima za budućnost i budućim projektima?
Nakon tri snimljena video-spota za pesme “Floyd”, “Javna tajna” i “Od Slavije do Španije”, uskoro me očekuje snimanje video-spota za četvrti singl sa novog albuma i to za pesmu “Ludi i mladi”. Takođe, u ovoj 2012. godini u planu je i snimanje Maxi CD-a, koji će se sastojati od četiri-pet novih kompozicija. Naravno, želja mi je i da uskoro održim solistički koncert u Beogradu i o tome već intenzivno razmišljam.
Anđela Najdanović voli da voli. Život. Modu. Amelijin Pariz. Kerin Njujork. Pozorište. Vogue. Beograd. I to u proleće. Uz miris jorgovana. Obožava kada je njen iPod shuffle iznenadi glasom Louis-a Armstrong-a dok se šeta beogradskim asfaltom. U podne. I uživa u sladoledu. Sa ukusom maline. Sour&Sweet. “J’aime bien les couchers de soleil. Allons voir un coucher de soleil…
