Aleksandra Lalić je završila istoriju umetnosti, a modnim dizajnom se bavi već 10 godina. Drži butik MODLE u Belgrade Design Districtu, a krajem prethodne godine podigla je prašinu kolekcijom haljina napravljenih od ljudske kose.
WANNABE MAGAZINE: U decembru prošle godine si predstavila kolekciju haljina od filca napravljenog od ljudske kose. Da li je bilo teško osmisliti haljine od ovog materijala?
ALEKSANDRA LALIĆ: Materijal od kog sam radila kolekciju je reciklirani bio-otpad, To je kosa koja je kao posledica ulepšavanja ljudskog tela odsečena, odbačena, postala višak, otpad. Nakon što je nepoželjnom višku promenjen oblik, naziv i namena, u novom procesu estetizacije ženskog tela, vraćen je na telo u vidu odeće. Ideja mi je bila da taj novi spoj deluje. Lepo, nagizdano, skladno…A pred sobom sam imala materijal sličan itisonu. U pocetku je bilo interesantno otkrivati njegove osobine, koje nisu uobičajne za odevne materijale. To je uslovilo, ali i omogucilo i drugaciji pristup, koji osim sivenja podrazumeva i dodatno rucno oblikovanje, sto smo uglavnom radili na telima modela. Najteži deo, odnosio se, zapravo, na samu izradu, koju je u celosti iznela moja saradnica, gospođa Vera Pejić, čije umeće i posvećenost je u velikoj meri uticalo na konačan izgled kolekcije.
Da li u nekoj od narednih kolekcija planiraš eksperiment sa nekim, za modu netipičnim, materijalom?
Trenutno osećam veliko zadovoljstvo u povratku tradiciji, vuna, pamuk, lan! Ne mogu da kazem da sam posebno zainteresovana za eksperimente sa alternativnim materijalima. Ukoliko bih to i radila, razlog bi morao biti vezan za njihovo značenje, pre nego za njihove osobine. Kao što je bilo i sa kosom.
Haljine od kose su izazvale dosta medijske pažnje, te su neke novine pisale kako bi te haljine nosila eventualno Lejdi Gaga (Lady Gaga). Koju ženu, ili koji tip žene, ti vidiš u svojim kreacijama?
Da, pa nije se još javila. U međuvremenu, ako je neko u kontaktu sa Bjork…
Izjavila si da su haljine od kose nesnosne za nošenje i da ti je želja da prikažeš koliko moda zaista muči žensko telo. Da li smatraš da je moda nužno “mučitelj” ili postoji način da ne bude opterećujuća?
Nisu nesnosnije za nošenje od tesnih, plitkih farmerica koje su se urezale u meso sa malo sala u donjem delu leđa, isterano na gore, preko pojasa, kako bi zakopčavanje bilo moguće. Ne verujem da su nesnosnije ni od bolova nakon ugrađivanja implantanata u grudi. Čak su manje nesnosne od dvonedeljnog praktikovanja fitnesa, od čupanja brkova neuporedivo!
Aleksandra smatra da haljine od kose nisu ništa neudobnije od plitkih, tesnih farmerica
Fotografija: Predrag Zagorac
U svom radu, dosta si eksperimentisala sa formama. Gde pronalaziš inspiraciju?
Ne doživljavam inspiracije. Elementi tih formi nisu novi već postojeći, njihov međusobni odnos uslovljen je konceptom. Koncept može da bude ceo projekat, kao što je meni bila ova revija, a može da bude i samo telo jedne žene koja je poručila suknju po svojim merama.
Završila si Istoriju umetnosti, zajedno sa master studijama. Da li postoji neka određena epoha ili umetnički pravac koji te nadahnjuje?
Ne doživljavam nadahnuća u svom radu, ali mogu reći da određene tekovine (događaj, stav, način delovanja, stejtment…) nekih epoha ili umetničkih pravaca imaju uticaj na ono što radim. Naprimer, radila sam haljine na kojima su dekorativni elementi nužno bili i funkcionalni: ako postoji mašna, ona mora da vezuje nešto, a tim vezivanjem da nastane promena namene ili forme tog odevnog komada. To je bilo u vezi sa stavom da lepota predmeta proističe iz njegove funkcionalnosti, što je bila praksa kasnih dvadesetih godina proslog veka u arhitekturi Bauhausa.
Aleksandra pravi haljine na kojima su dekorativni elementi ujedno i funkcionalni
Belgrade Design District, u kom imaš radnju MODLE, stecište je mladih srpskih dizajnera. Čiji rad naročito ceniš?
BDD sam shvatila kao projekat u nastanku, čiji opstanak i razvoj nije samo u vezi sa dizajnerima koji su fizički trenutno deo njega. Mogućnost da razvijamo svako svoj rad i učinimo ga vidljivim i dostupnim široj publici, uključimo ga u tržište nudeći alternativu konzumiranju serijski proizvedenog đubreta, posredno je doprinos ka održanju i poboljšanju statusa profesije ovde. Dizajnerski rad kolega u BDD ne želim da odvojim od njihove profesionalne odgovornosti, pa cenim samo one koji pored toga što se bave kvalitetom kolekcije, razmišljaju o tome kako da utiču i menjaju sam kontekst ili uslove rada u okviru modne scene u Srbiji u kojoj rade.
Kako bi opisala modnu scenu u Srbiji?
Sastoji se iz dve celine. Medijski dominantnu čine dizajneri čiji je rad vezan za predstavljanje na Fashion Week-u ili Fashion Selection-u, manifestacijama na čijem se učešću obezbeđuje profesionalni kredibilitet i vidljivost u domaćem svetu mode. Deo nje čine kreatori visoke mode koja je kod nas upućena samo ka estradi i finansijski dobrostojećem delu njene publike. Drugu čine dizajneri nepotvrđeni od strane institucija, čija je produkcija i prezentacija usmerena ka klijentima direktno, putem učešća na različitim bazarima koji promovišu dizajnerski rad ili samostalno organizovanim izložbama i revijama. Na toj sceni postoji dosta dizajnera i dizajnerki koji imaju, u konstrukcijskom, stilskom i tematskom smislu, dobre kolekcije. Ali, po meni, njoj nedostaju dizajneri koji drugačije pristupaju, drugačije promišljaju svoje kolekcije, koje nisu samo reintepretacije stilova i epoha ili inspiracije na određenu temu; koje će biti na distanci od tekućih trendova u modi, ali u vezi sa ostalim segmentima savremenog |života. Čini mi se da je nedostatak naše scene i nepostojanje kompetentne modne kritike, čiji se domet ne bi sveo na komentare o tome šta je in i out i šta se sa čim kombinuje.
Modnim dizajnom se baviš već 10 godina. Na koji momenat u karijeri si posebno ponosna?
To je, zapravo, 10 godina povremenog i privremenog dizajnerskog rada, veoma sadržajna decenija, bogata radnim iskustvima od onih vezanih za istoriju umetnosti, preko mode, do različitih poslova nadničarskog tipa, a onda i razmišljanjem koje prati te oscilacije. Za sada sam ponosna na svoju odluku da dizajn odeće bude moj posao, jer je ona, zapravo, jedino za šta osećam da sam samo ja zaslužna. Ostali poduhvati su uvek nekako proizvodi rada ili razmene sa još nekim meni bliskim ljudima… i na to sam ponosna. Po malo sam ponosna svaki put kad na ulici primetim ženu u mojoj haljini.
Koje nove projekte možemo da očekujemo od tebe u 2012. godini?
U maju Vesna Kracanović i ja predstavljamo kolekcije na modnoj manifestaciji Modepalast u Muzeju primenjenih umetnosti u Beču. Hair Dress još nije završen, na leto se nadam predstavljanju u inostranstvu.
Fotografije iz galerije: Siniša Mandić
Ivona Temešberger je studentkinja novinarstva i večiti optimista. Voli putovanja, modu, doba zlatnog Holivuda, kafu, Italiju, Louboutin-a i one retke situacije kada ostane bez teksta. Veruje da “Life is not about finding yourself, it’s about creating yourself.”
