Mladi beogradski glumac kog publika trenutno gleda kao Jovana Cvijića u filmu “Šešir profesora Koste Vujića”, napravio je malu pauzu u svom užurbanom rasporedu da popriča sa ekipom našeg magazina. Svašta nam je otkrio, malo nas je i zasmejavao, a mi naravno sve to preneli vama.
P.S. Devojke, odmah da vas obavestim, Ljuba je već preko tri godine zauzet i zaljubljen.
WANNABE MAGAZINE: Prva uloga ti je bila u filmu “Ko je Miloš Branković?”, ali ona koja ti je donela popularnost jeste uloga Staše u seriji “Nepobedivo srce”. Koja od njih dve ti je draža i zašto?
LJUBOMIR BULAJIĆ: Svakako ova u “Nepobedivom srcu”. Ne mogu da ih poredim sad po obimu ni po nekoj sadržini, ali mnogo sam više imao i snimajućih dana dok smo radili seriju i više se zbližio sa ekipom. Snimanje te serije ću pamtiti bukvalno po svemu pozitivnom. Od jednog fenomenalnog reditelja, do fenomenalne ekipe, kako glumačke, tako i one iza kamere… Mislim da će mi ta uloga Staše na duge, duge staze ostati jedna od omiljenih.
Već spomenuta serija “Nepobedivo srce”, zatim filmovi “Plavi voz”, a sad i “Šešir profesora Koste Vujića”, imaju radnju smeštenu u prošlosti. Da li je zanimljivije igrati u epohi ili u filmovima sa savremenom radnjom?
Nekako, da li zbog kose ili nekog mog izgleda, ljudi me uglavnom vezuju za epohu, što mi u principu ne smeta. Dok god me ne opredele da sam glumac koji igra samo epohu, nemam problem sa tim. Čak mi i prija, lepo je uvući se u te kostime i bar na trenutak vratiti se u to neko prošlo vreme.
U filmu “Šešir profesora Koste Vujića” igraš mladog Jovana Cvijića. Kako si se pripremao za tu ulogu i da li je postojala bojazan da će te upoređivati sa legendarnim Goranom Sultanovićem koji ga je igrao u TV drami?
Da, pa film je dosta drugačiji od te drame koja je snimana ’71. s obzirom na to da su Šotra i Vitezović dosta proširili radnju filma i mnogo više pažnje posvetili i maturantima, pored profesora Vujića, koji je naravno glavni lik. Dok su u prvobitnoj verziji svi ti koji su igrali maturante imali neke epizodne uloge i taj film je i bio mnogo kraći, a ovo je ipak dugometražni film koji traje dva sata. Jesam, mnogo sam se bojao. Na početku kad smo krenuli da radimo mislio sam uvek: “Jao, kad krenemo s ovim filmom ljudi će očekivati da vide zašto nešto nije u ovom filmu kao u onom, itd.” Mada iskreno niko mi dosad nije došao i rekao: “Sultanović je ovo uradio ovako, zašto si ti uradio tako?” Niko od nas nije hteo da pravi repliku toga što je napravljeno. Svako je izneo to nekako na svoj način i zadovoljni smo kako je ispao film. A s obzirom na to da je Jovan Cvijić jedan lik koji je stvarno postojao i veoma je bitan u istoriji našeg naroda, dosta sam se ja, a i svi ostali, pripremali čitajući knjige, tražeći informacije po internetu, ali olakšavajuća okolnost je to što su u ovom periodu njihovog života u kom ih mi igramo oni ipak samo adolescenti, maturanti. Oni su spremni za velika dela, ali ih još uvek nisu postigli. Tako da smo mi u stvari igrali tinejdžere koji će nekada biti veliki i u glavi imaju to i znaju da su spremni za velika dela.
Na ovom filmu si po drugi put sarađivao sa Šotrom (prvi put u seriji “Nepobedivo srce”). Šta si naučio tokom rada sa njim?
Od Šotre sam naučio mnogo i ono što mi se i najviše svidelo kod njega jeste to što on insistira na toj prirodnoj glumi. Kad su mi prvi put rekli da ću sarađivati sa Šotrom na “Nepobedivom srcu”, nije mi bilo svejedno. Međutim, on je jedan fantastičan čovek, veoma duhovit. Može da nam se desi da snimamo, žurimo da završimo scenu i on dođe iz režije, sedne i počne da priča neku priču koja je bila pre pet, deset, petnaest godina i svi počnu da se smeju, dok asistent režije stoji i cupka od nervoze što snimanje ne kreće. Tako da je bilo jako zanimljivo raditi s njim.
Tvoj lik u seriji svira gitaru, dok ti u privatnom životu ne umeš da sviraš taj instrument. Da li je to bilo najteže što si morao da naučiš zbog uloge ili postoji još nešto?
Moja dugogodišnja želja je da naučim da sviram gitaru i imao sam jedan peh kad sam bio mali. Bio sam možda treći ili četvrti razred osnovne škole i roditelji su mi doveli nekog čoveka da me nauči da sviram gitaru. Sad ne mogu da se setim šta je tačno bilo, uglavnom imali smo neku staru gitaru i on je došao i pitao me šta tačno znam da odsviram. Ja sam rekao “ništa”. On me je pogledao i sa čuđenjem ponovio: “Ništa ne znaš da sviraš?!” i rekao: “Ja ne mogu ovako da radim.” i napustio je čas. Ja sam se tad toliko razočarao, da li u sebe, da li u njega, da li u gitaru, da sam nekako odustao od učenja da sviram. To je ono kad si mali pa ti ubace nešto u glavu. Kada je došlo do ideje u seriji da treba da sviram gitaru ja sam krenuo na neke časove, pa to opet nešto nije išlo i na kraju smo fingirali. A što se tiče drugih uloga do sada nisam imao neke specijalne zahteve, eto osim tog sviranja. Jedino što sam za ulogu Jovana Cvijića morao da nosim one brčiće mesec i po dana, što mi je palo veoma teško, ali dobro (smeh).
Zanimljivo je da si ulogu Staše dobio slučajno, tačnije ogranizatori su te videli dok si bio u poseti drugu, koji radi u Košutnjak filmu. Šta bi ti rekao, za uspešno bavljenje glumom je najbitnija sreća, upornost ili nešto treće?
Pa od svega pomalo. Jednostavno čoveku treba da se poklope te neke kockice, da se nađe na pravom mestu u pravo vreme i ja iskreno verujem da se svakome u životu ukaže bar jedna šansa, e sad da li će je iskoristiti ili neće, to je već na njemu. Naravno ništa bez rada, truda i talenta, ali dobro, kažu da je talenat samo pet posto, a rad i trud ostalo, mada je bolje ipak imati i talenta.
Na drugoj godini studija si morao da odbiješ jednu ulogu i izjavio si da ti je jako žao zbog toga. Hoćeš li nam otkriti koja je to uloga?
Neću, ne mogu stvarno, ne mogu. Žao mi je zbog te uloge, prvenstveno zbog tih ljudi koje sam odbio zato što smatram da smo mogli da napravimo jednu lepu saradnju, ali eto bio sam tad mlad, lud i nepromišljen tako da sam odbio tu ulogu.
Reci nam bar je l’ i to bilo iz epohe ili nešto savremeno?
Bilo je savremeno. Zbog toga me možda neće sad. (smeh)
Imaš li neke naredne projekte već u planu?
Imam, radim već na predstavi koja se zove “Divan dan”. Radi se u Favi produkciji, koja je radila i predstavu “Pevaj brate”. Režira Slavenko Saletović, tekst je pisao Stevan Koprivica, to je komad za četiri lika. Igramo Manda, Suzana Petričević, Jelisaveta Orašanin i ja. To je jedna komedija modernog doba, čija će premijera biti 7. marta u Domu Sindikata.
Fotografije iz filma “Šešir profesora Koste Vujića” preuzete sa portala nadlanu.com
Fotografije: Jean-Francois Nicollet
Milica Radović je uvek u manjku sa vremenom, novcem i strpljenjem. Voli da sa prijateljima sedne na po čašicu razgovora, da zaigra i da se smeje. Nema vremena za gubljenje, ni živaca za kukavice. Baby face, višak energije i manjak kilograma koristi kao prednosti, a vama poručuje : “Boj se ovna, boj se govna, kad ćeš živeti?”
Jean-Francois Nicollet je radio kao novinar za francuski sajt o muzici, sada je fotograf za klub američkog fudbala ”Belgrade Blue Dragons” i malo “Kragujevac Wild Boars”. Voli pivo, dobru hranu i Peg Bundy.