Bad Brothers je grupa koju čine di-džejevi Prema, Ike i Mihajlo. Ono što odlikuje ovu grupu i opravdava njihovo dugogodišnje postojanje jeste mashup stil, koji se na svetskoj sceni pojavljuje kao potpuno novi pravac. Počevši od R’n’B i Hip Hopa preko alternative do elektronske muzike, rezidenti kluba Plastic prave najvreliju atmosferu u gradu. Pod parolom “Anything can be mixed” i uvek svežim muzičkim iznenađenjima izazivaju interesovanje publike koja prati njihov rad iz sezone u sezonu.
WANNABE MAGAZINE: Koje je po vašem mišljenju zlatno doba muzike?
Prema: Meni lično kraj sedamdesetih, zvuk Quincy Jones-a, Michael Jackson-a, Stivie Wonder-a, Crusaders-a , Prince-a i sl. Tada se po mom mišljenju pravila najkvalitetnija muzika i bilo je dosta emocija u njoj. Što se plesne muzike tiče omiljen mi je period kraja devedesetih i početak 2000-ih, Londonska scena UK Garage-a i 2stepa-a koja i danas zvuči jako sveže, a volim i taj period R’n’B-a. Omiljene ploče čuvam iz tog vremena.
Ike: Definitvno sedamdesete. Mislim da se sedamdesetih odsviralo, produciralo i napravilo sve krucijalno što je valjalo u muzici i da je većina muzičkih pravaca nakon toga nastala odatle. Tu pre svega mislim na Rock, Disco, Funk, Jazz itd. Sadašnjost svedoči ovom mom mišljenju, time sto je većina hitova iz ovog vremena praktično reciklaža pesama iz tog vremena, da li kroz semplovanje ili kroz obrade na bilo koji način.
Me-High-Low: Svaka decenija nosi nešto novo i drugačije, neki novi trend ili zvuk koji će obeležiti određenu generaciju. Mišljenja sam da su sedamdesete zlatno doba iz razloga što je mnogo stvari nakon toga nastalo upravo semplovanjem ili obradom muzike iz tog perioda. Jednostavno poslužila je kao inspiracija za sledećih 40 godina, a verovatno i više.
Premo, da li možeš da nam opišeš svoj stil?
Prema: Moj životni, muzički i odevni stil su u jakoj vezi. Još kao klinac sa svojih 12-13 godina sam počeo da kreiram svoje ukuse. U to vreme mi je jedina zanimacija pored škole bio skateboard, tako da sam pratio tu modu oblačenja, muzike i razmišljanja. Inače sam ceo život fasciniran “street” kulturom. Što se tiče muzike tu je Rep bio od početka. Polažem mnogo računa oko garderobe, jako mi je bitan imidž i to šta nosim. Imam par svojih omiljenih brendova kao sto su Stussy, Bape, Original Fake, KiksTyo, True Religion. Pošto nijedan od ovih brendova ne postoji na našem tržištu, kada putujem u inostranstvo hvata me prava shopping groznica. Mišljenja sam da je japanska moda najraznovrsnija i najoriginalnija na svetu. Tamo su street wear brendovi dobili status Armani-a i Louise Vuitton-a i po cenama i po vizuelnom izgledu radnji. Tako da je moj odgovor na ovo pitanje urban street wear, ali ne bežim od elegantnih odela i košulja, sve u svojoj prilici.
Kao neko ko je sa grupom 187 imao veliki muzički uticaj, možeš li nam reći ko sluša R’n’B i Hip Hop muziku u Srbiji?
Prema: Uh, slušaju mnogi jer su R’n’B i Hip-Hop dva muzička žanra koja su obeležila poslednje dve decenije muzičke industrije i finansijski jako isplatva. Mada Srbiji nedostaje ona prava publika za tu muziku. Kad kažem tako mislim da je manji broj onih koji to stvarno prate i koji bi dali novac za neko originalno CD izdanje, koncert ili žurku. Tu je i problem medija. Radio stanice u Srbiji, a pogotovo u Beogradu forsiraju House zvuk u zadnjih par godina, pa su od R’n’B i Hip-Hop muzike slušane one numere koje koketiraju sa ovim pravcem, a na televizijama se video spotovi više ne puštaju iz ekonomskih razloga tako da publika ostaje neinformisana i uskraćena za neka izdanja. Čest je slučaj da neke rumunske pevačice poput Inne budu slušanije od Beyonce, što je gledajući sa strane svetske popularnosti jako smešno. Kod srpske “Hard Core” Hip-Hop publike je problem što su oni muzički jos uvek zarobljeni u devedesetim godinama. Da li zbog socijalnih tema iz tog perioda ili nečeg drugog domaća publika se više poistovećuje sa Cypress Hill-om i Wu Tang Clan-om nego sa novijim reperima i grupama. Sa druge strane mislim da domaca Hip-Hop scena raste, ali je dosta neorganizovana i poslovno jako slaba.
S obzirom da se muzika dosta komercijalizovala previše je nekvaliteta na sceni. Koga smatraš kvalitetnim izvođačem danas?
Prema: Muzika koja je zastupljena na tv-u i radiju je oduvek bila komercijalna samo što se u zadnje vreme forsiraju nekvalitetni izvođači. Ljudi slušaju ono što im se servira tako da je u medijima problem. Retki su izvodjači koji su tržišno i muzički ostvareni poput Red Hot Chili Peppers-a. Oni npr. godinama forsiraju isti zvuk funky-gitare i uspevaju da zadrže ukus, a diskovi i koncerti su im uvek rasprodati. Među pop slatkišima koji nam se serviraju ima dosta loše muzike. Od izvođača koji su i popularni, a i kvalitetni izdvojio bih Ayo, N.E.R.D., Air, Chromeo, a sjajan mi je i manje popularni izvođač Yoav.
Ike, da li smatraš da vrsta muzike koju slušaš određuje tvoj stil?
Ike: U jednom delu određuje, u drugom ne. Mislim da svaka osoba treba da formira svoj modni stil po sebi i po principu onoga u čemu se najbolje oseća. Meni najviše prija takozvani “sportska elegancija” stil oblačnja, koji se ponekad može povezati i sa muzikom koju slušam, a nekad i sa samim raspoloženjem ili prilikom u kojoj se nalazim.
Žanrovski ste različiti, a ipak zajedno pravite najbolju atmosferu u gradu. Kako ste došli na ideju da oformite Bad Brothers?
Ike: U tome što smo žanrovski različiti i jeste suština same ideje o formiranju Bad Brothers-a. Ideja je došla pre svega kroz privatno druženje i komuniciranje o muzici.Takođe i sličan stav, što o samom poslu, što o muzickim pravcima koje puštamo. Dobra energija među nama i međusobno razumevanje čine da u datom trenutku, a shodno inspiraciji, neko od nas muzički i tehnicki može da napravi ono sto čini atmosferu drugačijom. Obično veče se tada pretvara u vrhunsku zabavu. Otud i nasa krilatica “Anything Can Be Mixed”, jer smatramo da žanrovski dve različite pesme mogu da idu jedna za drugom, a da pritom dignu atmosferu do usijanja.
Da li patiš od profesionalne deformacije kada se nalaziš sa druge strane DJ pulta?
Ike: Da, jer ako se nađem sa one strane pulta, bilo u klubu ili kafiću, imam prostu potrebu da slušam i gledam kakva je atmosfera. Bez obzira da li svira bend, DJ pušta muziku ili muzika ide sama preko kompjutera, u stanju sam i da odem sa mesta na kome se nalazim ako mi ne odgovara to što čujem. Baš iz tog razloga kada ne radim uglavnom idem na mesta gde ću čuti ono što mi prija.
Da možete na jedan dan da se zamenite sa nekim di-džejem ko bi to bio?
Ike: Kenny Dope. Zbog eklektičnog pogleda na muziku i zbog toga što svojim dugogodišnjim radom potvrđuje moju teoriju da je dobar DJ onaj koji ume kvalitetno da odabere i selektuje muziku i da zna da je pusti u pravom trenutku gledajući ljude ispred sebe kako reaguju.
Prema: Ne bih se menjao ni sa kim zaista. Imam par disk džokeja koje cenim i koji su mi uzori: A-Track, Jazzy Jeff, pokojni DJ AM i dr… Ako bih mogao da se zamenim sa nekim možda bih poželeo da me neko stavi na mesto nekog DJ iz prošlosti odn. da me vremeplov mašinom vrati u osamdesete i da me pusti da puštam muziku u nekom od aktuelnih klubova iz tog vremena. Razmišljao sam par puta kako bi to izgledalo. Da je izvodljivo to bi bilo baš cool.
Me-High-Low: Da mogu da se zamenim sa nekim na jedan dan verovatno to ne bi bio DJ, ali bi ipak imao dosta veze sa muzikom. U poslednje tri godine intenzivno pratim rad beatbox izvođača po imenu Beardyman, koji u svojim nastupima koristi samo svoj glas i nekoliko efekt procesora da sve to snimi i reprodukuje i neverovatno je muzikalan. Najzanimljivije od svega je što je njegov set većinom improvizacija i što dosta novih stvari iz sveta DJ tehnologije unosi u set.
Mihajlo, jedno vreme si živeo i radio u Pekingu. Koliko se razlikuje klubska publika tamo i ovde?
Me-High-Low: Publika u Pekingu i generalno u Kini nije toliko upućena u muzičke trendove i iz tog razloga su moguće manipulacije marketingom u vidu pompeznih najava. Ono što najviše prija kineskim klaberima je definitifno R’n’B zvuk, a neretki su klubovi koji na repertoaru imaju crni zvuk od ponedeljka do nedelje gde je uvek zagarantovan dobar provod. Što se elektronske muzike tiče nemaju izgrađen ukus za npr. House muziku i tako dolazimo do generalne muzičke podele koju bi prosečan klaber u Pekingu napravio na: Hip Hop i “Tehno” gde je tehno sve ono što nije RnB, a brzo je. Ostatak scene sa Drum’n’Bass, Nu Disco/Electro, Funk zvukom čine grupe entuzijasta često britanaca ili amerikanaca koji uspevaju da okupe i održe grupe ljudi koji dele isti muzički ukus. U poslednje tri godine česta su velika okupljanja na Drum’n’Bass i Tehno žurkama, a posebna zanimljivost su nekad i prečesta gostovanja top 10 svetskih DJ imena.
Malo ko zna da si ti prvi DVDJ u Srbiji. Reci nam čime se zapravo bavi DVDJ?
Me-High-Low: DVDJ je skraćenica od Digital Video Disc Jockey. Ono što DJ radi sa muzikom odnosno audio formatom na nastupu, DVDJ radi sa video spotovima, samo što u ovoj situaciji konkretno vidite način prelaska sa pesme na pesmu. Postoji nekoliko načina na koji DVDJ može da nastupi i izvede svoj set. Potpuno digitalno uz pomoć laptopa i midi kontrolera, zatim koristeći profesionalne dvd plejere ili čak, po meni najatraktivniji način kombinacijom analogne i digitalne tehnologije koristeći laptop i gramofone.
Kakav je osećaj biti DJ zvanične žurke Olimpijade 2008. godine?
Me-High-Low: Godina Olimpijade u Kini je donela mnoštvo zanimljivih događaja. Čini se kao da je cela 2008. godina bila jedna velika žurka. U julu i avgustu usled velike koncentracije stranaca Peking nije izgledao kao neki grad dalekog istoka, već kao neka turistička destinacija gde se svake večeri ide u lud provod.
Predstavite čitaocima Wannabe Magazina svoj mixtape.
Prema: Svaki moj mixtape je žanrovski isti; uvek je u pitanju najnoviji R’n’B & Hip-Hop chart u vreme njegovog izlaska i koketiranje sa podstilovima ova dva žanra. Mixtape na kome trenutno radim je “Report to the Dancefloor part 2”. Prvi je izašao prosle zime i dobro je prošao, pa sad radim neki odgovor na njega. Inače uvek radim jedan letnji i jedan zimski mix u toku godine.
Mixtape možete skinuti ovde .
Me-High-Low: Mixtape čini mashup zvuk koji sam po sebi nema žanrovskih ograničenja. Iako je poprilično raznovrstan, mashup ipak čini određeni muzički žanr. U ovom konkretnom slučaju priloženi mixtape nosi funky i disco mashup zvuk.
Mixtape možete skinuti ovde .
Ike: Moj mixtape predstavlja R’n’B selekciju pesama za 2010-tu godinu. To su pesme koje su po meni obeležile prošlu godinu i želja da ih slušaoci imaju u formi mixtape-a na jednom mestu.
Mixtape možete poslušati i skinuti ovde .
Tara Tomović je studentkinja novinarstva i najveći beogradski hedonista. Optimistična plavuša koja jedino zaljubljenost u Anthony Kiedisa nije prerasla. Totalno drugačija od drugih. Moto: “Energy flows where your attention goes.”
