Prethodne tekstove iz serijala “Animirani petak” možete pročitati ovde.
Saradnja Disney/Pixar gotovo nikada nije dala loš rezultat, a za animirani film “Mućkalica” (Ratatouille) slobodno možemo da kažemo da je jedno od njihovih najboljih ostvarenja. Priča je razrađena, likovi su vrlo poetični, njihovi profili su istančani, sinhronizacija je dovedena praktično do savršenstva. Brojni obrti vam održavaju pažnju do poslednjeg trenutka. Iako ste svesni da gledate dečiji film, ne možete da se oduprete nervozi i strahovanju za glavne aktere.
Remi je mladi pacov koji živi u okolini Pariza. Iako vrlo privržen svojoj zajednici kojom predsedava njegov otac, oduvek je znao da je drugačiji. Naime, Remi ima vrlo istančan njuh za kulinarstvo. Uprkos neodobravanju, on traga za savršenim ukusima i krišom gleda emisije svog heroja, šefa Avgusta Gustoa (Auguste Gusteau). Sudbina je htela da se on jednog dana, bežeći pred opasnosti, obre ispred restorana njegovog idola koji je nedavno preminuo. Spletom srećnih okolnosti, on upoznaje mladića koji radi u kuhinji restorana kao đubretar. Iako vrlo neobičan, a svakako nepoželjan posetilac kuhinje, Remi uz pomoć Langvinija uživa u spravljanju najlepše hrane. Njihova vrlo zanimljiva i pomalo opasna avantura izvrnuće kulinarski svet Pariza naglavačke!
Zaljubićete se na prvi pogled u Remija
Da bi što vernije prikazali hranu i recepte, tim animatora je sarađivao sa poznatim šefom francuske kuhinje Tomasom Kelerom (Thomas Keller). Hrani u filmu odista treba odati poštovanje! Ostaćete gladni, grickaćete usne, nokte, poželećete da pojedete ekran. Remijevo uživanje u kuvanju je vrlo uverljivo, a sastojci vam se čine toliko opipljivim da ćete bez ikakvog problema moći da osetite svaki miris. Uopšte gledano, animacija u filmu je gotovo besprekorna. Ne bi li u potpunosti osmislili pokrete pacova, u hodniku samog studija su preko godinu dana držali zamorčiće koji su slobodno trčkarali okolo.
Pejzaži grada su neverovatno dobro izrađeni
Kada smo se već dotakli vizuelnog identiteta “Mućkalice”, koji je i nagrađen Oskarom, neminovno je napisati per redaka pohvale. Retko kada imate prilike da vidite psihološki toliko dobro izgrađene likove. Ova temeljna priprema se vrlo jasno odražava i u njihovom izgledu. Kada ugledate bilo koga od njih, već možete donekle da pročitate njihovu psihu i da razumete svaku njihovu odluku. Nijedan preokret nije neosnovan, svaka njihova rečenica je promišljena i izgovorena baš onako kako ste vi samo milisekund pre toga zamislili da će zvučati.
Naravno, bilo je dovoljno mesta i da se ubaci ljubavna priča
U filmu svaki segment toliko dobro naleže jedan na drugi, da ćete u nekom trenutku u potpunosti zaboraviti da gledate animaciju. Možda najveću zaslugu u ovome imaju sami glasovi. Remiju je glas pozajmio Paton Osvalt (Patton Oswalt), dok je njegovog najboljeg prijatelja Langvinija sinhronizovao Lu Romano (Lou Romano). Iako su svi likovi sjajni i posebni, svaki na svoj način, možda najjači utisak ostavlja kritičar Anton Ego, kome je glas pozajmio veliki Piter O’Tul (Peter O’Toole). Tamnih podočnjaka, bledog tena, elegantan i uvek u crnini, on odlučuje da napiše kritiku koja će sahraniti, po drugi put, restoran u kome se i odvija čitava priča. Naravno, sve to radi u svojoj sobi koja ima izgled kovčega, na pisaćoj mašini sa kosturskom lobanjom. I pored ovoga, njegova nagla promena pri kraju filma, uopšte neće predstavljati nešto neobično.
"Mućkalicu" ispunjava vrlo fin humor i brojne dovitljive replike
“Mućkalica” obiluje i prelepim pejzažima Pariza. Pogled iz Langvinijevog stana na Monmartru je prosto veličanstven. Ovako nešto je, moraćete da priznate, vrlo retko u crtaćima. Uopšte, velika pažnja je usmerena na detalje, a da nijednog trenutka nije izgubljen iz vida širi plan. Upravo zbog ovoga je ekranizovana priča o malom pacovu koji pokušava da postane kuvar toliko briljantna i visoko ocenjena. Film jeste pravljen za decu, ali sa tolikom pažnjom da će odrasli komotno moći da uživaju u njemu. Dirljivu i vrlo domišljatu priču režirao je Bred Bird (Brad Bird), čovek koji je odgovoran za nastanak još jednog briljantnog crtaća “Neviđeni” (The Incredibles) i za najnoviji nastavak “Nemoguće misije – Protokol duh” (Mission Imbpossible: Ghost Protocol).
Tamara Biljman je individua čiji je život potraga. Potraga za savršenstvom koje se krije u umetnosti, jer jedino je umetnost zaista veća od života, zar ne? Samo ona može da zaustavi vreme. Ne podnosim nikakva ograničenja i stoga sam kao moto prisvojila rečenicu Tristana Care: ’’Jedini prihvatljivi sistem je taj da se sistematski ne sledi nijedan sistem.’’
