Srbija je zemlja košarke. Rečenica koja se često ponavlja kada se govori o ovom, za sada, još popularnom sportu u našoj zemlji. Naglašavam “za sada”, jer dešavanja na terenu, kao i van njega, prete da ovaj, nekada trofejni, sport bude na margini sportskih događaja.
Euforija koja je nastala osvajanjem srebrne medalje na Evropskom prvenstvu u Poljskoj 2009. godine kao da je sklonila “pod tepih” sve nagomilane probleme. Posledice spavanja na lovorikama kulminirale su neodlaskom na Olimpijske igre u Londonu 2012. godine. Evropsko prvenstvo u Litvaniji 2011. godine jasno je pokazalo sve slabosti naše košarke. Prvenstvo u kojem su sve selekcije došle u punim sastavima proglašeno je za jedno od najjačih u istoriji ovog takmičenja. Upravo na tom prvenstvu naša selekcija pokazala je sve nedostatke i zauzela tek osmo mesto. Svaka ekipa nas je pretrčala, nadskočila, nadjačala, a naša selekcija imala je najduže pripreme od svih na prvenstvu, kao i najviše odigranih mečeva u pripremnom periodu. Kako je došlo do neuspeha? Na ova pitanja odgovore je trebalo da pruži selektor. Međutim, on podnosi ostavku. Promenilo se i rukovodstvo KSS-a (Košarkaški savez Srbije). Njihov primarni cilj bio je da zamole selektora da se vrati, što je on posle dugih pregovora i učinio. I sad se postavlja pitanje ima li Srbija još nekog trenera osim gospodina Dušana Ivkovića, uz sve uvažavanje njegovog doprinosa našoj košarci.
Tuga u Litvaniji 2011.
Osvrnimo se malo na klupsku košarku. Svakako, jedina svetla tačka jeste Partizan. U svakom pogledu odmakao je domaćoj konkurenciji. Ali, nedovoljno za Evropu. Prvi krug Evrolige (Euroleague) bio je krajnji domet ove godine. Šta reći za ostale ekipe koje nisu ni videle Evropu? Nova Zvezda je u povoju – po ko zna koji put. Hemofarm liči na bolesnika priključenog na aparate za održavanje života. Radnički iz Kragujevca polako gubi identitet i postaje klub čija je budućnost krajnje neizvesna. Domaća liga postala je gotovo beznačajna. Nizak kvalitet košarke ne može da privuče ni gledaoce, pa se utakmice igraju pred praznim tribinama. A cena karata, koje se uglavnom dele rodbini i prijateljima, iznosi simboličnih 200 dinara.
Partizan, jedina svetla tačka naše košarke
Zvono za uzbunu za spas srpske košarke odavno se oglasilo. Svi mi koji volimo ovaj sport očekujemo da ga nadležni čuju.
Nikola Drenovac je zaljubljenik u sport. Osoba koja će vam sve uvek reći u lice, jer ne podnosi nepravdu. Bez svojih prijatelja ne može da zamisli život, a životni plan je da sa njima proputuje ceo svet.
