Šeri Džons (Sherry Jones) je osoba koju ne treba mnogo predstavljati. Žena koja je razbila predrasude i uvela nas u muslimansku istoriju, kulturu i uopšteno njihov svet na drugačiji način. Izučava arapski jezik i kulturu godinama, pa se zato i odlučila da napravi svojevrsni most između religija. Kao profesionalni novinar, zaintrigirala je mnoge svojim uspesima. Roman “Dragulj Medine” objavljen je u četrdeset zemalja, a kod nas je doživeo tiraž od čak 120.000 primeraka. Uskoro će iznova posetiti Beograd i, na radost obožavalaca, predstaviće novu knjigu “Četiri sestre, četiri kraljice”. O radnji knjige, burnom privatnom životu i, naravno, o predhodnim izdanjima, Šeri Džons je pričala za Wannabe Magazine.
WANNABE MAGAZINE: Pre svega, želela bih da Vam se zahvalim na divnim knjigama koje ste napisali, kao i na hrabrosti koju ste iskazali njihovim pisanjem. Da li ste imali problema sa potencijalnim izdavačima?
ŠERI DŽONS: Moji problemi sa izdavačima su za sada gotovi, hvala bogu. Ipak mi je žao što nisam uspela da objavim “Dragulj Medine” i “Mač Medine” na arapskom jeziku i, uopšteno, u muslimanskim zemljama. Otišla sam u knjižaru u Egiptu, da razgovaram sa njima o tome, ali egipatska vlada nije želela da dozvoli prodaju mojih knjiga. Moj agent je sada u procesu pregovora sa izdavačem u jednoj muslimanskoj zemlji, tako da možemo konačno razbiti barijeru. Meni su ruke vezane.
Da li knjigu smatrate svojevrsnim mostom između muslimanskog i nemuslimanskog sveta?
Da, i “Dragulj Medine”, i “Mač Medine “, tako što približavam muslimansku istoriju i tradiciju nmuslimanskom svetu, mogu da pomognem čitaocima da razumeju Islam i njegove osnivače. Na ovaj način one mogu da se premoste jaz između ta dva sveta – približavaju nas jedne drugima, pokazuju nam sličnosti, naše zajedničko čovečanstvo.
To je za mene zapravo moć fikcije. Uvodeći nas u srce i misli likova – ljudi koji su veoma drugačiji od tebe i mene – fikcija nas približava drugima. Pomaže nam da razumemo i volimo jedni druge.
Kako ste novinar i književni pisac, možete li mi reći koja je po Vama glavna razlika između te dve profesije?
Novinar se bavi činjenicama, a izveštavanjem faktografskog prikaza nekog događaja ili okolnosti, dok se fikcija bavi istinom – suštinskom istinom o tome šta znači biti čovek. S druge strane, novinarsko i fikcijsko pisanje imaju sličnosti, jer oba nastoje da precizno prikažu život, sa akcentom na nijansama i detaljima, i pokazuju humanost u svoj svojoj pogrešnoj složenosti.
Kako je muslimanki svet reagovao na knjige?
U većini slučajeva, muslimani koji su odgovorili na moje prve dve knjige, pisali su mi da bi mi rekli koliko ih vole. Uživali su da posmatraju Ajšu i Muhameda kao stvarne ljude i, uopšteno, da čitaju o bitkama, hodočašćima i drugim događajima oko osnivanja Islama.
Odakle interesovanje za Ajšu?
Ona je mlada devojka koja se udala za čoveka šest puta starijeg od nje, a ipak je izrasla u jaku, moćnu, izuzetno poštovanu ženu – zapravo najuticajniju ženu u istojiri Islama. Imala je veliko srce i britak jezik, i nije zazirala od toga da ga upotrebi kada je to bilo potrebno, ne bi li suprugu ukazala na svoja ubeđenja. Volela bih da sam imala priliku da je upoznam. Kroz pisanje prve dve knjige kao da sam imala priliku ne samo da je upoznam, već i da podelim njenu priču sa drugima.
Kritika je Vašu knjigu najavila kao svojevrsni “muslimanski” odgovor na “hrišćanski” “Da Vinčijev kod”. Da li delite njihovo mišljenje?
Zamisliti Isusa kao seksualno biće – kao ljubavnika Marije Magdalene – jeste šokantno samo ako misliš da je seks grešan. Crkva – i katolička i pravoslavna – otele su Isusu muškost, a majci Mariji ženstvenost, tako što su ih lišili seksualnosti. Kontrola seksualnosti je najbolji način da se ljudi porobe, što je bio cilj crkve još od ranog srednjeg veka. Ako se stidimo ili osećamo krivicu, jer nam je crkva rekla da smo grešni, onda ćemo hteti da se iskupimo odlaskomu crkvu, davanjem novca crkvi i služenjem crkvi.
Moja knjiga odbacuje idealizaciju proroka Muhameda, kao i Ajše, koja je predmet obožavanja u svetu sunitskih muslimana. Ali Muhamed je bio smrtnik, kao što je svoje sledbenike podsećao, a Ajša je bila daleko od savršenstva. Mlada žena iz Saudijske Arabije koju sam srela, rekla je da je isprva imala poteškoća da čita “Dragulj Medine”. Kad je videla kako svete ličnosti oživljavaju na mojim stranicama, morala je da zatvori knjigu jer joj je srce tuklo. “Uplašila sam se da će mi knjiga promeniti život”, rekla je. A kada ju je pročitala, život joj se jeste promenio. Tako da mogu da kažem da postoje paralele između moje i knjige “Da Vinčijevog koda” u smislu što prikazuje sve te likove iz verske istorije i vraća im ljudskost.
Šta mislite zbog čega se položaj žene u tom društvu do dana današnjeg nije mnogo promenio?
Patrijarhat i njen partner, religija, uspeli su da ženu drže po strani prikazivajući Boga kao muškarca. Kada je Bog muškarac, muškarci su Bogovi, a žene su drugorazredne. Ovaj sistem je dugo radio na tome da se osigura da žene nemaju podršku i da ovekoveči svoje ugnjetavanje. Jedini način da se sve prekine jeste da obrazujemo naše sinove i kćeri da smo, kao ljudi, svi jednaki i da bi trebalo da delimo jednaka prava, status, mogućnosti i platu.
Da li ste odmah u planu imali i drugi deo knjige ili je on došao spontano?
Uvek sam planirala da napišem “Mač Medine”. Ajšin život je postao toliko zadivljujuć nakon Muhamedove smrti. Kako sam mogla da prekinem priču onda kada je ona postala moćna žena koja se bori za budućnost Islama, vodeći vojnike u rat na leđima kamile?
Niste Muslimanka, ali ste svakako žena. Da li ste bili nekada manje cenjeni samo zbog toga?
Biti žena znači da ste, u ovom svetu, manje cenjeni – ili da vas cene zbog nevažnih kvaliteta, kao što je lepota. Slično je i sa ženskim pisanjem, na koje se gleda snishodljivo, smešta u žanr “ženske” književnosti, dok su knjige za muškarce, kao što je detektivska proza, prihvaćene kao “književnost”. Volim što sam žena. Volim inteligenciju, snagu, osećajnost – unutarnju lepotu žene. U mojim knjigama ta unutarnja lepota izbija sa svake stranice. Slavim žene i radujem se što se stvari menjaju nabolje. Generacija moje ćerke i njeni prijatelji, muški i ženski, uzimaju da žena mora da ima sva prava kao i muškarci, uključujući i pravo na sopstveno telo i seksualnost. Odbacuju stare načine mišljenja. Zamisao o muškoj nadmoćnosti i vladavini im je strana. U isto vreme žao mi je kad vidim devojke koje se pretvaraju u objekte, nose seksualno izazovnu odeću, što je stil koji im nameće svet mode koji je izrazito patrijarhalan i ženomrzački.
Promovišete novi roman “Četiri sestre, četiri kraljice”. Da li ga objavljujete prvo kod nas jer je to sada već pomalo tradicija, ili ipak tu ima i malo sujeverja?
Objavljujem knjigu tako brzo u Srbiji, zato što imam mnogo predivnih obožavalaca, koji jedva čekaju da napišem i izdam nešto novo. Ponosna sam što mogu da objavim knjigu prvenstveno u Srbiji i veoma sam srećna što mogu da posetim još jednom tako predivnu zemlju, sa toplim i prijateljski nastrojenim ljudima.
Možete li malo da nam predstavite svoj novi roman, o čemu je reč?
U knjizi “Četiri sestre, četiri kraljice” govori se o četiri poznate i neverovatne sestre iz Provanse trinaestog veka, koje postaju kraljice – Engleske, Nemačke, Francuske i Sicilije (Italije) – te menjaju događaje u svetu. Ove najmoćnije žene, međutim, nisu mogle da uživaju moć u patrijarhalnom društvu u kome su živele. Da su se ujedinile, možda bi mogle da postignu mnogo više, ali umesto toga tukle su se oko očeve zaostavštine, jer kao žene u muškom svetu imale su tako malo. “Četiri sestre, četiri kraljice” je priča o ženskoj moći u muškom svetu, o ljubavi, osveti, rivalstvu među rođacima, na kraljevskom nivou.
Da li smatrate da smo Vam doneli sreću, uopšteno, kakvo mišljenje imate o srpskim izdavačima?
Moja je velika sreća što su mi knjige obožabane u Srbiji, gde su ljudi tako iskreni i topli, i gde Dunav teče kao sama ljubav kroz beogradsko srce. Što se tiče srpskih izdavača, sarađivala sam samo sa kućom BeoBook i njenim vlasnikom, Aleksandrom Jašićem. Ne mogu da zamislim boljeg izdavača. To je najvredniji čovek kojeg poznajem i on stvara najlepše verzije mojih knjiga. Da li ste videli srpske korice za “Četiri sestre, četiri kraljice”? Predivne su, nalik nekakvoj bajci! Veoma sam zadovoljna BeoBook-om i nadam se da nas čeka uspešna saradnja u budućnosti.
Ovako izgleda srpska verzija knjige "Četiri sestre,četiri kraljice"
Pripovedate o mnogim životnim situacijama i osećanjima. Da li je potrebno da ih doživite kako biste mogli da ih prenesete na papir ili je samo nadahnuće dovoljno?
Kako imam pedeset godina, verovatno sam iskusila svako osećanje, u većini životnih situacija. Kada pišem, opisujem prošla iskustva. Veoma sam osećajna osoba i pokušavam da zapamtim sa tačnošću svaku suzu koju sam pustila, i zbog čega. Znam za radost prave ljubavi kao očajanje, osećaj tuge zbog gubitka iste. Najviše od svega znam kako da se dignem, nakon što sam pala na dno, kako da nađem i unapredim unutrašnju snagu i kako da prevaziđem prepreke koje život stavlja pred mene. To znanje mi dozvoljava da pomognem junjakinji moje knjige da uradi isto.
Volite da pišete o društvenom modelu porodica kroz vreme, sukobima materijalnih stvari i lične sreće. Da li mislite da ima pobednika između ta dva ili su nekako oba uvek na gubitku?
Porodica je veoma važna. Porodica nas oblikuje i utiče da postanemo to što jesmo i to što radimo. Pitam se, pak, kako se uticaj porodice menjao kroz godine, jer postajemo sve pokretljiviji, napuštamo kuću umesto da ostanemo uz porodicu, pa se i sama definicija porodice menja. Bez obzira šta crkveni ili svetovni zakoni kažu, naša kultura vidi “porodicu” kao jedinicu ljubavi, ne samo krvi, a polne, rodne i verske odrednice postaju sve manje važne. U mojoj porodici “ljubav” je bila samo reč. Roditelji su nas zlostavljali, sestru i mene, kao i jedno drugo. “Četiri sestre, četiri kraljice” i naglasak na porodici moj je način da prođem kroz te lične teme. Šta za mene znači “porodica”? Šta znači za tebe?
Što se tiče materijalnog bogatstva i sreće, mora se uspostaviti ravnoteža. Siromaštvo može da slomi ljudski duh, zadrži žene u brakovima, na primer, koji ih uništavaju. Moja majka je primer: otac ju je zlostavljao, a ona nije imala novca, ni mnogo obrazovanja, dvoje dece, osećala se primorana da ostane u braku. Finansijska nezavisnost je ključna za zdravlje i sreću, posebno za ženu koja živi u svetu muškaraca. A opet, novac, kao što izreka kaže, ne može vam kupiti sreću. Mnogi bogataši su nesrećni. Što se mene tiče odabrala sam pre mnogo godina da radim to što volim – pišem – u nadi da će novac doći. Ako i ne dođe, biću srećna jer provodim svaki dan u blaženstvu, prateći svoju muzu. Nije mi neophodno mnogo da bih bila srećna.
Na čemu sada radite?
Pod ugovorom sam sa svojim američkim izdavačem, firmom Simon & Schuster, te pišem roman o Eloiz (Heloise) i Abelardu (Abelard), poznatim pariškim ljubavnicima iz 12. veka. On je bio najpoznatiji filozof na svetu, a ona najpoznatija naučnica svog vremena – i žena, što je bilo neobično. Ljubav im je bila vrlo strastvena i vrlo tragična. Mnogi su pisali knjige i snimali filmove o njima, ali to je bilo pre nego što je otkriveno 113 pisama koje su razmenili. Uzbuđena sam što ću ih oživeti i istražiti kako se Eloiz, napredna žena koja je pokušala da živi po svome, uzdigla iz nesretnih okolnosti i postala jedna od najmoćnijih opatica u Evropi.
U jednom intervjuu ste rekli da ste bili šokirani kada ste videli posledice bombardovanja Beograda. Da li bi možda priča o Beogradu, i uopšteno Srbiji, mogla da bude tema Vaše sledeće knjige?
Moram bolje da upoznam Beograd, da istražim grad, da mu osetim puls, pre nego što počnem da pišem o njemu. Provešću deset dana u Beogradu ovog meseca, nadam se da ću da se približim ovom gradu koji mi se čini magičnim. Volela bih da nađem žene koje su obeležile istoriju Beograda, koje bi me nadahnule da pišem o njima. Prihvatila bih predloge, ako bi vaši čitaoci imali neke ideje za mene, slobodno neka mi pišu.
Da li smatrate da postoji veza između muzike i pisanja?
Zadivljena sam činjenicom da ste mi postavili ovo pitanje! Obožavam muziku – ne samo da je slušam i igram uz nju – već i da je sviram na klaviru. Ono zbog čega se kajem u životu je to što su moji roditelji, nakon što sam u jedanaestoj godini počela da sviram klavir, morali da se rastanu i prodaju ga. Nisam bila u mogućnosti da sebi obezbedim novi klavir sve do svoje tridesetšeste godine, a tada je već bilo kasno da postanem velika muzičarka kakva sam sanjala da budem. Ipak, i dalje volim da sviram klasičnu muziku.
Čovek kojeg volim, Robert Spital (Robert Spittal), je kompozitor klasične muzike. Činjenica da smo oboje pisci – on muzike, a ja proze – povezala nas je u jednu posebnu zajednicu. Ustanovili smo da su naši stvaralački procesi veoma slični. Muzika, kao i pisanje, mora da poseduje određene kvalitete da bi bila dobra: lepotu, pristupačnost, tenziju, strukturu, suštinu, maštu, iznenađenje. Nije slučajnost što pišemo reči za muziku ili to što pevamo jedno drugom.
Koja je Vaša omiljena knjiga i zbog čega?
Trenutno, moja omiljena knjiga je “Vučje leglo” od Hilari Mantel (Hilary Mantel), o Tomasu Kromvelu (Thomas Cromwell), savetniku kralja Henrija VIII (Henry VIII). Napisana je divno i kreativno, a likovi su zaista odlično predstavljeni. S druge strane, upravo sam kupila nastavak, čiji mi se naslov uopšte ne dopada, ali sam veoma uzbuđena što ću početi da ga čitam. Ako budem imala sreće, postaće mi to nova omiljena knjiga!
Šta biste poručili mladim ljudima koji žele da postanu pisci, a šta onima koji žele da budu novinari?
Beletrističko pisanje i novinarstvo su slični poslovi, u oba se podrazumevaju pisanje i istraživanje, ali njihov rezultat na kraju može biti sasvim drugačiji. Novinarstvo se odnosi pre svega na činjenice, dok fantastika istražuje istinu.
Oni koji teže da se bave i jednom, i drugom profesijom moraju da čitaju kvalitetne tekstove. Zapamtite: “Smeće unutra, smeće napolje“. Pišite neustrašivo. Proveravajte, proveravajte, proveravajte.
Da li pišete svaki dan?
Da. Zavisna sam od pisanja. I čokolade.
Marina Marinković ne može da zamisli dan bez smeha, muzike, sarkazma i prijatelja. Voli Španiju, modu, mamu, poeziju i prozu, dobru organizaciju i Vlada Georgieva. Planira da se bavi novinarstvom kad poraste.
Prevod sa engleskog: Ranko Trifković
