Letnje olimpijske igre najprestižniji su sportski događaj na planeti. Otvaranje igara uvek je puno pompe i slavlja, ako ništa drugo ono zbog uvek impresivne parade nacija kada svi učesnici izlaze na teren i ponosno mašu zastavama države koju predstavljaju, kao i države domaćina. Premda otvaranje gotovo uvek prati muzičko-scenski nastup, kao da je od Sidneja 2000. godine počela era spektakularnih svečanosti.
Srećom nebo iznad Londona bilo je vedro
Kao događaj od neverovatne nacionalne važnosti postalo je uobičajeno da početna svečanost pokušava da na doličan način oda počast najvećem svetskom takmičenju, ali da istovremeno utka nešto od posebnosti zemlje-domaćina. Stoga se, neizbežno, postavljalo pitanje šta su to Britanci smislili što može da se poredi sa grandioznim slavljem koje su 2008. godine upriličili Kinezi u Pekingu.
Kinezi su pokušali da zasene ceo svet ne samo tehnološkim dostignućima (prvo otvaranje Olimpijade na kome je korišćena napredna tehnika kontrole vremenskih prilika kako bi se obezbedilo savršeno vedro nebo), ne samo arhitektonskim dostignućima, već i punom silom drevne kineske kulture, ogromnosti i gotovo nadljuske preciznosti kojom je tekao umetnički deo otvaranja.
Za razliku od inserta iznad, ovde se kraljica umereno zabavlja
Britanci su se odlučili za nešto drugačiji pristup. Koordinacija i režija prepuštene su Deniju Bojlu (Danny Boyle) koji je snimio filmske hitove kao što su “Trejnspoting” (Trainspotting), “Milioner sa ulice” (Slumdog Millionaire) i “28 dana kasnije” (28 Days Later). Muzičkim delom proslave upravljao je duet elektronske muzike Underworld (najpoznatiji po muzici iz Trejnspotinga). Naravno da je bilo tehnoloških čuda i spektakularnih trenutaka, ali režiser se odlučio da glavna tema bude istorija Velike Britanije, njeno bogato kulturno nasleđe, te duh post-imperalnog identiteta (šta god to bilo). Drugim rečima, otvaranje je uspešno predstavilo ono što Britanija jeste.
Stoga ne čudi to što je predstava počela pohvalom industrijske revolucije, napretka, da bi se preplitala sa omažima dostignućima britanske umetnosti. Stare pesme Engleske, Severne Irske, Škotske i Velsa preplitale su se sa pankerskim melodijama Sex Pistolsa i The Clasha. Od živine i stoke sa poljana Glastonberija preko kovanja olimpijskog prstena do The Beatlesa, scene su se smenjivale sa očitom namerom da budu dirljive, što je i postavilo preovlađujući ton celoj proslavi.
Britancima se vratio ponos koji je dugo bio zatomljen
Kao što i priliči dobrom kaleidoskopu, usledilo je iznenađenje. Po kraljicu Britanije došao je Džejms Bond (James Bond), to jest Denijel Krejg (Daniel Craig). Otpratio je Elizabetu II do helikoptera koji ih je odneo do iznad stadiona, a zatim su (šatro) iskočili padobranom u bojama engleske zastave. Ono što je bilo zapanjujuće u ovom igrokaju jeste činjenica da je Elizabeta II imala dovoljno otvoren um i smisao za humor da odobri ceo skeč, sve sa dublerkom koja skače padobranom u prepoznatljivoj ružičastoj haljinici.
Usledila je druga tura scenskih slika. Možda još luđa od prethodnih. Dakle, predstava se nastavila igrokazom u čast slavne dečije bolnice GOSH (Great Ormond Street Hospital). Dečicu su “napala” čudovišta iz književnosti, pošto je Dž.K. Rouling čitala odlomak iz “Petra Pana”. Mališane je spasila vojska od stotinu Meri Popins (Mary Poppins). A sve to uz pratnju muzičkog odlomka iz dela “Tubular Bells” Majka Oldfilda i njegovog orkestra (Mike Oldfield). Verovatno je ova umetička papazjanija nadahnula kineske novinare da otvaranje nazovu: “Kaleidoskopom”. “Najćaknutiji spoj klasike i blesavog”, komentarisali su indijski novinari.
Mnoge baklje čine veliku vatru, deluje vam poznato?
Zatim je usledila intonacija melodije iz “Vatrenih kočija” koju je izveo Londonski simfonijski orkestar uz šašavi skeč Rouana Atkinsoa (Rowan Atkinson) kao Mr. Bina (Mr. Bean). I to je bilo prilično bizarno, ali svakako dobar uvod za reviju britanske pop-kulture svojevrsnim vremeplovom koji je muzikom iz serija i filmova britanske produkcije stigao do slavnog profesora TimBLa (Tim Berners-Lee), izumitelja World Wide Weba (ovo što svi sada zovete ‘internet’), koji je svetu poslao poruku: “Ovo je za sve vas” (This is for Everyone). Vrhunac i završnicu ovog dela predstavljao je Dejvid Bekam (David Beckham) koji se u neonski šljaštećem gliseru pojavio da donese baklju.
Tu kreće parada nacija, svih učesnika Olimpijade. Muzička pratnja je bila na nivou, Pet Shop Boys, Bee Gees, i razne vesele pop-melodije da bi domaćin, Velika Britanija ušla uz “Heroes” Dejvida Bouvija (David Bowie). Na kraju parade Arctic Monkeys svirali su “I Bet You Look Good On The Dancefloor” i od Beatlesa “Come Together”. Održane su kratke govorancije i potom je kraljica – proglasila igre otvorenim.
Uto stiže i Bekam sa Temze u gliseru i predaje baklju starim olimpijcima koji je zatim predaju mladim sportistima. Ceo ovaj deo protekao je u veoma dirljivom, gotovo patetičnom tonu odavanja počasti bivšim osvajačima medalja. Mladići koji su poslednji nosili baklje zapalili su čelične svetiljke u obliku latica koje su se palile dok nije popalilo svih 204 latica – po jedna za svaku zemlju učesnicu. U bizarnoj reprizi federativnih baklji stare SFRJ, sve svetilje-latice podigle su se i oformile veliku olimpijsku baklju. Usledio je sveopšti vatromet i igra svetlosti i tehnologije.
Svečanost je zatvorio muzikom Pol Makartni (Paul McCartney) numerama “The End” i “Hey Jude”.
Premda je svečanost bila kolažna, na trenutke možda i previše, premda je bila okrenuta više Britaniji nego ostatku sveta, utisak iz celog sveta je veoma pozitivan, pa je jasno da su Britanci uspeli da ućutkaju one koji bi prezrivo odbacili sve što se izvede posle neverovatnog nastupa sa otvaranja 2008. u Pekingu.
Izlomljen, labavo povezan, raznorodan, pomalo sebičan, ali ipak - spektakl
Britansko otvaranje bilo je emotivno, teatralno, tehnološki i organizaciono besprekorno, pre svega – istinito – jer je prikazalo mnoga lica sadašnje Velike Britanije, koja se postepeno snalazi u novoj realnosti u kojoj odavno nema više carstva, odavno nema više one Britanije koja je uz Ameriku velika svetska sila, to je jedna šarena zemlja sastavljena od mnogih kultura, mnogih komadića prošlosti i sadašnjosti, zemlja koja je takođe u odnosu na veći deo sveta u onoj vrstu budućnosti u kojoj su razvijene zemlje.
Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.
