Junakinja prvog romana Aleksandre Mihajlović, Tara, drži sve karte u svojim rukama, ali ona bi se u svojim tridesetim godinama još malo igrala. U ovom romanu, tople atmosfere, obojenom snažnim poetskim pasažima, odvija se potraga bliska svakom čoveku. Svakoj ženi. Prošlost, sadašnjost, budućnost i konačno izmirenje sa sobom. Kritičari su sasvim precizno primetili da je prilikom čitanja ovog štiva neminovna samo jedna stvar – svaki čitalac će pronaći makar deo sebe. Predstavljamo vam roman “Zapričavanje. Zavaravanje. Zavirivanje.” i njegovu autorku, sasvim izvesno, pisca koji dolazi.
WANNABE MAGAZINE: Vaš prvi roman nosi veoma neobičan naslov “Zapričavanje. Zavaravanje. Zavirivanje.“ Njegova glavna junakinja je žena u tridesetim godinama. Da je reč o onom priodu života kada je čovek sve bliži tome da zaista upozna sebe?
ALEKSANDRA: Mnogi su komentarisali naslov romana. Kažu: interesantan je, neuobičajen, nekima čudan, ali je usledio upravo iz preispitivanja glavne junakinje Tare koja se traži, zaviruje u svoju prošlost i zapričava se sa sobom, svojom porodicom, prijateljicama. Ona je žena u tridesetim i to jeste vreme kada je ceo svet na Vašim plećima i sve od Vas zavisi. Nekako se grabi ka zrelosti, a mnoge stvari su još uvek zatvorene u Pandorinoj kutiji oko koje se obilazi. I stalno je pitanje da li je otškrinuti, ili je otvoriti, ili se praviti da još nije pravi trenutak, pa je ostaviti zatvorenu i odložiti suočavanje sa sobom. Da li se zavaravati? Vredi li to i čemu vodi. A onda većina nas, ipak, odluči da stane, zaviri u sebe, propati zbog propuštenog, uhvati nagoveštaj nade i krene dalje. Da, to su tridesete.
Pa život jeste lep. Poput lavirinta je koji treba dobro istražiti. Od nas zavisi da li ćemo lutati ili ćemo naći pravi put. Ali je važno svoje prisustvo zabeležiti. Ne dozvoliti ni jednom danu da počne bez nas. Naravno da je potrebno ponekad i resetovati se.
Roman ima neobičan uvod u nekoliko rečenica. Gotovo poetski. Priča ulazi kroz prozor i junakinja nije sigurna kako će je ispričati, ali zna da to mora i želi da učini. Ukoliko istu situaciju prenesemo na pisca recite nam kako ste prepoznali da je došao trenutak da napišete svoj prvi roman?
Taj roman je, prvo, dugo sazrevao, pa se umiljavao, poput mačeta, tražeći neko udobno mesto da se pojavi, razvije i omota čak i oko mene kao autora. Priča i jeste ušla nekako kroz prozor, a razvijala se u pozno doba noći, kada dan u mojoj sobi nije imao šta da traži. I dok sam je kuckala nije ličila na roman. Sve do jedne večeri kada sam, umesto da odem u krevet, počela da živim sa svojom junakinjom i da lagano ulazim u njen život, na tren potpuno se s njom poistovetivši. Tada sam znala da će to biti roman. A to da je poetski, rekli su mi uglavnom oni koji me nedovoljno poznaju. Za one koji su mi bliži, rečenice su podsećale na moj govor, metafore na nešto što upotrebljavam i kada sa njima pričam, a poređenja na slike kojima objašnjavam svet.
Možda samo poetski preživljavam sve oko sebe kada se sa bliskim ljudima zapričavam.
Radite kao profesor književnosti. Roman zaista obiluje literarnim asocijacijama, stihovima utkanim u prozu, izrazito poetskim delovima. Da li je to odlika vašeg stila ili vokacija koja nas uvek određuje?
Pomalo sam već odgovorila na ovo pitanje. Ali, postoji nešto u jeziku što se zove sociolekt. To je jezik koji nosimo u sebi kao znak sredine koja nas okružuje i posla koji radimo. Da sam lekar, advokat ili zanatlija moj jezik bi, svakako, bio drugojačiji. Možda konkretniji, ili suroviji, suštastveniji. Svakako je to što sam profesorka književnosti moj znak raspoznavanja.
Poezija jeste nešto što nam omogučava da bolje sagledamo sebe, osećanja, definišemo opažaje, konkretizujemo situacije. Poezija nas uči da primetimo. Da uhvatimo trenutak, ponekad ga zaledimo I preživimo na lepši način. Otuda ona i u mojim rečenicama. Da naglasi proživljeno, da ne dozvoli da se zavaramo, bar ne isuviše.
Sa druge strane, to što sam profesorka književnosti ovaj roman je znatno duže držalo u “fioci” jer kada poznajete prave i velike pisce, ništa vam nije dovoljno dobro. Zbog toga sam izložena mnogo većoj kritici od one druge sebe koja promatra, skenira, hukće I džangriza. Mnogo puta sam pomislila da bi mi bilo lakše kada ne bih bila tako dobar poznavalac literature.
Žena u tridesetim je izuzetno česta tema u svetskoj literaturi. Dok jedni govore da su „tridesete nove dvadesete“ drugi tvrde da je to najstresnija decenija kada čovek mora da postigne bukvalno sve. Oba pola, podjednako. Biti uspešan, ostati lep i atraktivan, stvoriti porodicu, obezbediti finansijsku sigurnost. Šta su prioriteti Tare, vaše junakinje?
Da, tridesete jesu najstresniji period. Često razmišljam kako se ne bih vratila u njih. Kako vreme odmiče, postaje lakše jer ste smireniji, odmereniji, a ono što je bitno nadvlada. Nije lako ostati postrani od mnogobrojnih eliksira, često lažnih, koje nam nudi moderna civilizacija. A oni su najprimamljiviji u tridesetim.
I Tara, glavna junakinja romana, podleže izazovima. Ali i razmišlja. Često kroz ta razmišljanja ostvaruje sebe i to je ono što je čuva od varki i zamki. Njeni prioriteti su unutrašnji, koji nadvladavaju. Lepa je, uspešna na poslu, voljena kao supruga I majka. Ali… Ona je spoznala da bez suočavanja sa prošlošću ne može iskoračiti ka budućnosti. Saznaje da joj je otac na samrti, da se nije ostvarila kao ćerka, pokušava da pronikne koliko je to zaplelo njenu sudbinu kao zrele žene. U njenom zagrljaju je ljubav kojom želi da obavije i oca, koji je nije prihvatio, i svoga muža i sinove, spoznajući da vreme, ipak, ne isceljuje sve rane. I to je njen prioritet – pomiriti se sa životom u kome nije dovoljna samo želja da se emocija daje, već i spoznaja da neko, ma koliko blizak, tu emociju ne može, ili ne želi da primi.
Kakav je vaš stav prema tridesetim godinama, šta je u tom periodu života najlepše, a šta najizazovnije za jednu ženu?
Najlepše je što ste još uvek lepi, poželjni, jaki. Samo, pomalo je tužno što toga niste uvek svesni. A najizazovnije… pa to što viteški podležete izazovima, onako mazno, pomalo prepredeno, a ipak sanjalački (ali ni toga tada niste svesni), donkihotovski. Možete da vam se sve može! I o sebi mislite mnogo bolje nego u dvadesetima, smeliji ste i otvoreniji, sa sobom iskreniji.
Znate, tridesete su doba kada su već sve karte uglavnom u vašim rukama, a vi još uvek imate želju da pokatkad malčice varate da biste dobili. I što je najlepše – I dobijate.
Problematizujete u romanu jedan stari odnos: otac i ćerka. Reč je o literarnom motivu koji ne zastareva. Zbog čega je vama bio interesantan?
Elektrin kompleks, tako se zove taj odnos kada su otac i ćerka vezani, i nije toliko čest. Mnogo se više piše o odnosu majke i sina, takozvanom Edipovom kompleksu. Svakako da su oba kompleksa podjednako životna.
Tarin odnos prema ocu je, na neki način, obojila moja podsvest. Jedna životna priča koja je, činilo mi se, bila vredna romana. Znate, odsustvo jednog roditelja ne znači njegovo neprisustvo. Krhka i lomljiva je porodica bez jednog roditelja, a skoro po pravilu u njoj nema oca. Dete iz takve porodice zaviruje u život emotivno oštećeno bivajući, zauvek, osoba sa posebnim potrebama.
Odsustvo oca iz Tarinog života značilo je prizivanje senki prošlosti. Upravo je to dalo prostora da se roman pozabavi i osamdesetim, doba kada je Tara bila u tinejdž-dobu, zatim da se osvrne na devedesete i sve što su one sa sobom donele. Tara je u Beogradu, otac živi u Sarajevu. I gradivši priču na dvema sredinama, kulturološki i verski, sada već isuviše, razdvojenim, Tara ne prestaje da traga i miri sve to u sebi. Da bi oprostila, da bi premostila, da bi zaboravila bol. Tara sve vreme traga za ocem, i neće se smiriti dok ga ne nađe. Jer našavši njega, samo ona zna, konačno će doći do sebe.
Koliko nas primarna porodica određuje, koliko odnos prema sopstvenim roditeljima određuje to kakvi ćemo roditelji i sami postati? Šta dokazuje slučaj vaše junakinje?
Primarna porodica nas umnogome određuje. Ali, kada zađemo u tridesete ne smemo se pravdati time. Treba raditi na sebi, upravo zavirivati u sebe i korigovati ono što su nam roditelji, poput čipa, ugradili. Roditelji uvek rade iz najbolje namere, ali to ne znači da to i bude ponajbolje.
Tara upravo dokazuje da onoga trenutka kada sebe sebi osvestimo, možemo mnogo energije preusmeriti, presložiti DNK i iz njega izvući najbolju kombinaciju. Pomiriti se i smiriti možemo samo ako mir potražimo. Prvo u sebi. Tara to radi junački, ponekad je boli, ali zna da samo tako može da se osokoli. I da tako „čista“ svojoj deci može najbolju sebe da da. Tara to sjajno radi. Da ona nije majka, ni upola ne bi bila tako hrabra! Na kraju, to i jeste najvažnije – kakvi ćemo mi roditelji biti.
Uprkos ličnoj teskobi Tara, vaša junakinja, otkriva da je život lep i da je svaki drugi stav prema životu laž. Da li je zaista tako? Šta je osnovni preduslov da tu lepotu shvatimo, otkrijemo i dotaknemo?
Pa život jeste lep. Poput lavirinta je koji treba dobro istražiti. Od nas zavisi da li ćemo lutati ili ćemo naći pravi put. Ali je važno svoje prisustvo zabeležiti. Ne dozvoliti ni jednom danu da počne bez nas. Naravno da je potrebno ponekad i resetovati se. Tara u jednom veoma teškom trenutku razmišlja: “Ok, poznajem jedan život, možda ne baš savršen, koji vuče ogrebotine…” Umetnost življenja i jeste prihvatiti nesavršenost života, kada to otkrijemo možemo otkriti čuda.
Zbog čega je važno uvek verovati u čuda?
Na kraju romana se javlja rečenica: „Veliki sam vernik. Verujem u čuda.“ Ta vera budi ljubav i nadahnuće. Sa tom verom, koja mami osmeh, može se krenuti u bajku. A prisetimo se, i u bajci, da bi se došlo do srećnog kraja, postoji mnoštvo prepreka koje treba savladati.
Neovisno o romanu, koja je cena zavaravanja? Šta se događa kada se iluzije koje čovek ima o seb i i drugima rasprše i da li je taj trenutak neminovan?
Zavaravanje donosi omamljenost životom. Ono je neophodno jer priziva čuda. I da, sprečava razum da nadvlada, da sebe i druge vidimo, možda, kako bi trebalo. Ali, sa druge strane zavaravanje boji našu prošlost i sadašnjost čineći nam uslugu jer tako uvek verujemo u bolju budućnost. Pazite, otrežnjenje uvek dođe, neminovno je. Ali možda je i ono prepreka koju treba savladati da bismo se, na kraju, prepustili životu.
Koje pisce naročito cenite?
Uh, ovo je najteže pitanje!
Da počnem sa srpskom književnošću: od klasika Selimovića i Crnjanskog ponajviše. Od savremenih Davida Albaharija, Gorana Petrovića, Mirjanu Đurđević, Mariju Jovanović.
Od svetske književnosti, izuzev neprikosnovenih ruskih klasika, Tomasa Mana, Getea, Knuta Hamsuna, Virdžiniju Vulf, Balzaka. A od savremenih veoma pratim italijansku književnost, naročito Barika, špansku i književnost engleskog govornog područja.
Poslednjih godina sam neprikosnoveni fan Orhana Pamuka i Amina Malufa.
I… Ma rekoh li da je ovo najteže pitanje?!
Postoje li pisci ili dela kojima ste se vraćali u različitim životnim fazama?
Naravno! Obično parafraziram da se ne procenjuje čovek po onome šta čita, nego po knjigama kojima se vraća. Ako izuzmemo Tolstoja, Dostojevskog, Mana, Geteovog Fausta, Crnjanskog, Selimovića, Na Drini ćuprija i Travnička hronika Andrića, vraćam se i savremenim piscima. Nedavno sam, na primer čitala roman “Svila” Alesandra Barika i nanovo se oduševila. I nainteresantnije je što u knjizi kojoj se vraćam evidentni ništa nije dopisano, ali se ja menjam, a time mi se otvaraju i nova tumačenja. Vidite, i u tome je život čudo. Ne tumačimo mi knjigu, nego knjiga tumači nas!
Milan Nikolić je mladić u godinama. Opredeljen za on line verziju života. Pisac koji je sa Parnasa prebegao na internet. Postao voljen tek kada je naučio da živi omražen. Neretko pogađa istinu zbog čega ga zasipaju poljupicima ili kamenjem. Kad ne piše – spava.
