Pun “Pionir”, finalna utakmica, na semaforu rezultat 80:78. Do kraja još dve sekunde. Lopta ide na njega, on šutira preko ruke, pogađa trojku i postaje heroj navijača. Koliko dece zamišlja ovakav ili sličan scenario dok se igraju ili u početku svoje karijere? Mnogo. Koliko njih stvarno uspe? Malo.
Počelo je na njegovom rodnom Kordunu, gde je ubacivao svaku loptu koju je uzeo u ruke uz felnu prikovanu na zid. Rat ga je oterao odatle, a sve se nastavilo “u kraju” u Beogradu, kada je na vratima zgrade video oglas da se osniva klub i otišao sa nekolicinom momaka, pokrenuo nešto što se godinama kasnije pretvorilo u veoma uspešan projekat. Sve je bilo kako treba, škola, treninzi, utakmice, zimske i letnje pripreme, vreme je prolazilo, talenat je bio nesporan, ali nešto je falilo.
U to vreme je njegova porodica jedva “krpila kraj sa krajem”, pa je na trening išao u pocepanim patikama, članarinu je jedva plaćao, ipak, vodila ga je ljubav prema lopti i želja da jednog dana svojim roditeljima sve vrati, jer to zaslužuju. Ono što je falilo bio je taj socijalni status, jer su njegovi saigrači bili iz dobrostojećih porodica, a to se devedesetih u Srbiji gledalo. Korist, prokleta korist. A tako je i danas. Njemu nikada nije bio važan novac, već da to što radi bude pošteno, bez obzira na hektolitre prolivenog znoja, žuljeve, žestok tempo kakav život onoga ko želi da uspe podrazumeva. Dakle, “mamini i tatini” sinovi su dobijali sve više šansi, on sve manje, iako je bio bolji od njih. Svađa sa direktorovim sinom ga je zakovala za klupu, a to je koštalo tim i naročito njega. Voleo je tu ekipu, izuzetno cenio saigrače, ali bilo je vreme da ode.
Posle kiše uvek dođe sunce. Nemojte bežati i od najmanjeg zraka, možda u njemu leži spas
Veliki klub u koji je otišao – nije ga prihvatio kako je očekivao, iako je za njega navijao od malih nogu. Trenutak kada su ga se ljudi iz tog kluba odrekli, jer nije imao novac (baš čudno), psihički ga je slomio, a gomila pitanja i naprasno donesenih zaključaka mu je prosto zujala po glavi. “Da li uopšte vredim?”, “Ne mogu da verujem da sam razočarao ljude oko sebe…”
Za momka od 17 godina, on je već uveliko sazreo “zahvaljujući” svemu što je do tada preživeo, ali to je bio veliki udarac, na životnoj prekretnici. Sve je dao tom sportu, a on mu je lupio šamar. Ma kakav šamar, šamarčinu. Kako to već ide, popustio je u školi, povukao se u sebe, pisao pesme, tugovao. Loptu nije mogao ni da pogleda. Kod nekog bi povuklo na agresiju, ali on nije bio takav. Emotivci poput njega gotovo uvek loše prolaze u životu, a njemu je bio potreban neko da ga postavi na noge, da bi mogao da nastavi dalje.
Vratio se u stari klub, saigrači su ga dočekali kao da nije ni odlazio, jer on je bio taj koji je podizao atmosferu kada nije išlo, bio tu kad je nekom bio potreban neko za priču, da li zbog same igre, devojke, porodice… U međuvremenu je stari trener smenjen na inicijativu igrača, došao je novi, ali i doveo svoje ljude. Stari tim se polako osipao, što zbog povreda što zbog školovanja, bili su u godinama kada su već morali da igraju u seniorskoj kategoriji. Tako je bilo i sa njim, desno koleno nije izdržalo, pa su se nevolje samo nadovezivale jedna na drugu. Niko više ni ne pamti tu grupu ljubitelja košarke, ali nije ni važno, oni su sada zreli ljudi, koji su se pronašli u drugim sferama.
Klub je nakon par godina počeo da osvaja trofeje, da se piše i priča o njemu, u zemlji i inostranstvu, a to je bila nagrada i priznanje za one od kojih je sve počelo. Što se našeg junaka tiče, upisao je fakultet, završio ga, ostao u košarci u nekoj drugoj ulozi, dovoljnoj da ga lično ispunjava, iako ostaje svojevrsna žal za stepenikom više. Ipak, uspeo je zahvaljujući porodici, koja ga je podržala i u tim veoma teškim trenucima.
Ostaće priče kako je “onaj mali” pogađao trojke, asistirao, imao… Hrabrosti. Takav je i dan-danas, kako na neobaveznoj partiji basketa sa drugarima, tako i u životu. Stvari iz priča poput ove nateraju ljude da brže sazru, a slušaoca (čitaoca) da razmisli da nije uvek sve tako crno. Nikada ne treba odustajati od snova, jer dok mašta i sanja – čovek postoji, samo je važno postaviti granicu sa realnošću.
Radoslav Rade Jokić je diplomirani sportski novinar, bivši košarkaš. Obožava sport, bilo to gledanje ili bavljenje istim. Slobodno vreme posvećuje bliskim ljudima, kao i rekreaciji, pisanju, čitanju. Muzika ga opušta i motiviše. Zavisnik od komunikacije sa ljudima, ne voli samoću i tišinu. Kako i sam kaže “nikada ga ne drži mesto”, čovek je “od akcije”, a Beograd je pravo mesto za njega, jer mu pruža sve što mu treba.
