Sport bi trebalo da pamtimo zbog takmičara, klubova, rezultata, rekorda, navijačke strasti… Ipak, dogodilo se toliko tragedija, a neke su direktno uticale na pisanje istorije. Svakako najveća, što se broja poginulih tiče, desila se 1918. godine na konjskim trkama u Hong Kongu. Slavni hipodrom “Hepi Veli Rejs” bio je poprište pogibije 590 osoba, ali priča se da to nije konačan broj onih koji su nastradali u požaru.
Što se tiče fudbalskih terena, u utakmici drugog kola Kupa UEFA između Spartaka iz Moskve i holandskog Harlema, na stadionu “Lužnjiki” je 1982. godine pregaženo 340 ljudi, mada se i tu spekuliše da je cifra veća i sve do dolaska Mihaila Gorbačova (Михаил Сергеевич Горбачёв) na vlast, zvaničan broj poginulih bio je 66. Incident je izazvan pokušajem policije da isprazni tribine pre kraja meča, stvorila se opšta gužva u kojoj su ljudi krenuli da izlaze, ali i pokušali da se vrate, pošto je domaćin postigao gol.
Naravno, “najzvučnija” su svakako ona u finalu Kupa šampiona 1985. godine, kada su se na “Hejselu” sastali Liverpul i Juventus, kao i polufinale FA Kupa četiri godine kasnije, gde su opet akteri bili liverpulski “crveni”, a protivnik Notingem Forest. Dakle, nerede u Belgiji su izazvali engleski huligani, koji su sat vremena pre meča počeli da gađaju italijanske flašama, kamenicama, a policija je sve dočekala nespremno i katastrofa je bila neizbežna. Među 39 nastradalih na licu mesta bilo je najviše navijača Juvea (dva maloletna), po dva Belgijanca i Francuza i jedan Irac. Kao posledica svega, “Čelična lejdi”, britanska premijerka Margaret Tačer (Margareth Thatcher) suspendovala je engleske klubove iz evropskih takmičenja na neodređeno vreme, koje je ipak potrajalo pet godina. Kao da se neka zla kob navukla na Liverpul, u Šefildu je poginulo 96 osoba – sve njihovi navijači. Zaštitna ograda na tribini stadiona “Hilsboro” nije izdržala, pošto je ušlo više ljudi nego što je bilo predviđeno. Zli jezici su to komentarisali kao osvetu “više sile” za “Hejsel”.
Sukobi engleskih huligana i policije, koji su bili “okidač” za tragediju na “Hejselu”
Što se broja nastradalih tiče, sa 318 “prednjači” meč kvalifikacija za Olimpijske igre između Perua i Argentine 1964. godine, a to je najveća tragedija što se Južne Amerike tiče. Pobedonosni gol domaćih koji je poništen bio je “okidač” za nerede. Takođe, na derbiju River – Boka 1968. godine, poginula je 71 osoba, zbog toga što je neko zaključao kapiju stadiona, navijači su pokušali da izađu i nastao je pakao. Pet osoba manje je poginulo u Škotskoj na drugom velikom derbiju, onom verskom i često krvavom, između Rendžersa i Seltika, a gužva je nastala kada je ocu palo dete sa ramena. U Africi na meču egipatskog prvenstva desila se poslednja strahota, prošle godine, kada je na meču između Al Masrija i Al Alija poginulo 80 ljudi, u sukobima na samom stadionu. Priča se da je glavni razlog politička netrpeljivost, kao i da je većina prisutnih učestvovala u rušenju režima Hosnija Mubaraka (Hosni Mubarak) godinu dana ranije.
Tuga na “Hilsborou”, samo četiri godine nakon belgijske tragedije
Na OI 1972. u Minhenu teroristička grupa “Crni septembar” iz Palestine zarobila je 11 izraelskih sportista, koji su ubijeni u znak odmazde, jer je 234 njihova zemljaka bilo zarobljeno u pojasu Gaze. Teroristi su likvidirani od strane antiterorističkih jedinica, čiji je jedan član takođe stradao prilikom akcije pokušaja oslobađanja Izraelaca. Od tada, njihove sportiste svuda po svetu prate agenti tajne službe Mosad.
Torino, kao grad, a ni kao klub, nikada se nije oporavio od nesreće koja se dogodila u trenucima najveće slave i najboljih rezultata istoimenog tima. Taj 4. maj 1949. godine jedan je od najtužnijih dana u istoriji, kako italijanskog, tako i svetskog sporta. Prilikom povratka sa prijateljskog meča protiv Benfike, avion sa članovima kluba udario je u brdo Superga nedaleko od Torina, a niko nije preživeo. Sve se to dogodilo u trenucima kada je u toj ekipi bilo čak deset reprezentativaca Italije, kada su već osigurali petu uzastopnu titulu šampiona države i kada su bez premca bili najbolji italijanski klub.
Ništa manja tragedija zadesila je “Bezbijeve bebe”, odnosno tim Mančester Junajteda, čiji se avion srušio u Minhenu prilikom uzletanja, gde su sleteli da dospu gorivo nakon meča protiv Crvene zvezde u Beogradu. Tog 6. februara 1958, od 44 putnika poginulo je 23, od čega osam fudbalera, tri člana stručnog štaba, osam novinara, kao i pilot i kopilot. Dan-danas se priča da je to bila jedna od najtalentovanijih generacija u istoriji ove igre.
Poslednja tragedija koja je “pokosila” jedan tim bila je pogibija hokejaša Lokomotive iz Jaroslavlja, 7. septembra 2011, kada je u padu aviona poginulo 45 ljudi, a preživeo svega jedan član posade.
Bilo je i čudnih smrti, izrežiranih, poput pada aviona u kom je bio jedan od najboljih igrača kriketa svih vremena i bivši kapiten Južnoafričke Republike Vesel Johanes Krondž (Wessel Johannes Cronje), koji je dve godine pre pogibije suspendovan zbog nameštanja utakmica. Sumnja se da je za njegovu smrt 2002. godine kriva kladioničarska mafija, pošto je popularni Hansi nastradao samo nekoliko dana pošto je na sudu trebalo da “oda” imena ljudi koji su učestvovali u nameštanju. Kada je 22. juna 1994. postigao autogol na meču protiv domaćeg SAD-a na Svetskom prvenstvu, Kolumbijac Andres Eskobar (Andrés Escobar Saldarriaga) verovatno nije ni mogao da zamisli da će dve nedelje kasnije njegov život biti okončan sa šest hitaca iz pištolja kalibra 38. Ogroman novac koji je kolumbijska mafija izgubila kladeći se na favorizovanu reprezentaciju svoje zemlje, koju je nesrećni defanzivac izbacio iz daljeg takmičenja koštalo ga je najskuplje moguće, a i pokazalo koliko je novac važniji od svega na ovom svetu.
Kada kažete Airton Sena (Ayrton Senna da Silva), mislite na savršenstvo vožnje, velikog šampiona. Prerano je okončao život predvodnik najbolje generacije koja je ikada sela u bolide, a koju su pored Brazilca činili i Najdžel Mensel (Nigel Mansell), Alan Prost (Alain Prost), Nelson Pike (Nelson Piquet) i Gerhard Berger (Gerhard Berger). Desilo se to na stazi u Imoli, 1. maja 1994, kada je pri brzini od 311 km/h proklizala zadnja strana njegovog vozila, pa je udario u zid i nažalost, preminuo na licu mesta. Mnogi smatraju da je to jedan od najtužnijih dana u istoriji svetskog sporta, s obzirom na to da je Sena, uz pomenute vozače iz bolida, izvlačio najbolje i bio jedan od najspektakularnijih vozača i sportista ikada. Ni dan-danas nije razjašnjeno da li je razlog nesreće krivica čoveka ili Senin opušteniji pristup trci. U oktobru 2011. dve pogibije potresle su auto-moto sport, kada su život izgubili bivši Indikar šampion Den Veldon (Dan Wheldon), kao i motociklista Marko Simončeli (Marco Simoncelli).
Senin bolid, nakon nesreće u kojoj je okončan život jednog od najvećih sportista svih vremena
Ni naši prostori nisu bili pošteđeni tragedija. Pogibije Radivoja Koraća 2. juna 1969. i Dražena Petrovića 7. juna 1993. godine, obojice u automobilskim nesrećama, promenile su istoriju košarke. Kada su košarkaši Novog Sada doživelu saobraćajnu nesreću u martu 2010, teže su povređeni trener kluba Nemanja Danilović i mladi igrač Nenad Grozdanić, koji je mesec dana kasnije preminuo. Posao mi je bio, kao portparolu kluba u kom sam tada radio, da sastavim telegram saučešća porodici i KK Novi Sad. To je bio jedini dan kada sam se na poslu isplakao, što naš narod kaže, “kao kiša”.
Izvinjavam se što nisam pomenuo sve tragedije, nažalost, ima materijala za još ovakvih tekstova. Većina nesreća su posledica ljudskog faktora, a nadamo se da će ih biti sve manje, mada što vreme više prolazi, svet je sve luđi. Za kraj, slava nastradalima, uz molitvu da doktori, policajci, vatrogasci, novinari i ostali imaju što manje posla kada su ovakve stvari u pitanju.
Izvori fotografija: rts.rs, dailymail.co.uk, irishtime.com
Radoslav Rade Jokić je diplomirani sportski novinar, bivši košarkaš. Obožava sport, bilo to gledanje ili bavljenje istim. Slobodno vreme posvećuje bliskim ljudima, kao i rekreaciji, pisanju, čitanju. Muzika ga opušta i motiviše. Zavisnik od komunikacije sa ljudima, ne voli samoću i tišinu. Kako i sam kaže “nikada ga ne drži mesto”, čovek je “od akcije”, a Beograd je pravo mesto za njega, jer mu pruža sve što mu treba.
